Groteskna ponuda iz Brisela: Srbija da uvede sankcije Rusiji i da ne uđe u EU
20:51 07.03.2024 (Osveženo: 20:52 07.03.2024)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Uslovi koje Srbija treba da ispuni kako bi mogla da koristi sredstva koje joj je Brisel namenio Planom rasta za Zapadni Balkan, ne odnose se, kao u slučaju drugih država regiona, ni za vladavinu prava, niti bilo koje vrste reformi. Oni su geopolitički i odnose se pre svega na uvođenje sankcija Rusiji. Pri tome, nema garancija za članstvo u EU.
Ovo je sažet komentar nekadašnjeg diplomate i spoljnopolitičkog analitičara dr Zorana Milivojevića na vest da su se ambasadori članica EU usaglasili oko Instrumenta za reformu i rast za Zapadni Balkan.
Instrument je centralni deo novog Plana rasta za Zapadni Balkan, koji je Evropska komisija predstavila novembra 2023. i koji predviđa šest milijardi evra pomoći za države našeg regiona – dve milijarde u grantovima i četiri milijarde u zajmovima.
Šargarepa za Srbiju da uvede sankcije Rusiji
Svaki evropski političar koji je u poslednje vreme kročio nogom na teritoriju bivše Jugoslavije najavio je da će kriterijumi za dodelu sredstava biti strogi i da podrazumevaju poštovanje vladavine prava i osnovnih prava, kao i sprovođenje sveobuhvatnih socioekonomskih reformi.
Međutim, posebno kada je u pitanju Srbija, kao uslov se naglašava takozvano usaglašavanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom Unije. Prostim, narodnim jezikom rečeno, zahteva se da Srbija uvede sankcije Rusiji.
Geopolitika će dominirati u odnosima između Srbije i EU, smatra Milivojević, iz nekoliko razloga – nepovoljnog razvoja situacije po interese kolektivnog Zapada u Ukrajini, tenzija koje postoje unutar EU, kao i među saveznicima u okviru NATO. Zato se prednost daje pritisku na Srbiju da se svrsta na zapadnu stranu.
„Kada je reč o Srbiji, suština uvođenja sankcija Rusiji nije u ekonomskoj dimenziji, jer ona nema nikakvog efekta i značaja. Suština je u geopolitičkoj i političkoj dimenziji jer bi to značilo svrstavanje Srbije uz zapadnu politiku prema Rusiji i otklon, odnosno dovođenje u pitanje karaktera i sadržaja srpsko-ruskih odnosa“, komentariše Milivojević.
I kroz ovaj instrument EU ide se na usmeravanje našeg regiona ka transatlantskoj dominaciji, što bi trebalo učiniti pre izbora za Evropski parlament i predsedničke izbore u SAD, dodaje on.
Koliko god se činilo da šest milijardi evra pomoći EU nema veze sa ovim, ima itekako, jer time se potvrđuje teza koju smo mogli da čujemo od zapadnih političara da je posle Ukrajine za Zapad najvažniji Zapadni Balkan.
„I ta vrsta „šargarepe“ za Zapadni Balkan je u funkciji realizacije tih strateških ciljeva, a na Srbiju će ići direktan pritisak, jer ona je ključna za realizaciju tih interesa i ciljeva kada je reč o ovom regionu“, navodi Milivojević.
Uslovi se postavljaju, o članstvu nema ni govora
Treba dodati da je politika proširenja EU na Zapadni Balkan vrlo upitna. Drugim rečima, ne postoje garancije da će Srbija, sve i da ispuni uslove koji su pred nju postavljeni u dogledno vreme, bilo da se radi o 2027. ili 2030. Godini, postati članica „porodice evropskih naroda“.
Današnja realnost je da je politika proširenja EU na dugom štapu – pitanje da li će proširenje uopšte zaživeti u narednom periodu jer sada je geopolitika prioritet, ponavlja Milivojević.
„Prema tome, ovo što se nudi Srbiji, kada se govori o pristupnim pregovorima i angažmanu EU, pre svega je podređeno geopolitičkim interesima na kratak rok. Pitanje proširenja još je na nivou deklarativnog, a ne suštinskog“, ističe on.
Pred EU stoje tri problema: unutrašnja konsolidacija i reforme Unije, budućnost Unije imajući u vidu unutrašnje tenzije i stalnu bitku između „centralista“ i „suverenista“ i pitanje transatlanstkih odnosa i mesta i uloge EU na globalnom planu.
„EU je sada potpuno u drugom planu i preopterećena je problemima, nije više ono što je bila – faktor mira i razvoja. Ona je u funkciji geopolitike kolektivnog Zapada i mora da definiše svoju poziciju i pokuša da se vrati na globalnu scenu. U svemu tome, politika proširenja je u zapećku“, objašnjava Milivojević.
O proširenju ne postoji saglasnost – o tome odlučuju države članice, uglavnom na referendumima. Kako će koja članica odlučivati o proširenju, ne zna se.
„Ono što Brisel govori o proširenju ne može se smatrati kao stav EU i stav svih dvadeset i sedam zemalja članica. To je tema koja tek dolazi na dnevni red“, kategoričan je Milivojević.
Ono što je realno kada je o saradnji Srbije i EU reč je saradnja u okviru takozvane „Evropske političke zajednice“ – drugom ili trećem prstenu oko punopravnih članica – dakle, Srbija bez punopravnog članstva, zaključuje on.
