Film o dve decenije Pogroma - svedočanstvo o linču srpskog naroda na Kosovu i Metohiji
19:23 13.03.2024 (Osveženo: 22:22 13.03.2024)
© AP Photo / Visar Krieziu
Pratite nas
Potresna i nestvarno surova svedočanstva o linču srpskog naroda na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine povezana su u hronologiju zločina koji čine film „Dosije Kosovo – Pogrom“. Razularena albanska rulja, paljenje crkvi, škola, bolnica, kuća, stanova, života predstavljeni su u četvrtom filmu serijala „Dosije – Kosovo“ autorke Slađane Zarić.
Onovremena svedočenja kosovskih Srba, izjave pretučenih staraca i linčovanih žena prožete su arhivskim snimcima albanskog divljanja koje je dovelo do toga da se u jednom jedinom danu etnički očisti 6 gradova i 9 sela. Cilj autorke filma bio je da otrgne od zaborava tragediju koja se desila pre samo 20 godina, a koja je od većine već zaboravljena, ili, nesvesno, umanjena. Pored nje, na promociji filma koja je održana u RTS Klubu, govorili su režiser dokumentarnih filmova Boris Mitić i Dragan Smiljanić iz Prištine.
Gledano kroz retrospektivu događaja i sa određene istorijske distance, Slađana Zarić ističe da nema mesta nikakvoj sumnji o povodu za pogrom i da je on insceniran kako bi se pokrenula lavina mržnje i neobuzdanog, a međunarodno dozvoljenog i kasnije nagrađenog divljanja. Umesto kazne, kaže ona, kosovskim Albancima je data nezavisnost.
Film o dve decenije Pogroma
© Sputnik / Milica Trklja
Pored svedočenja žrtava Pogroma, film prikazuje i izjave mnogobrojnih vojnika KFOR-a koji su se tada zatekli na Kosovu i koji su direktno učestvovali u tamošnjim dešavanjima. Jedan od njih je i norveški oficir čije ime autorka filma nije želela da prikaže. On je izneo svoje viđenje Martovskog pogroma, tačnije odbrane sela Čaglavice i njegovih žitelja, gde je i sam uzeo učešća kako bi od albanske besne rulje spasao civile i svoje kolege.
„Kimoteka“
Režiser Boris Mitić izjavio je da događaji poput Martovskog pogroma zaslužuju da budu dokumentovani i sačuvani od smetlišta istorije i da je vrlo bitno otrgnuti ih od zaborava. On je izrazio zahvalnost što postoje entuzijastični pojedinci ali je naglasio da postoji preka potreba za jednim državnim projektom koji bi se ovim pozabavio i ovu priču zaokružio. On je svojevremeno predlagao formiranje „Kimoteke“ gde bi se čuvali i arhivirali foto i audio materijali koji dokumentuju život i smrt na Kosovu i Metohiji, ali je naišao na, kako kaže, „niz besmislenih alibija“ i raznih opravdanja zašto to ne može da se realizuje.
„Osim ludih i hrabrih pojedinaca, mi nemamo taj refleks da ovakve stvari dokumentujemo. Mi koji smo sve ovo proživeli na terenu slabo se sećamo svih događaja, a kamoli neko ko ovo prvi put sluša i gleda. Užasno je važno da imamo ovakve materijale i ovaj događaj ne treba posmatrati kao još jednu u nizu istorijsku tragediju srpskog naroda, već kao jedan Rubikon koji je pređen u smislu probijanja granica nasilja, izbegavanja odgovornosti i nagrađivanja onih koji su počinili nasilje“, rekao je Mitić.
Tragedija zgrade „Ju programa“
Jedan od govornika bio je nekadašnji stanar zgrade „Ju programa“ u Prištini Dragan Smiljanić. Draganovo svedočanstvo jedno je od mnogih koje opisuju brutalno nasilje zbog kojeg su tog dana umalo izgubili život.
Zgrada „Ju programa“ u Prištini našla se i u dokumentarnom filmu Borisa Mitića jer su njeni stanari u njoj živeli zarobljeni skoro pet godina. Stotinak Srba je nakon završetka rata ostalo zatočeno tamo, deca su odrastala igrajući se u hodnicima, blindirani kombi ih je vozio u školu i nazad, odrasli su otvorili sopstvenu radnju unutar zgrade i njihov geto nije imao bodljikave žice, već betonske blokove. Dragan je opisao kako su se pozivi policiji, stranim ambasadama, rođacima, svodili na vikanje u prazno, jer niko nije došao po njih. Parking je goreo, zgrada je zapaljena, stanari su izbušili rupu na krovu kako bi kroz nju mogli da izađu ukoliko bi celu zgradu zahvatio plamen. Niko od nadležnih organa i mirovnih misija, kako kaže, nije došao u pomoć Srbima koje je albanska rulja žive zapalila u zgradi, onako kako su deset godina kasnije palili ljude u Odesi.
Razularena albanska rulja, paljenje crkvi, škola, bolnica, kuća, stanova, života predstavljeni su u četvrtom filmu serijala „Dosije – Kosovo“ autorke Slađane Zarić.
© Sputnik / Milica Trklja
Dragan veruje da javnost u Srbiji ni dan danas ne zna šta se na Kosovu dešavalo te 2004. godine i napominje da je ta priča potrebna „duhovnoj vertikali ovih prostora“. On opisuje kako je čak i njegova komšinica, osmogodišnja Ana, izjavila „pa mi ćemo večeras svi da umremo“. Jedini razlog što su Dragan, Ana i druge komšije preživele bio je taj što se nekoliko niže rangiranih irskih vojnika dobrovoljno javilo da ode i spasi ih. Dragana, koga su Albanci koji su upali u zgradu nožem preklali, spasen je brzom intervencijom tih vojnika.
„Ovo je jedna od najružnijih priča na tlu Evrope. Mi je polako zaboravljamo, a svet je već odavno zaboravio“, rekao je Dragan.
Namera autroke Slađane Zarić upravo je bila ta da priču Srba sa Kosova i Metohije otrgne od zaborava. Njen film „Dosije Kosovo – Pogrom“ četvrti je u nisu istoimenog serijala i srpskoj javnosti će premijerno biti prikazan u nedelju 17. marta u 21 čas na Prvom programu RTS-a.
Pogledajte i:
