Evropa je postala ostrašćena, izgubila je identitet, turska imperija je bila mnogo ozbiljnija
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Ništa novo nisu izmislili sa Evropskom unijom, mi u Banatu smo u vreme Austrougarske živeli bolje nego oni danas, ili bar mirnije. Nikada nije bilo veće nacionalne ostrašćenosti. Evropa je izgubila identitet, postoje samo članovi neke unije ili oni koji žele to da budu, kaže pisac i direktor Bitef teatra Miloš Latinović.
U novoj knjizi „Avion za ponoć“ Latinović otvara dilemu otići u Sankt Peterburg ili ostati u Beogradu i dok vodi čitaoce kroz prošlost analizira aktuelni trenutak i društvene probleme koji ga tište.
„Kada sam bio mlađi nisam imao dilemu da li da putujem, ali sada su putovanja postala velika dosada, jer kada vozite auto-putem ili letite avionom vi ne vidite ni polje maslačka, ni kuću, ni brdo. Treba ispuniti nečim tih dosadnih ponekad i 15, 16 sati putovanja i ja to činim razmišljanjima o raznim stvarima. Jedan deo tih razmišljanja preneo sam u knjigu“, kaže Latinović za Sputnjik.
Pišući o Beogradu laureat Vitalove nagrade za roman „Sto dana kiše“ želeo je, kaže, da skrene pažnju na pojedina mesta pored kojih često prolazimo, nesvesni istorije koju kriju:
„Najveća tajna Autokomande su Topovske šupe, mesto gde su stradali svi kikindski Jevreji, muškarci, žene i deca su bili na Sajmištu. Tu se u jednom danu desio genocid i ja se tog stradanja prisetim kad god prođem tuda.“
To samo Rusija može
U fokusu knjige Miloša Latinovića je i Sankt Peterburg:
„To je predivan grad, veliko čudo pre svega. Kako moj otac kaže – 'To samo Rusija može'. Volim da šetam Sankt Peterburgom, volim Peterhof, Ermitaž. Bio sam tri ili četiri puta u različitim periodima, prvi put kao student 1982. u vreme Sovjetskog Saveza. Sankt Peterburg mi je jedan od dražih gradova, drugačiji je od Moskve koja je megapolis i koju je teško savladati. Osim toga, u Sankt Peterburgu se odigrava radnja mnogih romana ruskih pisaca koje volim, pa i Jesenjin je tu nastradao, u hotelu u kojem sam i ja boravio“.
Pored ruskih velikana pojavljuju se u knjizi „Avion za ponoć“ i Crnjanski, Nušić, Krleža, Molijer, Bodler, Šekspir…:
„Kada bismo danas čitali Nušića, onako kako treba, kada bi ga čitali oni koji bi trebalo da ga čitaju, svet bi bio drugačiji. Da ne govorimo o Dostojevskom ili Markesu.“
Latinović kaže da je tokom odrastanja bio veliki Evropejac i da je Jugoslaviju i Balkan oduvek doživljavao kao deo Evrope:
„I danas mislim da je tako. Putovao sam tom Evropom krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Evropa je tada imala granice koje ste mogli da prelazite sa pasošem, ali niste imali ovoliku ostrašćenost. Trenutno imamo toliko neuralgičnih tačaka koje su gore nego pre 50-60 godina – od Brisela koji kao kopča drži Valonce i Flamance do Španije, njene Katalonije, Baskije. Pa onda Korzika, Južni Tirol… možemo da idemo celom Evropom. Veoma mi smeta što smo mi na Balkanu potpuno nesvesni svoje pozicije u svetu i naše bliskosti. Balkan je porodio tri civilizacije i treba da se držimo svog puta. On mora da ima oslonac ka Evropskoj uniji, ali to nije ideal niti je nešto novo. Turska imperija je bila ozbiljnija država“.
Trudimo se da održimo plamen svojih osnivača
Tu našu jedinstvenu poziciju da smo i istok i zapad na najbolji način je, podseća Latinović, afirmisala Mira Trailović još šezdesetih godina kada je osnovala Bitef teatar, inicirala Bitef festival dovodeći teatre i umetnike iz čitavog sveta.
Mira Trailović i Jovan Ćirilov
© Foto : Sputnjiku ustupio Bitef
Trideset pet godina kasnije direktor Bitef teatra primećuje da ipak ne dostižu ono što je velika Mira uspešno radila:
„To je nešto što smo mi možda izgubili u vremenu, iako se borimo i trudimo da održimo plamen svojih osnivača. Ide vrlo teško i nekada nismo zadovoljni, ali mislim da bi Mira, kada bi se sad pojavila odnekud, ipak bila zadovoljna, jer bi uočila da nismo izdali amanet. Možda smo mi manje agresivni, manje prodorni u odnosu na nju koja se sa uspehom borila u svetu koji je bio apsolutno muški. Možda bi njoj danas bilo lako, možda bi joj bilo i dosadno“.
Da se Bitef, po jasnom amanetu Mire Trailović trudi da bude aktuelni i drugačiji i da nameće pitanja i teme koje su ponekad gorke pilule, svedoči i izbor predstava koje pokušavaju da na prepoznatljiv umetnički način odgovore na aktuelni trenutak - reč je o predstavama koje se bave pravima žena:
„Bez obzira što su žene hrabrije, smelije i samostalnije, još uvek živimo u svetu obespravljenih dama. Imali smo predstavu 'Prima facie' čija su sva izvođenja rasprodata, sledi predstava o Dušanu Vasiljevu koji je pisao izuzetnu antiratnu poeziju, a mi živimo u permanentnom ratu. Imaćemo i priču o eutanaziji, posledicama abortusa i nasilju između bračnih partnera. Na Bitefu je da nameće takva pitanja i traga za odgovorima“.
Pogledajte i:
