Taj dan smo svi saznali: Srbima više niko neće hteti da sačuva život
20:40 17.03.2024 (Osveženo: 20:50 17.03.2024)
Pratite nas
Taj 17. mart 2004. predstavljao je dokaz da Srbima na Kosovu i Metohiji niko više neće moći ili hteti da sačuva život. Međunarodne mirovne snage, ne računajući nekoliko ličnih ljudskih podviga, gledale su zajedno sa kosovskom policijom kako horde Albanaca linčuju i pale. Draganova i Brankova priča, jedna je od mnoštva stopljenih u masu bola i nemoći.
Dragan Smiljanić rođen je u Beogradu, ali je zbog posla živeo i radio u Prištini. Radio je pri Danskom savetu za povratak izbeglica u Peć i Prizren, a njegovo zaduženje bio je povratak ljudi u selo Vidanje kod Osojana. Srbi su polako počinjali da se vraćaju na svoja ognjišta, odakle ih je rat 1998. i 1999. oterao.
Dragan je bio jedan od stanara tragične zgrade „Ju programa“ u kojoj su rasla deca koja su vijaču preskakala u hodnicima, a san im je bio da izađu izvan betonskih zidova. Odlazili su u školu blindiranim kolima i to im je bio ceo svet. Njeni stanari živeli su kao zatočenici u sopstvenim stanovima skoro pet godina. Dok su deca pronalazila sebi zabavu unutar solitera, odrasli su otvorili radnju u samoj zgradi. Njihov geto nije imao bodljikave žice, već beton i staklo.
Vatra i nož
Znali su da se sprema veliko zlo. Kada su tog 17. marta začuli huk gomile koja je opkolila zgradu, pokušali su da dozovu policiju, KFOR, strane ambasade, Beograd, rođake, prijatelje... Njihovi pozivi bili su uzaludni – niko nije došao po njih.
Parking je goreo, a uskoro je plamen obuhvatio i zgradu. Stanari su izbušili rupu na krovu kako bi kroz nju mogli da izađu ako dođe do najgoreg. Niko od nadležnih organa i mirovnih misija nije došao u pomoć Srbima koje je albanska rulja žive zapalila u zgradi.
U jednom trenutku, Dragan je naleteo na dvojicu maloletnih Albanaca koji su ušli u zgradu. Jedan od njih je nosio ogroman nož kojim je Dragana ubo više od deset puta, uključujući i u vrat. Kada je krv počela da šiklja iz vratne žile, preplašeni i tuđom krvlju uprljani Albanci pobegli su.
Martovski pogrom, scena sa ulice
© AP Photo / STR / Martovski pogrom, scena sa ulice
Dragan se onesvestio. Došao je sebi na trenutak dok ga je irski vojnik na ramenu iznosio iz pakla zgrade „Ju programa“. Grupa nižerangiranih irskih vojnika odlučila je da se dobrovoljno prijavi i spasi živote stotinak civila zarobljenih u plamenu, od kojih su većinu činili deca i stari ljudi.
Kada dođe 17. mart, mi se u mojoj porodici sa žaljenjem sećamo svega što smo živeli i proživeli na sam ovaj dan. I pored toga što je prošlo dvadeset godina od događaja na prostoru Kosova i Metohije, ni ja, ni moja supruga, ni moje kolege, ni nastradali u pogromu, niti svih onih raseljenih 250 hiljada ljudi, bez obzira na to kojoj etničkoj grupi pripadaju, nisu dobili informaciju i ne znaju ko je kriv i ko je organizator ovako jednog gnusnog necivilizacijskog događaja, priča Dragan Smiljanić za Sputnjik.
Ima li budućnosti na Kosovu?
Povratak nije nemoguć, kaže Dragan, ali je to jedan dugotrajan i mukotrpan proces gde je potrebno uključivanje čitave zajednice interno raseljenih ljudi kojih danas ima znatno više od onih početnih 250.000 na teritoriji centralne Srbije. Taj proces je, kaže on, potpuno zaboravljen i to je prosto činjenično stanje, ali i sled svega onoga što se događa danas na Kosovu i Metohiji.
Zapaljena kuća Dragana Nikolića, Srbina iz sela Novake, 1999. godina
© AP Photo / JEROME DELAY / Zapaljena kuća Dragana Nikolića, Srbina iz sela Novake, 1999. godina
Što se mladih tiče, njihovo rastuće interesovanje za svoj narod i svoju ne tako davnu prošlost, pohvalno je. Smiljanić smatra da oni i treba da znaju i da se informišu, budući da se sve ovo desilo „u njihovoj kući“. Naš sagovornik naglašava da bi voleo da 17. mart, kako mladi, tako i stari u Srbiji dožive upravo onako kako ga on i njegova porodica doživljavaju – sa velikom tugom, ali i sa velikom radošću jer su živi.
Šta mi kao društvo treba da uradimo kako bismo ovu tragediju otrgli od zaborava je pitanje od milijardu rubalja i ja zaista nemam odgovor na njega. Možda treba svi da nastojimo da budemo bolji? Možda da politički establišment ipak pogleda i onu osnovnu stranu života, koju čine ljudi? Tu su, naravno, i mnogi drugi faktori uključeni. Prvo je potrebno uspostaviti mir u duši i mir na teritoriji, zaključio je Smiljanić.
„Dođite pa vidite sami“
Branko Gligorijević iz sela Novake dvaput je proterivan i dvaput se sa porodicom vratio na svoje ognjište.
Fotografija Dragana Nikolića, Srbina iz sela Novake, ispred njegove zapaljene kuće, 1999. godina
© AP Photo / JEROME DELAY / Fotografija Dragana Nikolića, Srbina iz sela Novake, ispred njegove zapaljene kuće, 1999. godina
Meštani njegovog sela od 2003. godine, pa do danas trpe učestale napade na svoju imovinu, uzurpaciju nekretnina, zemljišta, njiva, različite štete, pljačke kojih i dalje ima skoro pa svakodnevno... Od 70 kuća, 60 je opljačkano. Policija i sudovi, naravno, ništa ne rade po tom pitanju.
Posle Martovskog pogroma, veliki deo stanovništva se odselio, priča Branko i dodaje da trenutno u njegovom selu ima svega sedam ili osam porodica sa po dvoje ili troje članova.
U gradu Prizrenu ih više nema, a u čitavoj prizrenskoj opštini, dakle svim okolnim selima, nema više od 56 porodica, takođe uglavnom dvočlanih. Ipak, Branko kaže da je izbeglištvo jedva preživeo, a da je na Kosovu sve njegovo i sve drugačije nego bilo gde drugde.
Albanci kradu nameštaj iz zapaljene srpske kuće u selu Novake, 1999. godina
© AP Photo / JEROME DELAY / Albanci kradu nameštaj iz zapaljene srpske kuće u selu Novake, 1999. godina
Gligorijević je penzionisani bankarski službenik koji danas živi od poljoprivrede, vinogradarstva i voćarstva, a drži blizu pet hektara pod voćem. U trenutku poziva, kaže, radio je u plasteniku pa nije odmah mogao da nam se javi.
Šta da Vam kažem, znate, ja samo na televizoru gledam našu Srbiju. Srbija je naša majka, ali od te majke izgleda nemamo mnogo. Te 2004. smo jedva ostali živi. Taman smo se bili vratili, još se nismo ni raspakovali, a morali smo ponovo da bežimo, priča nam Branko koji je prvi put otišao sa Kosova 1999. godine.
Tog 17. marta, kaže, njegovo selo nije pretrpelo veći okršaj, ali ne zahvaljujući austrijskom KFOR-u koji je tamo bio stacioniran, a prema kojem Branko nema baš „simpatija“, već iz razloga što su tamošnji Srbi „imali nešto skriveno“, pa su mogli da se odbrane.
Selo Novake, 1999. godina
© AP Photo / JEROME DELAY / Selo Novake, 1999. godina
Dugačka je to priča i bilo bi mi drago kada biste samo došli da nas posetite, vidite i da popričamo o tome. Jedva smo ostali živi, rekao je Branko i podsetio nas da Srbi koji i dalje žive na Kosovu i Metohiji nisu samo priča koja se jednom ili dvaput godišnje vadi iz fioke iz sentimentalnih ili ,,epskih" razloga, već živi ljudi koji se iz dana u dan bore za parče onoga što je njihovo.
