Srpski Karavađo slikao je u slavu Božiju i za pouku naroda svog
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Od mladalačkog poleta i vere da se svet može preobraziti likovnim delom, Uroš Predić nikada nije odustajao. Slikao je sa namerom da njegova dela pojedinca uzvise i učine ga boljim po ugledu na svetle primere iz prošlosti. Veoma osetljiv, svedočeći ratnim klanicama, govorio je da njegove slike treba da pruže utehu, spokoj i mir.
„Moji su dani tekli običnim životom, običnih ljudi, u istrajnom radu, bez zanimljivih avantura, bez istaknutih uloga u našem društvenom životu, pa i bez posebnih uticaja na našu umetnost“, napisao je Uroš Predić u svojoj autobiografiji.
Da nije bio u pravu pokazuje izložba „Uroš Predić - dostojanstvo svakidašnjice“, koju su u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti priredili autori Igor Borozan i Snežana Mišić.
„Te Predićeve misli su najverovatnije nastale u sopstvenoj gorčini prema modernim tendencijama ili pravcima, koje su u njegovim vremešnim godinama već počele polako da preuzimaju primat. To možemo da razumemo i kao neku Predićevu samoizolaciju koja nije bila objektivna ili jednu vrstu, možda čak i taštine, jer nema umetnika koji je ostavio većeg traga u društvu Srbije i Jugoslavije, u periodu druge polovine 19. i prve polovine 20. veka“, kaže za Sputnjik Igor Borozan.
Predić je bio poseban, često skeptičan, pesimističan i neretko ciničan intelektualac
© Sputnik / Lola Đorđević
Dostojanstvo svakidašnjice
„Dostojanstvo svakidašnjice“ je tkivo, dodaje Borozan, koje vezuje sve raznolike životne mene i likovno delo ovog posebnog, često skeptičnog, pesimističnog i neretko ciničnog intelektualca koji je živeo skoro 100 godina i ostavio oko 1.700 slika:
„To je jedna vrsta ustrojenja građanstva proistekla iz epohe prosvetiteljstva, koja je počivala na građanstvu kao nosiocu kulturnog, prosvetiteljskog svetonazora u 19. veku. To je svet građanstva koje učestvuje u konstituisanju naučnih, kulturnih i prosvetnih ustanova, svet u kome su služenje zajednici i opštem dobru neki od proklamovanih ideala. Predić je imao sve od toga“.
Borozan ističe da su Predićevi portreti srpske intelektualne, naučne, kulturne, ekonomske elite zasnovani na realističnom prikazu fizionomije ljudskog lika i psihološkom poniranju u taj realni svet.
Najdominantniji i najvredniji segment njegovog stvaralaštva jeste religiozno slikarstvo, gde je Predić po onom starom karavađovskom principu svoje prijatelje, rođake, roditelje, poznanike ili slučajne prolaznike predstavio kao svetitelje:
„Sveti Dimitrije, sveti Đorđe, sveti Nikola neretko su bili stvarni ljudi koje je on viđao u svom okruženju. Njegove teme su ljudi iz naroda. Svetitelji, odenuti u istorijske ili svetiteljske odežde, zapravo su bili stvarni ljudi. Otuda dostojanstvo svakidašnjice čak i na njegovim religioznim slikama. On je napravio balans između sveta višeg, estetskog ili religioznog, i sveta ovozemaljskog, pučkog, narodnog“.
Sveti Dimitrije, sveti Đorđe, sveti Nikola neretko su bili stvarni ljudi koje je on viđao u svom okruženju.
© Sputnik / Lola Đorđević
Njegove slike nisu predstave trijumfa nacije
Borozan ističe da je Predić do danas ostao metafora svedenog, decentnog, uzdržanog, asketskog, jednog perfektnog džentlmena, dostojnog sveta građanstva i svakidašnjice.
Slikao je Predić i svet dece i njihove igre, scene iz rodnog Banata, pejzaže Beograda i portrete žena - Mile Hamdije, svoje jedine poznate platonske ljubavi, Vuke Velimirović, Vuke Bešević, Ksenije Tanasijević, Anice Savić Rebac.
U kolektivnom pamćenju su najprepoznatljivije njegove patriotske i nacionalno-dinastičke predstave među kojima su „Kosovska devojka“ i „Devojka na studencu“.
