https://lat.sputnikportal.rs/20240316/u-svetu-proslavio-kosovsko-cvece-cafnalo-a-sada-moskvu-vraca-u-beograd-video-marija-jakovljevic-1168838086.html
U svetu proslavio kosovsko „Cveće cafnalo“, a sada Moskvu vraća u Beograd /video/
U svetu proslavio kosovsko „Cveće cafnalo“, a sada Moskvu vraća u Beograd /video/
Sputnik Srbija
Kad čujem neku staru pesmu, pogotovo starog Kosova ili južne Srbije, samo stane vreme i prostor. Nisam u stanju da objasnim, samo se desi momenat kada vidiš da... 16.03.2024, Sputnik Srbija
2024-03-16T16:40+0100
2024-03-16T16:40+0100
2024-03-16T16:40+0100
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
džez
koncert
trubači
stjepko gut
vojislav bubiša simić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/03/0e/1168837568_0:0:2837:1595_1920x0_80_0_0_e55751ac3d1abff92137da245b9812ab.jpg
Kompozitor, džez trubač, aranžer, dirigent i pedagog Stjepko Gut je nedavno nagrađen priznanjem za životo delo „Darko Kraljić“ koje dodeljuje Udruženje kompozotora Srbije.Gut će 19. marta dirigovati koncertom Big Benda RTS-a u MTS dvorani u čast 100. rođendana velikana srpskog džeza, Vojislava Bubiše Simića.Za Sputnjik kaže da mu to mnogo znači, jer je početak njegove karijere vezan za Bubišu:„Bubiša me je doveo u orkestar 1978. ili 1979, bio sam najmlađi član. Kad god je bilo prilike, pružao mi je šansu kao solisti da izađem na rampu, kako mi kažemo, da budem 'čut i viđen'. Podržao me je kad sam odlučio da odem na Berkli, kao i pokojni Predrag Ivanović i Braca Pečnik. Oni su mi čak i materijalno pomogli koliko su mogli“.Uživajte u životuBubiša će, najavljuje Gut, doći na koncert i dirigovaće izvođenje prve kompozicije „Pozdrav Kaunti Bejziju“, a izrazio je želju i da zatvori koncert:Bubiša Simić je uvek isticao: „Živite, uživajte u životu i onome što radite i budite živahni”, a njega je uvek živahnim i radosnim održavalo to što, kako je i sam umeo da kaže – živi džez!Stjepko Gut je primetio da u tome ima istine, jer se i sam uvek odmornije oseća nakon radionice sa mladim ljudima ili koncerta:„Dolazi do neke razmene energije. Moje je da dam najbolje što imam u tom momentu, a kako ja to dobijem nazad ne umem da objasnim. Bubiša je jedan od ljudi, koji su na taj način ulazili u to - svim srcem, sa energijom. Izgleda kao da je trošiš, a zapravo dobijaš“.Džez i Cveće cafnaloU obrazloženju nagrade „Darko Kraljić istaknuto je bogatstvo i visoki umetnički domet Stjepka Guta, njegov originalni pristup, džezu, ali i inspirisanost srpskom tradicijom. Kao autor prve Srpske simfonijske džez svite inspiraciju je pronašao u pesmama iz naroda koje su preživele tri veka i koje smatra ozbiljnom umetničkom muzikom. Njima već pola veka oduševljava publiku i muzičare širom sveta.Seća se kako je devedesetih godina oduševio publiku u Americi i Austriji muzičkim motivima sa Kosova:„Predavao sam na akademiji u Gracu i vodio studentski orkestar. Imali smo koncert 1994. godine na do tada najvećem skupu džezera u Bostonu, pred nekoliko hiljada ljudi. Kao poslednju kompozicuju izveli smo 'Cveće cafnalo', stari srpski motiv sa Kosova koji sam ja obradio 1979. za džez orkestar. Pokazalo se da to narod jako lepo prima, pa sam onda probao to isto u Austriji. Gde god sam išao, to smo svirali. Jednom mi prilazi stari čika, crnac i kaže: Izvinite, šta je bilo ovo poslednja? A ja ga pogledam i vidim – Luis Smit, jedan od trubača koje najviše cenim. Objasnio sam mu da je to stari motiv, narodna srpska muzika. I on kaže - 'Vidim ja, to je džez, ali ima neku posebnu energiju'“.Vratićete drugima jednog danaNa početku nije bilo lako, priseća se Gut svojih studentskih dana u Bernu:„Moj pokojni kum Luka Bošković i ja smo zajedno krenuli, ali tada to nije bilo upitno. Bilo je – Idemo? Idemo. Ako imaš da jedeš jednom dnevno, jedeš jednom dnevno. Sećam se pokojni Bili Bruks i još uvek aktivni Vins Benedeti, divni muzičari uzeli su azile u Švajcarskoj, nisu hteli da idu u Vijetnam, i bili su deo škole, koja je uz onu u Gracu bila jedna od prve dve džez škole u Evropi. Jednom mi prolazimo hodnikom i jedan od njih dvojice pita nas – 'Da li ste jeli nešto danas?' Valjda smo izgledali usukano. Kažemo mi onako nesigurno – 'Pa jesmo'. I jedan od njih izvadi 100 franaka. Ogromna novčanica, mogao si da se pokriješ njome. Kaže – 'Evo vam da kupite malo hrane'. Mi nećemo da uzmemo, kažemo – 'Nećemo moći to da vratimo'. 'Ne, ne, ne. Ne dajemo vam zato da nama vratite. Vratićete jednog dana nekome, na neki način'. Dosta značenja je bilo u toj rečenici koju uvek nosim sa sobom“.I Gut je to dobro delo koje mu je učinjeno nastavio da širi. Kada je postao profesor na Akademiji u Gracu pomagao je srpskim studentima ne samo učeći ih veštini sviranja, već i da se snađu u Austriji, što lakše preguraju svoje studentske dane. Mnogi su se vratili i postali članovi Big Benda RTS-a:„U Gracu je postojala praktično cela naša kolonija. Ja sam tada dosta putovao, radio sam kao dragstor, ali uvek je bilo onih koji će novog klinca da sačekaju, da ga bodre najpre na prijemnom, ohrabre, da ga prime kod sebe da prenoći, pa kasnije i da mu nađu gde će da pere sudove ili radi nešto drugo da zaradi za život dok studira“.Ovo je važnije od avionaVažnu lekciju Stjepko Gut je naučio od Klarka Terija, najvećeg trubača svih vremena:„Sreli smo se na aerodromu, Klark je tada već teško išao i imao čoveka koji ga je gurao u kolicima do aviona. Jednog momenta prilazi mu jedna devojka, pita ga da li je on Klark Teri i počinje da mu postavlja pitanja, on objašnjava. U jednom trenutku opomenem Klarka da ćemo izgubiti avion, a on kaže – 'Stjepko, ovo je važnije od aviona. Naučio sam tu lekciju'“.Vođen misijom da prenosi znanje mlađima osnovao je Džez odsek na Fakultetu muzičke umetnosti kako bi u Srbiji imali gde da se školuju.Protiv bure crtanjemGut je i veliki ljubitelj likovne umetnosti. Tri dana je po četiri sata provodio u Pikasovom muzeju u Barseloni, Mikelanđela obožava i celog života je zavideo ljudima koji imaju taj dar:„ Kad god sam pokušao da jednom u pet ili 10 godina nešto da nacrtam, to bi izgledalo bez veze. Jednom mi je na Malti, za vreme bure, moj prijatelj i jedan od najboljih malteških slikara dao papire, olovke, gumice i rekao – 'Povučeš jednu crtu i pogledaš. Ona te povede da povučeš neku drugu crtu i tako dalje'. Posle pedesetak papira vidim ugledam jedan koji ne bih da bacim i posle godinu - dve uspeo sam i daučestvujem na izložbi. Imam najmanje tri-četiri hiljade crteža na papiru i tanjirima. Možda na nekom od sledećih koncerata u Beogradu priredim izložbu u holu“.Mikelanđelo, Dostojevski, Pikaso i NjujorkGut je obišao planetu više puta. Kaže da još ima mesta do kojih nije stigao, ali ipak je njegova „čaša polupuna, a ne poluprazna“:Pre deset godina se nastanio na Siciliji i prvi put posle cele decenije u Beogradu se zadržao više od mesec dana. Od svih lepota koje je video, četiri mesta zauzimaju posebno mesto u njegovom srcu i mislima: Pikasov muzej u Barseloni, Firenca, 52. ulica u Njujorku i Muzej Dostojevskog u Sankt Peterburgu:„Kad sam otišao prvi put u Njujork prošetao sam 52. ulicom gde su džez klubovi. Osetio sam veliko uzbuđenje – hodaš i znaš da koračaš putem kojim je išao, recimo, Čarli Parker. Isto sam se osetio u Firenci. Ja sam lud za Mikelanđelom, za bilo čim što je dotakao, udario čekićem ili nacrtao. Dođem ispred gradske većnice u Firenci, špartam tako i mislim sigurno sam zgazio negde gde je nekada i Mikelanđelo. A kada sam 1969. ili 1970. stigao u tadašnji Lenjingrad, gde smo imali 13 koncerata, pitali su me u hotelu šta me interesuje. Tražio sam da me prvo odvedu u Muzej Dostojevskog. Sećam se da mi je srce lupalo, kao detetu. Imao sam 19 godina, Dostojevski se čitao na veliko. Bilo je to veliko uzbuđenje“.(Ceo intervju sa Stjepkom Gutom pogledajte u video prilogu)Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2024
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, džez, koncert, trubači, stjepko gut, vojislav bubiša simić
kultura, kultura – intervjui i analitika, džez, koncert, trubači, stjepko gut, vojislav bubiša simić
U svetu proslavio kosovsko „Cveće cafnalo“, a sada Moskvu vraća u Beograd /video/
Kad čujem neku staru pesmu, pogotovo starog Kosova ili južne Srbije, samo stane vreme i prostor. Nisam u stanju da objasnim, samo se desi momenat kada vidiš da je nešto bezvremensko, da ima vrlo jaku energiju i prosto osetim potrebu da to samo obučem u drugo, džez odelo, kaže džez muzičar Stjepko Gut.
Kompozitor, džez trubač, aranžer, dirigent i pedagog Stjepko Gut je nedavno nagrađen priznanjem za životo delo „Darko Kraljić“ koje dodeljuje Udruženje kompozotora Srbije.
Gut će 19. marta dirigovati koncertom Big Benda RTS-a u MTS dvorani u čast 100. rođendana velikana srpskog džeza, Vojislava Bubiše Simića.
Za Sputnjik kaže da mu to mnogo znači, jer je početak njegove karijere vezan za Bubišu:
„Bubiša me je doveo u orkestar 1978. ili 1979, bio sam najmlađi član. Kad god je bilo prilike, pružao mi je šansu kao solisti da izađem na rampu, kako mi kažemo, da budem 'čut i viđen'. Podržao me je kad sam odlučio da odem na Berkli, kao i pokojni Predrag Ivanović i Braca Pečnik. Oni su mi čak i materijalno pomogli koliko su mogli“.
Bubiša će, najavljuje Gut, doći na koncert i dirigovaće izvođenje prve kompozicije „Pozdrav Kaunti Bejziju“, a izrazio je želju i da zatvori koncert:
„Pre neki dan sam tražio verzije te Bubišine kompozicije, želeo da čujem one starije aranžmane. Jedno od najboljih izvođenja bilo je 1961. godine na koncertu u Moskvi. Odličan je snimak te jedne od najlepših verzija, tako da ćemo sa tim i sa Bubišom da otvorimo koncert“.
Bubiša Simić je uvek isticao: „Živite, uživajte u životu i onome što radite i budite živahni”, a njega je uvek živahnim i radosnim održavalo to što, kako je i sam umeo da kaže – živi džez!
