Španski političar: Rusija će iz rata izaći kao pobednik, a to će skupo koštati Ukrajinu, EU i NATO
14:30 18.02.2024 (Osveženo: 16:05 29.04.2024)
© Sputnik / Evgeniй Odinokov
/ Pratite nas
Ukoliko ne odustane od ratničkog raspoloženja i nastavi da predstavlja opasnost za Rusiju, Ukrajinu čeka veoma mračna budućnost. Rusija će iz rata izaći kao pobednik, tako kažu svi analitičari, a to će uticati i na opstanak Evropske unije i NATO-a, smatra španski političar Havijer Kouso.
U intervjuu za Sputnjik, posvećenom 10. godišnjici „Evromajdana“ u Ukrajini, bivši evropki poslanik kaže da je posle državnog prevrata u Kijevu 2014. godine „otvoreno rusofobska elita“ Zapada težila da oslabi Rusiju, ali da je doživela neuspeh.
„Evropska unija, kako smatraju neki istoričari i analitičari, zapravo, predstavlja uspešan američki projekat. Isto kao i blok NATO-a, koji je evropski potencijal potčinio Sjedinjenim Američkim Državama, EU je pod geopolitičkim rukovodstvom Vašingtona. To se događa zato što elite koje su na rukovodećim pozicijama u EU očigledno pristaju da se potčinjavaju SAD dok mogu da rade šta žele u unutrašnjoj politici“, kaže Kouso i ističe da je Evropska unija srušila sopstveni autoritet zbog Ukrajine i dozvolila da, zarad interesa SAD, bude uvučena u suštinsku krizu.
Zbog čega je Evropska unija težila zaključivanju sporazuma o priključivanju Ukrajine evropskim zemljama? Da je sporazum potpisan odmah, da li bi se mogao očekivati drugačiji razvoj situacije?
— Ne treba izvlačiti iz konteksta ono što se dogodilo pre 10 godina, zaboravljajući pokušaj mešanja (u unutrašnje stvari) 2004. godine, koji je dobio naziv „narandžasta revolucija“. Tamo su takođe bili prisutni svi elementi koji su se kasnije spojili u većim razmerama, kada je tokom Evromajdana organizovan državni prevrat. Dogodilo se očigledno mešanje vlasti SAD na svim nivoima: od političkog, s izjavama najviših zvaničnika, do finansijskog, kada su se u skladu s određenim zakonima sredstva američke vlade izdvajala navodno za unapređenje demokratije na postsovjetskom prostoru.
U stvarnosti taj sporazum o asocijaciji Ukrajine i Evropske unije, kao i svi sporazumi o asocijaciji koje Evropska unija zaključuje, podrazumeva mešanje u unutrašnje poslove u znatnoj meri. Drugim rečima, on uvek zahteva političke reforme. U stvarnosti, ako se ne udubljujemo u norme ili konkretne tačke tog sporazuma, on je prosto služio kao poluga za rušenje dobrih odnosa Ukrajine s Rusijom. I to je rađeno na celom postsovjetskom prostoru, uz pomoć sporazuma o asocijaciji ili kroz preoblikovanje tog prostora posredstvom mešanja u unutrašnje poslove i prevrate koji su nazivani obojenim revolucijama.
Da je on bio potpisan odmah, ne bi bila očigledna neophodnost da se brine o tome kako da se uravnoteže odnosi unutar takve zemlje kakva je Ukrajina, čiji zapadni deo teži Evropskoj uniji, a istočni deo je blizak ruskom prostoru. Ako se uzme u obzir kulturni sastav zemlje, u onom delu koji je bliži Zapadu postoji i raspirivanje ukrajinskog nacionalizma s fašističkim nijansama... Ipak, postoji ogroman istočni deo zemlje, u kojem su želeli da sačuvaju jasne odnose sa susedom, jer na jezičkom, kulturnom i etničkom planu on jeste deo te zajedničke kulture.
I kasnije smo jasno videli vlade koje su nastale usled tog državnog prevrata, prvo na čelu s Porošenkom, a zatim s gospodinom Zelenskim, sa zakonima koji ne bi mogli biti prihvaćeni unutar Evropske unije ni pod kakvim okolnostima. Govorim o jezičkim zakonima ili onim koji su promenili istoriju zemlje, na primer o desovjetizaciji, ili o etničkim zakonima koji su podelili Ukrajince na građane prvog i drugog reda, jer oni jasno pokazuju šta je stajalo iza tog pokiišaja da se izvrši pritisak zajedno sa sporazumom o asocijaciji, kada su veći deo zemlje i legalna vlada pokušali da ožive sporazum koji je bio pogodan za sve strane, koji bi diversifikovao trgovinu Ukrajine kako s Evropskom unijom, tako i s Rusijom i njenim geopolitičkim prostorom.
Od krvavog državnog prevrata u Kijevu prošlo je 10 godina. U tom trenutku Zapad je hteo da reši problem jednom zauvek uz pomoć tog prevrata, ali nije postigao svoje ciljeve. Šta je, prema Vašem mišljenju, pošlo naopako?
— Odgovor na to pitanje je očigledan: mogli bismo da kažemo da su to snovi određenog dela američke elite, otvoreno rusofobske, kao i evropskih elita koje joj se potčinjavaju, a koje pokušavaju da konstruišu realnost na osnovu svoje ideologije. Njena osnova je ne samo želja da se obuzda i oslabi Rusija, nego i da se raskomada, jer je suviše velika i ima ogromna prirodna bogatstva. O tome se već decenijama stvara teoretska baza. Ta ideja je prisutna u celoj angloameričkoj teoriji vlasti, počev od Britanske imperije, a zatim SAD, u jednopolarnom formatu, kao i u dvopolarnom, završno s Evropskom unijom. Ne tako davno pod okriljem Evropskog parlamenta i uz podršku struktura Evropske unije održano je nekoliko konferencija na kojima je bilo reči o neophodnosti da se podeli Rusija i da se napravi nezavisni niz ruskih republika i regiona. Ako govorimo o tome šta je pošlo naopako, nisu uspeli da shvate da je Ukrajina raznolika zemlja u kojoj žive različite kulturne i jezičke manjine, među kojima su i rumunska, mađarska, kao i one koje vole Rusiju. A pritom je postojala težnja da se nametne prozapadni ukrajinski nacionalizam koji, to je interesantno, u osnovi ima neofašističke ili neonacističke elemente, koji opravdavaju jezivu prošlost ukrajinskih ratnih zločinaca poput Stepana Bandere.
Očigledno je da je došlo do potpune propasti. Nije postignuta ni etnička, ni jezička, ni kulturna unifikacija zemlje, čak ni uz pomoć vojnih dejstava, koja smo gledali pre početka ruske specijalne vojne operacije. Od 2014. do 2022. godine više od 14.000 ljudi su postali žrtve direktnih napada na čelu s tim neonacističkim grupacijama na regione Donbasa. Ti ljudi su istupili protiv državnog prevrata, u zaštitu svog prava da učeestvuju u životu raznolike Ukrajine i da sačuvaju svoj maternji ruski jezik.
Sve je to bilo maskirano antiterorističkom operacijom, ali uz korišćenje teškog naoružanja, artiljerije, višecevnih raketnih bacača ili bombardera – protiv sopstvenog stanovništva. U vezi s tim je Porošenko rekao: „Naša deca u Kijevu ili Lavovu će se igrati u vrtićima, a njihova deca, deca Donbasa, iz Donjecka i Luganska, moraće da sede u podrumima“. To je ono što im nije uspelo: oni nisu razumeli raznolikost Ukrajine i to da deo stanovništva koji je u tom trenutku bio ukrajinski neće dozvoliti da bude razgažen u državnom prevratu, navodno proevropskom i prodemokratskom, koji je, zapravo, krio u sebi fašizam i nacizam u najgorem obliku.
Događaji poslednjih godina su nam jasno pokazali da dogovori s evropskim političarima ne vrede ništa. Minski sporazumi, na primer, bili su samo dimna zavesa, kako bi se izbegao neminovni poraz Ukrajine 2014. godine i obezbedilo njeno ponovno naoružavanje radi produžavanja i pogoršavanja sukoba, umesto njegovog okončanja. Kako bi bilo moguće garantovati poštovanje sporazuma Rusije i Evropske unije u budućnosti, uzimajući u ozbir urođeno licemerje savremenih evropskih političara?
— Evropska unija, a pre svega velike zemlje koje su se jednostavno odrekel dela svoje istorije (govorim o Nemačkoj i Francuskoj), nanele su ogromnu štetu autoritetu diplomatije u sferi međunarodne politike. Zašto govorim o ovim dvema zemljama? Zato što je u Minskim sporazumima, kako u prvom kompleksu dokumenata, tako i u drugom, stvorena takozvana „normandijska četvorka“, u čijem su sastavu pored Ukrajine i Rusije, ušle Nemačka i Francuska. Bilo je očigledno da su pregovori vođeni da bi se, teorijski, pronašlo rešenje, i u to je verovala jedna strana. Pored toga, mislim da su Minski sporazumi davali jasnu mogućnost za postizanje mira i integracije, odnosno za to da taj deo koji je bombardovan i protiv kog su se vodila borbena dejstva pronađe svoje mesto u novoj Ukrajini.
Bila je, međutim, strana koja je delovala nesavesno, jer smo kasnije čuli jezive izjave koje podrivaju poverenje u nas, građane Evropske unije – izjave Merkelove i Olanda o tome da je bilo očigledno da Minski sporazumi neće biti ispunjeni i da je njihov cilj da se ukrajinska armija naoružava dok ne postane najmoćnija u Evropi. Bili smo svedoci toga. Rat i dalje traje, a prema nekim procenama, u tu armiju je bilo uloženo više od 200 milijardi evra. Očigledno je da mora da prođe veoma mnogo godina da se to poverenje obnovi.
Na sreću, diplomatija ima mogućnost da obnavlja poverenje uz pomoć zajedničke kontrole obe strane i poštovanje postignutih sporazuma, ali ja mislim da će to biti veoma teško. Nadajmo se da će se u Evropu nekada vrataiti zdrav razum i dobri maniri u diplomatiji, te da će ona ponovo postati pouzdan partner za Rusiju koja spada u naše susede, s kojom moramo u svakom slučaju da održavamo odnose.
Zbog čega Zapad nastavlja da isporučuje oružje Kijevu, ne misleći o posledicama svojih dejstava?
- Za takozvani kolektivni Zapad, odnosno za SAD, EU, Kanadu, Australiju, Japan i Južnu Koreju, to jest sve zemlje koje su u sferi uticaja SAD, očigledno je da moraju da nastave da isporučuju oružje Kijevu da bi iscrpljivale i obuzdavale Rusiju. O tome se govori kako direktno, tako i indirektno.
Jedan aktuelni političar iz SAD je čak rekao da je to najbolja investicija za SAD i Evropu, jer oni ulažu sredstva, ali ne gube svoje vojnike. Naprotiv, njihova dejstva dovode do pogibije ruskih vojnika i vojnog iscrpljivanja Rusije. U vezi s tim, najgore je to što tokom ove dve godine nisu jednom ili dva puta prelazili „crvene linije“ koje je označila Rusija. Govorim o napadima na Krim, korišćenje dalekometnog oružja za napade na rusku teritoriju ili isporuke sve razornijeg oružja koje, pritom, nije izmenilo tok rata, nego ga je samo produžilo i učinilo težim.
Svaka eskalacija takve vrste može dovesti do „crvene linije“ koja će kod Rusije izazvati osećaj da je u opasnosti njeno postojanje i može je primorati da pribegne svojoj nuklearnoj doktrini. Takvo ponašanje Zapada je apsolutno neodgovorno. Zbog toga se mora javno pohvaliti – malo njih na Zapadu postupa na taj način, ali ja jesam među takvima – strateško strpljenje ruskog predsednika i njegovih vojnih i političkih struktura zbog toga što ne obraćaju pažnju na te provokacije i ne povećavaju pritisak i razmere borbenih dejstva.
Ruski predsednik je tu razliku označio vrlo jasno. Dejstva Oružanih snaga Rusije nikako ne mogu da se upoređuju s onim što su, na primer, radile SAD, ili s onim što u ovom trenutku radi Izrael u Gazi. Uporedimo ono što se događa u specijalnoj vojnoj operaciji s onim što je bilo u Iraku. Invazija na irak je dovela do poghibije ukupno milion njudi. A u ovom trenutku broj žrtava među civilima u Gazi je dostigao 100.000 ubijenih i ranjenih.
Mislim da će Evropska unija platiti veoma visoku cenu za ono što ja ne bih nazvao greškama. Reč je o aktvnoj politici konfrontacije s Rusijom, ratu koji se vodi tuđim rukama, odnosno uz pomoć nekoliko generacija Ukrajinaca. To će morati da se plati, i već se plaća, građani EU očigledno plaćaju. U političkom smislu plaća se nepostojanjem poverenja i ogromnom ekonomskom štetom. A najgore je to što se u Evropi ponovo vodi rat.
Vidimo da u Ukrajini bez pomoći koja stiže od Zapada nema bukvalno ničega. Ima li ta zemlja budućnost? Kako je Vi vidite?
— Ukrajinu u njenom sadašnjem vidu čeka teška budućnost. Ona je faktički izgubila više od 20 odsto svoje teritorije. To je zemlja koja preživljava zahvaljujući pomoći iz inostranstva. Da ne dobija tu ekonomsku, finansijsku i vojnu pomoć, ne bi preživela.
Očigledno je da će Rusija morati da širi svoj pojas bezbednosti, odnosno da ne dopusti da se ostvare pretnje u blizini njene granice. I moraće da štiti one koji su bili prinuđeni da napuste ukrajinski projekat i koji su poželeli da se vrate u sastav Ruske Federacije, što je bilo potvrđeno i na raznim referendumima.
U skladu s tim, Ukrajinu čeka teška budućnost. Ako ne odustane od ratničkog raspoloženja i nastavi da predstavlja opasnost, mogla bi da ostane bez izlaza na more. Ako se tamo ne pojavi drugo političko rukovodstvo, koje bi htelo da postigne mir, da osigura bezbednost za sve, mislim da budućnost Ukrajine možemo nazvati veoma mračnom.
Može li poraz Kijeva, odnosno to što je Brisel izgubio ulog u ovom sukobu, da dovede do raspada Evropske unije?
Stanovništvo Evropske unije već očigledno plaća ludačku, neograničenu podršku Ukrajini koja umire u ovom ratu. Ranije smo govorili o više od 200 milijardi, od kojih je, kako se smatra, Evropska unija izbrojala polovinu. To se dogodilo u trenutku kada su žitelji EU već imali ozbiljne teškoće izazvane krizama. Prvo je to bila kriza 2008. godine, kada su se srušile vlike finansijske korporacije, zatim je pukao mehur na tržištu nekretnina, potom je sve dokrajčila pandemija.
U evropskoj uniji su bili ublaženi neki zahtevi koji se tiču dužničkih obaveza zemalja. Pojavili su se i budžeti za obnovu (Next Generation), ali ipak, koliko god to bilo čudno, nije se prešlo na politiku stvaranja pravednije i stabilnije Evropske unije, nego se dogodilo nešto potpuno suprotno. Novac je poslat za rat koji ne donosi nama, žiteljima Evropske unije, ništa dobro. Videli smo kako je 12 paketa sankcija praktično poput bumeranga udarilo na evropsko stanovništvo. Prema nalogu SAD mi smo, a pre svega Nemačka, pucali sebi u nogu, ako govorimo o nakupljanju zaliha za proizvodnju jeftine energije uz pomoć ruskog gasa. Eksplozija na cevovodima „Severnog toka“ je dovela do očiglednih posledica, zajedno sa sankcijama protiv Rusije. U Nemačkoj, koja je bila motor Evropske unije, vć vidimo recesiju, kao i u celoj Evropskoj uniji, inflaciju i tridesetoprocentni rast ukupne cene potrošačke korpe.
Ima zemalja koje bi htele da obustave tu pomoć, ali Evropska unija ima evro i Evrposku centralnu banku, odnosno veliku moć da utiče na nepokorne zemlje. Videli smo to u slučaju s Ukrajinom i nedavno s Mađarskom koja je odbila da i dalje učestvuje u tom programu. Očigledno je da pretnja prekidom podrške i ekonomskog ulaganja utiče veoma ozbiljno, ali vidim da ta želja da se obustavi pomoć Kijevu raste iz dana u dan.
U zemljama juga Evrope toga nema, ali u državama poput Nemačke sve je više političara koji jasno govore da se moraju obnoviti odnosi s Rusijom i da se ne može finansirati zemlja koja vodi strašni rat i šalje u smrt stotine hiljada svojih građana – govorimo o vladi Ukrajine. To ne donosi nikakvu korist stanovništvu Evrope, naprotiv. Pretpostavljam da u budućnosti ne samo Evropsku uniju nego i NATO čeka mnoštvo potresa, jer taj rat će se završiti, a pobednik će, kako kažu svi analitičari, biti Rusija. Mislim da će to izvršiti očigledan i odlučujući uticaj na opstanak i sastav Evropske unije, na njenu valutu, kao i na vojni savez, odnosno NATO koji je i veći od EU, jer u njega ulazi 30 zemalja. To se možda neće desiti odmah, ali će se dogoditi u budućnosti.
Pogledajte i:
