https://lat.sputnikportal.rs/20240324/strasna-prica-iz-gracanice-nato-nam-je-ubio-decu-po-vedrom-danu---umesto-imena-ostale-tri-tacke-1169973613.html
Strašna priča iz Gračanice: NATO nam je ubio decu po vedrom danu - umesto imena ostale tri tačke...
Strašna priča iz Gračanice: NATO nam je ubio decu po vedrom danu - umesto imena ostale tri tačke...
Sputnik Srbija
Teški su nam svi dani, ubili su nam decu, supruga i ja više nemamo razlog da živimo, ali kada se približi godišnjica, tada nam je najteže. Kako vreme odmiče... 24.03.2024, Sputnik Srbija
2024-03-24T09:15+0100
2024-03-24T09:15+0100
2024-03-24T10:03+0100
moja priča
moja priča
srbija
srbija – društvo
kosovo i metohija (kim)
nato bombardovanje
dragiša petrović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/03/14/1169972374_0:0:1280:720_1920x0_80_0_0_7745896e4dd61e74e62580e797759771.jpg
Ovo za Sputnjik priča Dragiša Petrović iz Gračanice, otac Marije (15) i Nikole (17), koji su stradali kada je NATO razneo autobus pun civila u Lužanima kod Podujeva 1. maja 1999. godine.Kada su bombe na početku agresije na SR Jugoslaviju počele da padaju po Kosovu i Metohiji, prve su pale na aerodrom u Prištini i Gračanicu.Dragiša i Zorica odlučili su da decu sklone od NATO projektila u užu Srbiju. Poslali su ih sa bakom Smiljanom kod rodbine u Prokuplje.„Moja majka je išla sa njih dvoje, bili su tamo na sigurnom kod mog brata, a majka je u susednom selu kod Prokuplja takođe imala brata. Bili su malo i kod njega, ali su rešili da se vrate, da dođu kući. Sin je baš hteo da dođe jer mu je 7. maja rođendan“.Prepoznao sam sina po krstiću na lančićuU pogođenom autobusu koji je iz Niša krenuo za Prištinu stradale su 44 osobe. Među njima je bio 31 albanski civil i 13 Srba. Dragiša, kaže, nije bio kod kuće kada su im javili.„Da ih više nema, supruga je saznala iz medija. Pustila je radio dok je spremala ručak, očekivala ih je, taj dan su trebali da dođu. Preko radija je čula vest da je autobus pogođen. Odmah je znala šta se desilo, odmah je osetila“.Bilo je teško poverovati da im se deca neće vratiti. Nemoguće. Dani su prolazili, prošlo je šest dana dok Dragišu nisu pozvali, morao je u Prištinu da identifikuje svoju mrtvu decu i majku.„Da ih prepoznam, to je bilo mučno. Sina sam prepoznao, imao je na lančiću jedan krstić. Znao sam da je to on. Ćerka je imala lančić. To sam im poslednje kupio za rođendane. I majku sam prepoznao. Svo troje sam prepoznao“, kaže i dodaje:On dodaje da su Marija i Nikola bili dobra deca, bili su i dobri đaci.„Sin je završavao treću godinu srednje PTT škole, a ćerka osmi razred osnovne škole“.Pominjaće ih neko, makar u školiDragiša i njegova supruga Zorica su u penziji, obaveza nemaju. Obrađuju malu baštu pored kuće, da im brže prolaze dani. Jedina njihova obaveza je, kaže, čuvanje uspomene na decu i odlazak na groblje.„O njima stalno pričamo, uspomena na njih nas održava u životu. Idemo da ih posetimo, a i nema drugi ko ovde, osim nas dvoje. Ići ćemo dok možemo. Sada su nas stigle godine i snaga popušta, kako koji dan prođe, sve je teže i teže. Kad ne budemo mogli do groblja, neće biti nikoga da ih obiđe“.Marija i Nikola nisu zaboravljeni, njihovi prijatelji su pre dve godine podigli spomen ploču u dvorištu osnovne škole u koju su oboje išli.„Niko se nije setio za 22 godine da to uradi, jeste njihovo društvo. Došli su ovde kući da nas, pitaju, da li pristajemo da urade tu spomen ploču. Rekao sam, kako da ne. Onda su je postavili. Znači, znači mnogo, deca tu stalno prolaze, idu u školu. Bar će ta deca da se raspitaju ko su i šta su bili. Neko će ih pominjati, bar u školi“.Srpske žrtve ne postojeI on ponekad svrati do škole, a bio je i na mestu događaja, strašnom mestu na kome je NATO bomba ubila sve što ima.Na mestu nesreće u Lužanu postavljena je spomen ploča, ali na njoj nema Marijinog i Nikolinog imena.Dragiša dodaje da je o tom spomeniku davno prestao da razmišlja, ali jedna misao mu se vraća svaki dan, šta je bilo u glavi onoga ko je gađao autobus. Bio je, kaže, vedar dan, vidljivost je bila dobra, pilot je sigurno video šta bombarduje.„Stalno se to pitam, nije mi jasno. I dan danas stalno razmišljam o tome. Tu nije bila vojska, nije bilo vojnih objekata. To su bili civili. Kako je gađao, zašto je to uradio, to mi nije jasno, nikada neće biti“.Pogledajte i:
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
moja priča, srbija, srbija – društvo, kosovo i metohija (kim), nato bombardovanje, dragiša petrović
moja priča, srbija, srbija – društvo, kosovo i metohija (kim), nato bombardovanje, dragiša petrović
Strašna priča iz Gračanice: NATO nam je ubio decu po vedrom danu - umesto imena ostale tri tačke...
09:15 24.03.2024 (Osveženo: 10:03 24.03.2024) Teški su nam svi dani, ubili su nam decu, supruga i ja više nemamo razlog da živimo, ali kada se približi godišnjica, tada nam je najteže. Kako vreme odmiče, sve nam je teže i teže. Razumem da je bio rat, ali ne mogu da shvatim, zašto bi neko namerno ubio decu. Sahranio sam sina na njegov rođendan. Zašto?
Ovo za Sputnjik priča Dragiša Petrović iz Gračanice, otac Marije (15) i Nikole (17), koji su stradali kada je NATO razneo autobus pun civila u Lužanima kod Podujeva 1. maja 1999. godine.
Kada su bombe na početku agresije na SR Jugoslaviju počele da padaju po Kosovu i Metohiji, prve su pale na aerodrom u Prištini i Gračanicu.
Dragiša i Zorica odlučili su da decu sklone od NATO projektila u užu Srbiju. Poslali su ih sa bakom Smiljanom kod rodbine u Prokuplje.
„Moja majka je išla sa njih dvoje, bili su tamo na sigurnom kod mog brata, a majka je u susednom selu kod Prokuplja takođe imala brata. Bili su malo i kod njega, ali su rešili da se vrate, da dođu kući. Sin je baš hteo da dođe jer mu je 7. maja rođendan“.
Prepoznao sam sina po krstiću na lančiću
U pogođenom autobusu koji je iz Niša krenuo za Prištinu stradale su 44 osobe. Među njima je bio 31 albanski civil i 13 Srba. Dragiša, kaže, nije bio kod kuće kada su im javili.
„Da ih više nema, supruga je saznala iz medija. Pustila je radio dok je spremala ručak, očekivala ih je, taj dan su trebali da dođu. Preko radija je čula vest da je autobus pogođen. Odmah je znala šta se desilo, odmah je osetila“.
Bilo je teško poverovati da im se deca neće vratiti. Nemoguće. Dani su prolazili, prošlo je šest dana dok Dragišu nisu pozvali, morao je u Prištinu da identifikuje svoju mrtvu decu i majku.
„Da ih prepoznam, to je bilo mučno. Sina sam prepoznao, imao je na lančiću jedan krstić. Znao sam da je to on. Ćerka je imala lančić. To sam im poslednje kupio za rođendane. I majku sam prepoznao. Svo troje sam prepoznao“, kaže i dodaje:
„Nikola je sahranjen baš na njegov rođendan, 7. maja. Nije ga dočekao. Tada su svi sahranjeni“.
On dodaje da su Marija i Nikola bili dobra deca, bili su i dobri đaci.
„Sin je završavao treću godinu srednje PTT škole, a ćerka osmi razred osnovne škole“.
Pominjaće ih neko, makar u školi
Dragiša i njegova supruga Zorica su u penziji, obaveza nemaju. Obrađuju malu baštu pored kuće, da im brže prolaze dani. Jedina njihova obaveza je, kaže, čuvanje uspomene na decu i odlazak na groblje.
„O njima stalno pričamo, uspomena na njih nas održava u životu. Idemo da ih posetimo, a i nema drugi ko ovde, osim nas dvoje. Ići ćemo dok možemo. Sada su nas stigle godine i snaga popušta, kako koji dan prođe, sve je teže i teže. Kad ne budemo mogli do groblja, neće biti nikoga da ih obiđe“.
Marija i Nikola nisu zaboravljeni, njihovi prijatelji su pre dve godine podigli spomen ploču u dvorištu osnovne škole u koju su oboje išli.
„Niko se nije setio za 22 godine da to uradi, jeste njihovo društvo. Došli su ovde kući da nas, pitaju, da li pristajemo da urade tu spomen ploču. Rekao sam, kako da ne. Onda su je postavili. Znači, znači mnogo, deca tu stalno prolaze, idu u školu. Bar će ta deca da se raspitaju ko su i šta su bili. Neko će ih pominjati, bar u školi“.
I on ponekad svrati do škole, a bio je i na mestu događaja, strašnom mestu na kome je NATO bomba ubila sve što ima.
Na mestu nesreće u Lužanu postavljena je spomen ploča, ali na njoj nema Marijinog i Nikolinog imena.
„Nema. Kako sam saznao u autobusu je bilo 13 Srba. Nema imena. Ni jedno. Na kraju samo ima tri tačke i ništa više. Kao da oni nisu žrtve. Sve njihova, albanska imena“.
Dragiša dodaje da je o tom spomeniku davno prestao da razmišlja, ali jedna misao mu se vraća svaki dan, šta je bilo u glavi onoga ko je gađao autobus. Bio je, kaže, vedar dan, vidljivost je bila dobra, pilot je sigurno video šta bombarduje.
„Stalno se to pitam, nije mi jasno. I dan danas stalno razmišljam o tome. Tu nije bila vojska, nije bilo vojnih objekata. To su bili civili. Kako je gađao, zašto je to uradio, to mi nije jasno, nikada neće biti“.