Stjepko Gut je primetio da u tome ima istine, jer se i sam uvek odmornije oseća nakon radionice sa mladim ljudima ili koncerta:
„Dolazi do neke razmene energije. Moje je da dam najbolje što imam u tom momentu, a kako ja to dobijem nazad ne umem da objasnim. Bubiša je jedan od ljudi, koji su na taj način ulazili u to - svim srcem, sa energijom. Izgleda kao da je trošiš, a zapravo dobijaš“.
U obrazloženju nagrade „Darko Kraljić istaknuto je bogatstvo i visoki umetnički domet Stjepka Guta, njegov originalni pristup, džezu, ali i inspirisanost srpskom tradicijom. Kao autor prve Srpske simfonijske džez svite inspiraciju je pronašao u pesmama iz naroda koje su preživele tri veka i koje smatra ozbiljnom umetničkom muzikom. Njima već pola veka oduševljava publiku i muzičare širom sveta.
„Kada pesma opstane nekoliko stotina godina, u njoj ima nečeg, neke energije koja se provlači vekovima. I onda aranžer to praktično obuče u drugo odelo. Sa prijateljem iz Njujorka Patrikom Olirijem sam 2011. napravio Srpsku simfonijsku džez svitu za simfonijski orkestar i hor kao spoj starih narodnih pesama, simfonijskog pristupa i džeza. Pesme koje prežive 300 godina u narodu su kao i džez - umetnička muzika“, kaže Gut.
Seća se kako je devedesetih godina oduševio publiku u Americi i Austriji muzičkim motivima sa Kosova:
„Predavao sam na akademiji u Gracu i vodio studentski orkestar. Imali smo koncert 1994. godine na do tada najvećem skupu džezera u Bostonu, pred nekoliko hiljada ljudi. Kao poslednju kompozicuju izveli smo 'Cveće cafnalo', stari srpski motiv sa Kosova koji sam ja obradio 1979. za džez orkestar. Pokazalo se da to narod jako lepo prima, pa sam onda probao to isto u Austriji. Gde god sam išao, to smo svirali. Jednom mi prilazi stari čika, crnac i kaže: Izvinite, šta je bilo ovo poslednja? A ja ga pogledam i vidim – Luis Smit, jedan od trubača koje najviše cenim. Objasnio sam mu da je to stari motiv, narodna srpska muzika. I on kaže - 'Vidim ja, to je džez, ali ima neku posebnu energiju'“.
Vratićete drugima jednog dana
Na početku nije bilo lako, priseća se Gut svojih studentskih dana u Bernu:
„Moj pokojni kum Luka Bošković i ja smo zajedno krenuli, ali tada to nije bilo upitno. Bilo je – Idemo? Idemo. Ako imaš da jedeš jednom dnevno, jedeš jednom dnevno. Sećam se pokojni Bili Bruks i još uvek aktivni Vins Benedeti, divni muzičari uzeli su azile u Švajcarskoj, nisu hteli da idu u Vijetnam, i bili su deo škole, koja je uz onu u Gracu bila jedna od prve dve džez škole u Evropi. Jednom mi prolazimo hodnikom i jedan od njih dvojice pita nas – 'Da li ste jeli nešto danas?' Valjda smo izgledali usukano. Kažemo mi onako nesigurno – 'Pa jesmo'. I jedan od njih izvadi 100 franaka. Ogromna novčanica, mogao si da se pokriješ njome. Kaže – 'Evo vam da kupite malo hrane'. Mi nećemo da uzmemo, kažemo – 'Nećemo moći to da vratimo'. 'Ne, ne, ne. Ne dajemo vam zato da nama vratite. Vratićete jednog dana nekome, na neki način'. Dosta značenja je bilo u toj rečenici koju uvek nosim sa sobom“.
I Gut je to dobro delo koje mu je učinjeno nastavio da širi. Kada je postao profesor na Akademiji u Gracu pomagao je srpskim studentima ne samo učeći ih veštini sviranja, već i da se snađu u Austriji, što lakše preguraju svoje studentske dane. Mnogi su se vratili i postali članovi Big Benda RTS-a:
„U Gracu je postojala praktično cela naša kolonija. Ja sam tada dosta putovao, radio sam kao dragstor, ali uvek je bilo onih koji će novog klinca da sačekaju, da ga bodre najpre na prijemnom, ohrabre, da ga prime kod sebe da prenoći, pa kasnije i da mu nađu gde će da pere sudove ili radi nešto drugo da zaradi za život dok studira“.
Važnu lekciju Stjepko Gut je naučio od Klarka Terija, najvećeg trubača svih vremena:
„Sreli smo se na aerodromu, Klark je tada već teško išao i imao čoveka koji ga je gurao u kolicima do aviona. Jednog momenta prilazi mu jedna devojka, pita ga da li je on Klark Teri i počinje da mu postavlja pitanja, on objašnjava. U jednom trenutku opomenem Klarka da ćemo izgubiti avion, a on kaže – 'Stjepko, ovo je važnije od aviona. Naučio sam tu lekciju'“.
Vođen misijom da prenosi znanje mlađima osnovao je Džez odsek na Fakultetu muzičke umetnosti kako bi u Srbiji imali gde da se školuju.
Gut je i veliki ljubitelj likovne umetnosti. Tri dana je po četiri sata provodio u Pikasovom muzeju u Barseloni, Mikelanđela obožava i celog života je zavideo ljudima koji imaju taj dar:
„ Kad god sam pokušao da jednom u pet ili 10 godina nešto da nacrtam, to bi izgledalo bez veze. Jednom mi je na Malti, za vreme bure, moj prijatelj i jedan od najboljih malteških slikara dao papire, olovke, gumice i rekao – 'Povučeš jednu crtu i pogledaš. Ona te povede da povučeš neku drugu crtu i tako dalje'. Posle pedesetak papira vidim ugledam jedan koji ne bih da bacim i posle godinu - dve uspeo sam i daučestvujem na izložbi. Imam najmanje tri-četiri hiljade crteža na papiru i tanjirima. Možda na nekom od sledećih koncerata u Beogradu priredim izložbu u holu“.
Mikelanđelo, Dostojevski, Pikaso i Njujork
Gut je obišao planetu više puta. Kaže da još ima mesta do kojih nije stigao, ali ipak je njegova „čaša polupuna, a ne poluprazna“:
„Predivnih mesta ima gde sam bio i gde bih želeo da se vratim. Meksiko, Jukatan, te stare kulture, piramite i Peru. Predivno je bilo stajati ispred ogromnog kamenja koje ima po 12 uglova. Kad stojiš ispred toga, vreme staje kao i kada slušate izvornu muziku. Ja imam taj pundrek celog života, teško da mogu da sedim negde duže od dva-tri meseca. Svuda sam bio i svuda je lepo. Gde god mi nešto ne zabrljamo kao vrsta“.
Pre deset godina se nastanio na Siciliji i prvi put posle cele decenije u Beogradu se zadržao više od mesec dana. Od svih lepota koje je video, četiri mesta zauzimaju posebno mesto u njegovom srcu i mislima: Pikasov muzej u Barseloni, Firenca, 52. ulica u Njujorku i Muzej Dostojevskog u Sankt Peterburgu:
„Kad sam otišao prvi put u Njujork prošetao sam 52. ulicom gde su džez klubovi. Osetio sam veliko uzbuđenje – hodaš i znaš da koračaš putem kojim je išao, recimo, Čarli Parker. Isto sam se osetio u Firenci. Ja sam lud za Mikelanđelom, za bilo čim što je dotakao, udario čekićem ili nacrtao. Dođem ispred gradske većnice u Firenci, špartam tako i mislim sigurno sam zgazio negde gde je nekada i Mikelanđelo. A kada sam 1969. ili 1970. stigao u tadašnji Lenjingrad, gde smo imali 13 koncerata, pitali su me u hotelu šta me interesuje. Tražio sam da me prvo odvedu u Muzej Dostojevskog. Sećam se da mi je srce lupalo, kao detetu. Imao sam 19 godina, Dostojevski se čitao na veliko. Bilo je to veliko uzbuđenje“.
(Ceo intervju sa Stjepkom Gutom pogledajte u video prilogu)