„I te predstave opet počivaju na podražavanju fakata realnog istorijskog događaja. Predić je pedantan u prikazu, odežde, događaja, ali uvek ima jednu pesimističnu, žalobnu notu. Njegove slike za razliku od dela Paje Jovanovići nisu slike trijumfa nacije. Predić je najdublji i najmisaoniji od srpskih slikara u tom periodu“, ističe Borozan podsećajući i na monumentalne formate prikaza svetog Đorđa i svetog Nikole koje je načinio za porodicu Dunđerski, kao i na veliki broj vladarskih portreta dinastije Karađorđević.
Predić je pedantan u prikazu, odežde, događaja, ali uvek ima jednu pesimističnu, žalobnu notu
© Sputnik / Lola Đorđević
Krešendo izložbe u SANU, prema rečima koautora, jeste niz portreta članova Srpske kraljevske akademije, kasnije Srpske akademije nauka i umetnosti, i Matice srpske:
„Predstavio je panteon velikana naše kulture, prosvete i nauke i u tome zaista nema premca. Ti portreti su izuzetne psihološke studije, gda se Predić uvek trudio da prosto pronikne u dušu portretisanog, pruži život unutrašnjeg čoveka, ne vodeći preterano računa o socijalnom značaju tih ličnosti“.
U slavu Božju i na pouk naroda
Predić je govorio da je kao slikar radio „u slavu Božiju, na zadovoljstvo i pouk naroda svog“.
„U vremenu u kome je živeo bilo je previše promena, turbulencija, rađaju se novi naučni svetonazori. To je vreme pesimizma kod Šopenhauera i Ničea, Darvinovih i Lamarkovih teorija o evoluciji koje su uzdrmale hrišćanstvo, onda rađenje jednog pozitivističkog pristupa hrišćanskoj veri koji nije nužno nereligiozan, ali i naučan, što je takođe destabilizovalo pojedince u to vreme. Brojni ratovi, uspon kapitalizma sa svim dobrim i lošim stranama. Ne treba zaboraviti da je Predić rođen u Austrijskom carstvu, školovan u Austrougarskoj, da je prosto u sebi poprimio mnogo različitih idioma, da su mu otac i brat bili sveštenici. Njegovi početni neuspesi sa 'Veselom braćom' gde on vidi da je priroda ljudska teško promenljiva. Predić će se negde povući i neće biti više toliko uveren u preobražaj sveta, ali nikad neće ni odustati od njega. Zaista osećamo tu njegovu jednu potrebu da iskaže dobro, lepo, istinito“.
Autori najavljuju izložbu „Uroš Predić – dostojanstvo svakidašnjice"
© Sputnik / Lola Đorđević
Don Kihot srpskog slikarstva
Predić je delio sudbinu vremena u kome je živeo i predstavnici modernog slikarstva su njegovo stvaralaštvo smatrali prevaziđenim:
„On je bio takvim osvrtima neretko uzdrman. Bio je jako senzibilne prirode, nije voleo borbu u javnoj sferi. Teška reč ga je jako pogađala. Nije verovao kritičarima. Dosta je pisao o slikarstvu. Obrazovan na jednoj od najboljih akademija, tokom čitavog života se konstantno usavršavao. Proučavao je Kantovu filozofiju, Šopenhauer mu je bio patron, prevodio je Dantea iz glave na srpski jezik sa italijanskog, prevodio pesme Branka Radičevića sa srpskog na nemački, ispravljao prevode Laze Kostića i nije mu bilo prijatno da njegovo delo tumači neko manjeg obrazovanja i znanja“.
Zbog toga su ga savremenici smatrali Don Kihotom:
„Bio je definisan kao Don Kihot iz jednog preživelog akademskog sveta, koji se bori s vetrenjačama, nemoćan da se suprotstavi tendencijama modernizmima. On je na jednom mestu rekao – 'Moje vreme je prošlo, ali će opet doći'. Da je bio u pravu pokazuje kontinuiran interes za njega koji traje u svim režimima, sistemima, u svim oblicima estetskih i ideoloških okvira, veliki broj izložbi i status koji danas ima kao verovatno najvoljeniji srpski slikar“.
Pogledajte i:
