Šta se krije iza zahteva srpske opozicije da dobije ministarstvo policije
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Svakodnevni, sve nerealniji zahtevi opozicije mogu se tumačiti na tri načina – produkt su neumerenih izjava koje drugi lideri ne žele da demantuju, zahtevaju previše ne bi li izvukli bar nešto, ili pokušavaju da održavaju tenziju koja onemogućava normalan politički život, smatra sociolog Vladimir Vuletić.
Kako sada stvari stoje, opozicione koalicije Srbija protiv nasilja (SPN) i NADA izaći će na ponovljene izbore u Beogradu 2. juna samo ako se ispune sledeći zahtevi: donošenje leks specijalisa, formiranje Komisije za kontrolu izbora i prelazne vlade, kontrola i revizija biračkog spiska, pravo glasa posle šest meseci prebivališta u Beogradu, smene u REM-u i postavljanje novog rukovodstva RTS-a i da nosilac liste ne može biti neko ko nije kandidat.
Prvo objašnjenje: Pričaju svašta a ne bi da se međusobno zameraju
Opozicija gotovo svakodnevno dodaje nove sve manje realne zahteve ne bi li odlučila da izađe na izbore 2. juna. Počelo se od zahteva za ponavljanjem izbora, a trenutno je na stolu inicijativa da se formira prelazna vlada u kojoj bi opozicija imala dva ministra – unutrašnjih poslova i lokalne samouprave. U međuvremenu je opozicija dodala još nekoliko zahteva.
Jedan od njih je i da se pre ponavljanja izbora u Beogradu donese specijalni zakon (leks specijalis) koji bi uvažio sve njihove zahteve, među kojima su formiranje komisije koja bi nadgledala izbore, da se izvrši revizija biračkog spiska kao i da se primene sve preporuke ODIHR-a.
Sociolog Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže za Sputnjik da mu padaju najmanje tri stvari na pamet kad čuje nove, gotovo svakodnevne i sve manje realne zahteve opozicije.
Opozicija je grupa sastavljena od mnoštva partija i lidera u kojoj nije najjasnija organizaciona struktura i ko daje izjave i čini se nekad da objavljuju bilo šta što nekome padne na pamet. A onda drugi to prihvataju u strahu da ne bi bili optuženi da sarađuju s Vučićem. A to je jedno benigno tumačenje po kome je reč o jednoj neusklađenosti gde nema nikog ko bi to mogao da dovede u red, smatra Vuletić.
Taktika tražimo sve da bi dobili nešto
„Druga je vezana za, možda neku taktiku. Vučić je izašao sa najavom novih izbora, pa onda i datumom njihovog održavanja i umesto da su to tumačili kao neko izlaženje u susret radi kompromisa, možda je ovo njihova taktika da vidimo šta možemo da izvučemo. Idemo sa maksimalnim zahtevima, pa možda ćemo nešto malo da dobijemo. Treće tumačenje je vezano za ono što bih nazvao nekom vrstom strategije gde sve vreme pokušavate da održavate neku tenziju, nekakvu atmosferu nesigurnosti i haosa koja onemogućava normalan politički život.“
Tako se ljudi, politička atmosfera i scena stalno drže u tenziji i na neki način je konstantni politički pritisak koji ko zna sa čim ima veze, dodaje Vuletić.
Samo scenario „sve za nešto“ pokazuje da znaju šta rade
Taj pritisak ne mora uopšte imati veze sa tim šta su opozicioni zahtevi, a to znači da ta strategija podrazumeva da iza njih postoji neko ko upravlja tim što oni rade, ocenjuje Vuletić.
„Samo ovo drugo tumačenje blizu je nečega da oni otprilike znaju šta rade i da to zavisi od njih i u tom cilju mogu da kažu: Evo, mi se zaista trudimo da popravimo izborne uslove. Ali to je malo neozbiljno ako se ima u vidu da je Ana Brnabić već pokazala da je pokrenula taj proces da se ove preporuke što je moguće više realizuju. Naravno, preporuke ODIHR-a su takve i one se tiču izbornih uslova generalno. Kad bi se čekalo da se sve te preporuke ispune, verovatno izbora nikad ne bi ni bilo, pošto su sve to procesne stvari.“
Ima nekih stvari koje se mogu relativno brzo uraditi ali suštinski je to stvar koja se tiče generalno atmosfere i političke situacije u Srbiji koja ništa nije novo, dodaje Vuletić. Od 2000. godine na ovamo, a naravno i devedesetih, uvek su bili neki problemi vezani za izbore, podseća Vuletić.
Nema bojkota izbora bez stranog faktora
Tumačenje da su maksimialistički zahtevi opozicije, u stvari izgovori za bojkot izbora, prema Vuletiću spada u treću varijantu gde je reč o održavanju tenzije koja bi trebalo na neki način da onemogući normalan politički život. Ali to bi uključivalo i sinhronizovan pritisak iz inostranstva i sve više i više uključivanje stranog faktora u politički život Srbije, ističe Vuletić.
„Kad vi postavite takve zahteve, to su nekakvi ultimatumi koje možete da postavljate ako imate 500.000 ljudi na ulici, pa onda kažete ako hoćete da se ti ljudi sklone, onda morate sve ovo da ispunite. Ali kad ne možete da skupite ni 5.000 ljudi na protestima kao što je bilo onda su ti zahtevi pretnja praznom puškom. Naravno, u velikoj meri to zavisi i od toga kako će vlast da reaguje i oni možda očekuju da će na neki način da isprovociraju vlast da uradi neki potez koji bi bio takav da bi možda mogao da isprovocira ili reakciju javnosti ili međunarodnih institucija.“
Tako da je reč o dosta pipavoj političkoj borbi u kojoj opozicija nekim nerealnim zahtevima pokušava da napravi neku političku dinamiku koja bi pre ili kasnije njima išla u korist, zaključio je Vuletić.
Pogledajte i:
