Više političkih ubistava imaju "civilizovani narodi" koji nas optužuju da smo - narod ubica
© Sputnik
Pratite nas
Bez obzira što su Srbi još od početka 20. veka „obeleženi“ kao narod divljaka i ubica, istorija je dokazala da politička ubistva nisu naša specifičnost i da su se ređe dešavala u srpskim zemljama nego u ostatku „civilizovanog“ sveta, kaže istoričar dr Čedomir Antić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Čedomir Antić nedavno je objavio knjigu „Ubistva u srpskoj istoriji – od Nemanjića do Nemanjine“, u izdanju "Vukotić medija", u kojoj je osim o najvećim političkim ubistvima u srpskoj istoriji pisao i o neuspešnim pokušajima atentata. Antić smatra da je za srpsku istoriju najvažniji Sarajevski atentat jer nas je zauvek obeležio u svetu, dok je na unutrašnjem planu najstrašnije bilo ubistvo Kneza Mihajla.
Politička ubistva – zla kob Srbije
Glavna teza knjige glasi: „Ubistva u politici nisu srpska posebnost. Ali na neki način jesu njena zla kob.“ Antić kaže da naša istorija ima dva velika dela – vreme srednjovekovne narodne države i vreme novovekovnog nastojanja Srbije i Crne Gore da se ujedine, a u oba perioda je pitanje političkih ubistava bila naša zla kob. Prvi put je ta kob samonametnuta, a drugi put je nametnuta sa strane.
„Kad pogledamo istoriju srpskog Srednjeg veka, a reč je o razdoblju od nekih 700-800 godina, vrlo malo vladara je stradalo, bilo atentatom, bilo pogubljenjem. Ta srpska država bila je deo srednjovekovnog hrišćanstva i ako je poredimo sa Bugarskom, Vizantijom, Ugarskom i pojedinim evropskim državama, sa izuzetkom Francuske gde su vladari smatrani za svete, srpska država je jedna od mirnijih, ili možda čak najmirnija zemlja“, ističe Antić.
Naučno dokazano: Srbi nisu narod ubica
Međutim, sticaj okolnosti je hteo da kasnije, tokom vekova ropstva, i crkva i narod, što je bilo korisno i dobro, na neki način mitologizuju kraj srednjevekovne srpske državnosti. I to tako što ga vezuju za hrišćanske tradicije, odnosno Hristovo stradanje koje je došlo posle izdaje, ali i tako što ga svode na subjektivnu ravan, objašnjava Antić.
„Jeste osmanska sila velika i okolna carstva su bila moćna, ali ne bi srpsko carstvo palo da nisu sluge postale neverne i carskom krvlju se okupale. I tako je ostalo do 19. veka. U 19. veku naša istoriografija postaje kritička tako što dokazuje da sve to nije tačno. Mrnjavčevići nisu ubili ili makar nisu direktno ubili cara Uroša, a Vuk Branković nije izdao na Kosovu.“
Knjiga Čedomira Antića "Ubistva u Srpskoj istoriji"
© Foto : Promo
U 19. veku se dogodilo da Srbija od jedne „operetske zemljice“ kojoj su se smejali i oni koji je ne mrze među velikim silama, postaje zemlja zloglasna po atentatima. Kad je svojevremeno u knjizi „Sarajevo 1914“ Vladimir Dedijer pisao o Sarajevskom atentatu, on je priznao da je to sudbonosni atentat i verovatno najznačajniji u istoriji srpskog naroda sa najvećim posledicama.
„Međutim, da bi sprečio tu tezu o Srbima kao narodu ubica koja je pošla od Austrije i Nemačke a posle se proširila među narodima sveta, on navodi spisak od nekih 140 ubistava tokom 70 godina. I naravno, tu se pokazalo da su Srbi, ako računamo i crnogorske vladare, izveli manji procenat političkih ubistava nego što je bio njihov procent u svetskoj populaciji tog vremena. A u to vreme veći deo sveta nije bio politički emancipovan, odnosno nije živeo u svojim narodnim i nacionalnim državama.“
Zašto su Srbi oklevetani
Nekoliko je faktora zašto se Srbi predstavljaju kao narod ubica. Kao i svaka velika laž i to je poluistina, a ljudi, kaže Antić, vrlo često kad prođu neke probleme, naročito ako ih prođu uspešno, podsmevaju se onim koji ulaze u te probleme.
„Narodi Balkana, Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike kasne za zapadnoevropskim uzorima a to je posebno bilo vidljivo od druge polovine 19. veka. U 19. veku svi su pokušavali da se modernizuju po zapadnom kalupu i tu Srbija nije imala mnogo izbora. Posebno što je većina Srba do međuratnog perioda imala vrlo malo iskustva sa tim i takvim velikim silama. Tako da je Srbija pokušavala da stvori državu po uzoru na Belgiju, dok je na Zapadu posmatraju kao politički molekul koji hoće da utiče na svetsku istoriju. Čak i neki srpski prijatelji.“
Drugi nivo je kulturološki. Srbija je u 19. veku antivizantijska država. Na primer, Stojan Novaković posmatra staru Vizantiju sa stanovišta francuskih, bugarskih i papskih izvora, ali to što mi ne priznajemo da smo deo vizantijske tradicije ne znači da joj ne pripadamo. Jer to je kulturni obrazac i od njega se ne može tek tako pobeći, smatra Antić.
Holbrukovo čitanje: Srbi krivi za oba svetska rata i nacizam
Sve to je uticalo na postojanje jednog lošeg stereotipa o Srbima u vreme kad prema Vizantiji negativan stav imaju i crkva, i imperijalisti, i marksisti, svako iz svog razloga. Na kraju bi trebalo dodati i kvantni faktor, kako ga Antić zove, a to je – šta bi bilo kad bi bilo.
Ričard Holbruk
© AP Photo / Manuel Balce Ceneta
„Jasno je da Srbija nije izazvala svetski rat i to je Džon Roberts (britanski istoričar) svojevremeno dokazao kad je pitao ko je prvi objavio rat. Pa nisu Austrougarska i Rusija prve objavile rat zbog Sarajevskog atentata, nego su poslednje među velikim silama ušle u svetski rat. Rat je počeo zbog posezanja za svetskom moći Nemačke i pripreman je dosta dugo. A onda je 2014. smišljena ova 'kvantna teorija slučajnosti' koja kaže: da Srbi nisu takvi kakvi su bili, oni ne bi gurnuli u rat te 'mesečare' – velike sile u Bel epoku koje, između ostalog, sanjaju i veliki rat koji je uništio čitav svet.“
Zato nije čudno da je Ričard Holbruk kao student pogrešno pročitao tablu posvećenu Gavrilu Principu u Sarajevu a onda u memoarima i napisao da je odatle počeo i Prvi, i Drugi svetski rat, i nacizam. A ljudi poput Holbruka dolazili su ovde sa idejom da isprobaju kako da se izvrši zavojevanje SSSR-a, ističe Antić.
„Često su dolazili i sa određenom agendom a ne bi trebalo zaboraviti da Srbija do 2006. nije imala svoje „ja“. Uvek smo imali neku SRJ gde pola diplomata imenuje Milo Đukanović. To je išlo dotle da onom nesrećnom (ambasadoru Milanu) Roćenu u Moskvi Rusi ponude da izgrade metro u Beogradu, a on kaže - ne interesuje nas to, mi smo Crna Gora“, zaključio je Antić.
Pogledajte i:
