https://lat.sputnikportal.rs/20240225/amerika-vise-nema-izdrzljivosti-za-pobedu-u-velikom-sukobu-video-1167999115.html
Amerika više nema izdržljivosti za pobedu u velikom sukobu /video/
Amerika više nema izdržljivosti za pobedu u velikom sukobu /video/
Sputnik Srbija
Poznato je da SAD najviše daju za vojne namene. Njihovi izdaci trostruko su veći od kineskih, desetostruko od ruskih. Zapravo, viši su od zbira vojnih budžeta... 25.02.2024, Sputnik Srbija
2024-02-25T18:39+0100
2024-02-25T18:39+0100
2024-02-25T18:39+0100
svet
emisija „prorok“
analize i mišljenja
svet
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/06/09/1125562180_0:151:3103:1896_1920x0_80_0_0_c2a7d86cd50a6e249577fc826e672d40.jpg
Naravno, često je nezahvalno samo na osnovu ovako prezentovanih podataka, bez kalkulisanja uticaja drugih indikatora i faktora, formirati zaključke. Basnoslovna izdvajanja, koja u ovom trenutku premašuju 800 milijardi dolara godišnje mogu značiti nešto, ali nekada ne moraju značiti apsolutno ništa.Pitanje je šta se sa čime meri i upoređuje, na koje projekte se i koliki novac troši, kakvi se ratni ili geopolitički ciljevi žele postići?Ulažeš u vojnu moć koja – propadaUglavnom, za ovu analizu neophodno je da se ti podaci sagledavaju ovako kako su predstavljeni, u nominalnom iznosu. Nesumnjivo, SAD nastavljaju sa svojom starom politikom održavanja visokih ulaganja u bezbednosne strukture. Što onda znači i da su jake vojne snage osnovno sredstvo održavanja američkog uticaja širom sveta. Takvi primeri već su viđeni kroz istoriju, u različitim epohama uočavani su u pristupu pojedinih imperija. Uparena sa razvijenim mehanizmima kontrole političkih sistema i razrađenim matricama stvaranja ekonomske zavisnosti drugih država, vojna moć može obezbediti dugoročni uticaj u međunarodnoj areni.Međutim, postavlja se pitanje do kada primena takve strategije može trajati? Pojedine imperije koje su imale takav pristup u različitim epohama svejedno su propale! Šta su bili uzroci njihovog propadanja?Najveća „industrijska sila“ na svetu jeste Kina, sa udelom (u zavisnosti čiji podaci se uzimaju) između 28 i 31 posto globalne proizvodnje. Što je skoro po dvostruko više od američke proizvodnje. Zapravo, Kinezi proizvode više nego SAD, Japan i Nemačka zajedno.Objašnjenja kako se rast američke ekonomije zasniva na neindustrijskim sektorima, te da je to razlog navedenog odnosa snaga koji ne pokazuje realno stanje stvari, pored toga što su diskutabilna, ujedno su i neupotrebljiva.Nemački primerRatovi se ne mogu planirati i izvoditi bez „zaleđa“ koje osigurava razvijena industrijska baza. Svakako, i stabilno snabdevanje energentima i resursima, pošto bez toga nema razvoja industrijske baze.I pored munjevitih uspeha ostvarenih „blic krigom“ nemačka ratna mašinerija već se u jesen 1941. godine susrela sa problemom snabdevanja. Brodovi su ostajali u lukama, a na francuskim poljima trunula je letina namenjena transportu za Nemačku. Potrošnja goriva je racionalizovana do krajnjih granica. Dve godine kasnije, nakon upornih bombardovanja nemačkih proizvodnih kapaciteta i saobraćajnih čvorišta tok rata se „okretao“ za 180 stepeni, između ostalog i zbog činjenice da je proizvodnja čelika u SAD i Velikoj Britaniji bila na istorijskom maksimumu, dok je u samoj Nemačkoj opala za 200 hiljada tona.Generalno, porastu američke vojne moći neposredno pred Drugi svetski rat i tokom njega prethodilo je jačanje „industrijske moći“.Isto se uočava i kod Velike Britanije u drugoj polovini devetnaestog veka. Obe zemlje su u posmatranim periodima pokretale preko 30 posto globalne proizvodnje.Takmičenja tokom ratovaRatovi su takmičenja u proizvodnji, jednako koliko i direktna sukobljavanja na frontu. Strana koja je sposobna da izdrži u ovom takmičenju na dobrom je putu i da ostvari pobedu u ratu.Sukob u Ukrajini nedvosmisleno potvrđuje ovu tezu. Isto kao što pokazuje da deindustrijalizovana Evropa, sve zajedno sa ništa manje deindustrijalizovanim SAD i Kanadom sve teže nadomešćuje „brzu potrošnju“ oružja, sredstava, municije...Inicijativa Donalda Trampa o reindustrijalizaciji američke privrede nije u punoj meri ni prihvaćena, a kamoli realizovana. To se danas pokazuje kao strateški nedostatak.U eventualnom ratu sa protivnicima „srednje jačine“, regionalnim silama koje imaju nezanemarljive konvencionalne kapacitete i solidnu industriju, bez oslanjanja na saveznike i vazale (unutar NATO, ali i regionalnih aktera u delovima sveta gde se izvode vojne operacije) SAD prosto ne mogu pobediti.Neizvestan je ishod i ako u akcije uključe saveznike i vazale. U rat bi lako ušle, ali nije najjasnije koliko bi u takvom sukobu izdržale i kako bi iz njega izašle.O projekcijama potencijalne radikalizacije konfrontacije sa Rusijom ili eventualnog ciljanog rata protiv Kine tek je teško govoriti.Preterana samouverenost pojedinih komentatora, koji tezu o neprikosnovenosti američke vojne moći temelje na jednostavnoj komparaciji vojnih budžeta, pa tako dolaze do konstatacija kako su trostruko „jači“ od Kineza i desetostruko od Rusa, nije zasnovana na „čvrstim temeljima“.SAD nema izdržljivost za velike sukobeU stanju u kakvom su danas, Sjedinjene Države nemaju „izdržljivost“ za ulazak u šire oružane sukobe. Pošto, sa stanovišta geopolitike, SAD danas plaćaju cenu „prenapregnutosti“. Na previše mesta (geografskih lokacija) su svoje spoljnopolitičke interese štitili vojnim angažmanom. Nemoguće je da se povuku iz niza geopolitičkih žarišta bez krupnih političkih posledica. Za političkim posledicama idu i one koje se direktno tiču ekonomije.Postoje li političari spremni da plate toliku cenu? Postoje li elite spremne da to prihvate?Navedeno ne znači i da širih oružanih sukoba neće biti. Pojedine imperije su, tokom svojih istorijskih „zalazaka“ ratove videle kao jedino rešenje za „preokret“. Brže i efikasnije sredstvo od strpljivog i upornog rada u cilju povećavanja „izdržljivosti“ i smanjivanja „prenapregnutosti“. Razlog za prelazak na „ratnu ekonomiju“ zahvaljujući kojem je moguća i ekspresna reindustrijalizacija. Hoće li se nešto slično ponoviti?Nesrazmera između vojnih rashoda i udela u globalnoj proizvodnji kod najvažnijih aktera međunarodnih odnosa lako je uočljiva čak i za prosečne posmatrače političkih dešavanja. I to jednostavno nije normalno. Predstavlja krupnu anomaliju, koja može proizvesti svašta u svetskom političkom sistemu.Pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
emisija „prorok“, analize i mišljenja, svet
emisija „prorok“, analize i mišljenja, svet
Amerika više nema izdržljivosti za pobedu u velikom sukobu /video/
Poznato je da SAD najviše daju za vojne namene. Njihovi izdaci trostruko su veći od kineskih, desetostruko od ruskih. Zapravo, viši su od zbira vojnih budžeta jedanaest narednih država na listi najvećih „trošadžija“ za oružane snage.
Naravno, često je nezahvalno samo na osnovu ovako prezentovanih podataka, bez kalkulisanja uticaja drugih indikatora i faktora, formirati zaključke. Basnoslovna izdvajanja, koja u ovom trenutku premašuju 800 milijardi dolara godišnje mogu značiti nešto, ali nekada ne moraju značiti apsolutno ništa.
Pitanje je šta se sa čime meri i upoređuje, na koje projekte se i koliki novac troši, kakvi se ratni ili geopolitički ciljevi žele postići?
Ulažeš u vojnu moć koja – propada
Uglavnom, za ovu analizu neophodno je da se ti podaci sagledavaju ovako kako su predstavljeni, u nominalnom iznosu. Nesumnjivo, SAD nastavljaju sa svojom starom politikom održavanja visokih ulaganja u bezbednosne strukture. Što onda znači i da su jake vojne snage osnovno sredstvo održavanja američkog uticaja širom sveta. Takvi primeri već su viđeni kroz istoriju, u različitim epohama uočavani su u pristupu pojedinih imperija. Uparena sa razvijenim mehanizmima kontrole političkih sistema i razrađenim matricama stvaranja ekonomske zavisnosti drugih država, vojna moć može obezbediti dugoročni uticaj u međunarodnoj areni.
Međutim, postavlja se pitanje do kada primena takve strategije može trajati? Pojedine imperije koje su imale takav pristup u različitim epohama svejedno su propale! Šta su bili uzroci njihovog propadanja?
Jedan od najvažnijih preduslova razvoja vojne moći namenjene za vođenje ofanzivne spoljne politike (a što je slučaj kod imperija!) jeste „ekonomska baza“. U tom kontekstu se otvaraju i teme američke „izdržljivosti“ i „prenapregnutosti“. Jer, posmatrajući indikator američke „industrijske moći“, evidentno je da ona opada.
Najveća „industrijska sila“ na svetu jeste Kina, sa udelom (u zavisnosti čiji podaci se uzimaju) između 28 i 31 posto globalne proizvodnje. Što je skoro po dvostruko više od američke proizvodnje. Zapravo, Kinezi proizvode više nego SAD, Japan i Nemačka zajedno.
Objašnjenja kako se rast američke ekonomije zasniva na neindustrijskim sektorima, te da je to razlog navedenog odnosa snaga koji ne pokazuje realno stanje stvari, pored toga što su diskutabilna, ujedno su i neupotrebljiva.
Ratovi se ne mogu planirati i izvoditi bez „zaleđa“ koje osigurava razvijena industrijska baza. Svakako, i stabilno snabdevanje energentima i resursima, pošto bez toga nema razvoja industrijske baze.
I pored munjevitih uspeha ostvarenih „blic krigom“ nemačka ratna mašinerija već se u jesen 1941. godine susrela sa problemom snabdevanja. Brodovi su ostajali u lukama, a na francuskim poljima trunula je letina namenjena transportu za Nemačku. Potrošnja goriva je racionalizovana do krajnjih granica. Dve godine kasnije, nakon upornih bombardovanja nemačkih proizvodnih kapaciteta i saobraćajnih čvorišta tok rata se „okretao“ za 180 stepeni, između ostalog i zbog činjenice da je proizvodnja čelika u SAD i Velikoj Britaniji bila na istorijskom maksimumu, dok je u samoj Nemačkoj opala za 200 hiljada tona.
Generalno, porastu američke vojne moći neposredno pred Drugi svetski rat i tokom njega prethodilo je jačanje „industrijske moći“.
Isto se uočava i kod Velike Britanije u drugoj polovini devetnaestog veka. Obe zemlje su u posmatranim periodima pokretale preko 30 posto globalne proizvodnje.
Ratovi su takmičenja u proizvodnji, jednako koliko i direktna sukobljavanja na frontu. Strana koja je sposobna da izdrži u ovom takmičenju na dobrom je putu i da ostvari pobedu u ratu.
Sukob u Ukrajini nedvosmisleno potvrđuje ovu tezu. Isto kao što pokazuje da deindustrijalizovana Evropa, sve zajedno sa ništa manje deindustrijalizovanim SAD i Kanadom sve teže nadomešćuje „brzu potrošnju“ oružja, sredstava, municije...
Inicijativa Donalda Trampa o reindustrijalizaciji američke privrede nije u punoj meri ni prihvaćena, a kamoli realizovana. To se danas pokazuje kao strateški nedostatak.
U eventualnom ratu sa protivnicima „srednje jačine“, regionalnim silama koje imaju nezanemarljive konvencionalne kapacitete i solidnu industriju, bez oslanjanja na saveznike i vazale (unutar NATO, ali i regionalnih aktera u delovima sveta gde se izvode vojne operacije) SAD prosto ne mogu pobediti.
Neizvestan je ishod i ako u akcije uključe saveznike i vazale. U rat bi lako ušle, ali nije najjasnije koliko bi u takvom sukobu izdržale i kako bi iz njega izašle.
O projekcijama potencijalne radikalizacije konfrontacije sa Rusijom ili eventualnog ciljanog rata protiv Kine tek je teško govoriti.
Preterana samouverenost pojedinih komentatora, koji tezu o neprikosnovenosti američke vojne moći temelje na jednostavnoj komparaciji vojnih budžeta, pa tako dolaze do konstatacija kako su trostruko „jači“ od Kineza i desetostruko od Rusa, nije zasnovana na „čvrstim temeljima“.
SAD nema izdržljivost za velike sukobe
U stanju u kakvom su danas, Sjedinjene Države nemaju „izdržljivost“ za ulazak u šire oružane sukobe. Pošto, sa stanovišta geopolitike, SAD danas plaćaju cenu „prenapregnutosti“. Na previše mesta (geografskih lokacija) su svoje spoljnopolitičke interese štitili vojnim angažmanom. Nemoguće je da se povuku iz niza geopolitičkih žarišta bez krupnih političkih posledica. Za političkim posledicama idu i one koje se direktno tiču ekonomije.
Postoje li političari spremni da plate toliku cenu? Postoje li elite spremne da to prihvate?
Sa druge strane, dalji angažman u istim tim geopolitičkim žarištima košta. Ko će to da plati? Od čega će da plati? Ekstremno visoki vojni rashodi održavaju se zahvaljujući neprekidnom doštampavanju dolara. Što je za SAD najgore, doštampavanjem dolara, posmatrajući relativni odnos snaga „industrijske moći“, ne smanjuje se zaostajanje za Kinom. Naprotiv, taj odnos se i dalje „pomera“ u korist Kineza. Da bi se to sve „preokrenulo“ na polu SAD, neophodna je najmanje jedna decenija strpljivog i upornog rada.
Navedeno ne znači i da širih oružanih sukoba neće biti. Pojedine imperije su, tokom svojih istorijskih „zalazaka“ ratove videle kao jedino rešenje za „preokret“. Brže i efikasnije sredstvo od strpljivog i upornog rada u cilju povećavanja „izdržljivosti“ i smanjivanja „prenapregnutosti“. Razlog za prelazak na „ratnu ekonomiju“ zahvaljujući kojem je moguća i ekspresna reindustrijalizacija. Hoće li se nešto slično ponoviti?
Nesrazmera između vojnih rashoda i udela u globalnoj proizvodnji kod najvažnijih aktera međunarodnih odnosa lako je uočljiva čak i za prosečne posmatrače političkih dešavanja. I to jednostavno nije normalno. Predstavlja krupnu anomaliju, koja može proizvesti svašta u svetskom političkom sistemu.
Pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri.
