„Nismo poraženi‟: Kako su poslednji sovjetski vojnici napuštali Avganistan
© Sputnik / Andreй Solomonov
/ Pratite nas
Ovaj sukob trajao je skoro deceniju i odneo 15.000 života sovjetskih vojnika, oficira i zastavnika. Pre tačno 35 godina poslednje jedinice sovjetske armije napustile su Avganistan. Odluka o povlačenju Ograničenog kontingenta sovjetskih snaga u velikoj meri je bila politička. Vojska je ispunila sve svoje zadatke i organizovano se vratila kući.
Poslednji bataljon
Duga kolona oklopnih transportera 783. posebnog izviđačkog bataljona sa sovjetskim zastavama i vojnim obeležjima kreće se mostom preko granične reke Amu Darje. Na preplanulim, ogrubelim licima sijaju osmesi i radost jer se vraćaju kući. Izviđači 40. armije, elita vojske, poslednji napuštaju Avganistan.
„Naravno, za naše vojnike, narednike, zastavnike i oficire povratak kući bio je pravi praznik. Na borbenim vozilima bilo je napisano: Vratio sam se, mama!“, priseća se general-potpukovnik Ivan Korobejnikov, koji je tih godina komandovao Centralnoazijskim graničnim okrugom.
Kolonu već dočekuje stotine ljudi - novinari, rođaci, meštani. Na svečanom koncertu neposredno na granici učestvuju poznati umetnici, predvođeni Josifom Kobzonom. Puštaju se pesme iz vremena Velikog otadžbinskog rata. Kolona se dočekuje ovacijama, vojnicima se dariva cveće, stiskaju im ruke. Na očima vojnika naviru suze…
Poslednji oklopni transporter koji je prešao most bio je komandant 40. armije general-potpukovnik Boris Gromov. On skače sa oklopnog vozila, dugo gleda ka avganistanskom tlu i okreće se novinarima. Sledećeg dana njegova fraza „Iza mene nije ostao nijedan sovjetski vojnik“ pojaviće se na naslovnim stranama svetskih medija.
Organizovano povlačenje
U skladu sa Ženevskim sporazumima, povlačenje trupa je počelo 15. maja 1988. godine. Krajem januara sledeće godine u Avganistanu se nalazilo 30.000 vojnika i oficira, dok se oko 70.000 do tada već bilo vratilo kući.
Četrdeseta armija je u to vreme bila velika sila. Činile su je četiri divizije, uključujući vazdušno-desantnu diviziju, zaseban padobransko-desantni puk, 24 artiljerijska diviziona, četiri avijacijska puka, četiri eskadrile helikoptera i nekoliko bataljona specijalnih snaga.
Vojska nije „bežala“, kako su tada zlurado pisali zapadni mediji, nego je organizovano odlazila. Osiguravajući povlačenje trupa, jedinice Ograničenog kontingenta sovjetskih snaga u Avganistanu su obezbeđivale komunikacije, osetljive zone i druge objekte.
Brojke pokazuju koliko je pažnje sovjetska komanda posvećivala bezbednosti. Puteve na istočnom pravcu štitilo je 26 bataljona. Na 199 stražarskih mesta nalazilo se preko 4.500 vojnika. Na zapadnom pravcu povlačenja slične zadatke obavljala su tri bataljona. Vojne aerodrome širom Avganistana čuvalo je 25 bataljona. Oko 100 stražarnica okruživalo je Kabul u radijusu od 25 kilometara.
Međutim, mere predostrožnosti nisu preduzimane bez razloga. Sovjetske trupe su redovno napadane iz zaseda. Ipak, izbegnuti su ozbiljni gubici zahvaljujući, između ostalog, i avijaciji. Uprkos stalnoj pretnji, povlačenje trupa je teklo po planu.
„U skladu sa odlukom koju sam doneo, poslednja jedinica 40. armije napustila je Kabul 4. februara. U roku od tri dana, počev od 30. januara, glavni deo avijacije je prebačen sa aerodroma u Bagramu na teritoriju Sovjetskog Saveza. Nakon toga, grad su napustile jedinice aerodromskog obezbeđenja, a 8. februara završeno je povlačenje ljudstva 40. armije sa stražarnica na putu Kabul – prevoj Salang. Dva dana kasnije, naše jedinice su potpuno povučene iz područja prevoja, a sam put je prešao pod zaštitu vladinih trupa. U zapadnom pravcu sovjetske jedinice su 4. februara napustile Šindand, a 12. februara su napustile Herat“, ispričao je kasnije Boris Gromov.
Od 11. do 14. februara na teritoriju Turkestanskog vojnog okruga stigle su sve jedinice 40. armije koje su se nalazile na prostoru od prevoja Salang do Hajrotona. Velika operacija je završena 15. februara.
Zadaci su izvršeni
Zapadna propaganda i domaća liberalna štampa pokušali su da povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana predstave kao vojni poraz. Navodno glomazna i nespretna crvena ratna mašina izgubila je od slobodoljubivih mudžahedinskih pobunjenika. Tada su sa obe strane Atlantika gledali holivudski akcioni film „Rambo 3“, snimljen 1988. godine, gde je prikazana takva slika. Međutim, stvarnost je bila drugačija.
„Duboko sam uveren da nema osnova za tvrdnju da je 40. armija poražena, ali ni da smo izvojevali pobedu u Avganistanu“, rekao je Boris Gromov.
„Krajem 1979. godine sovjetske trupe su nesmetano napustile zemlju, realizovali su – za razliku od Amerikanaca u Vijetnamu – svoje zadatke i organizovano se vratile kući. Ako jedinice naoružane opozicije uzmemo kao glavnog protivnika ruskog Ograničenog kontingenta, onda je razlika među nama bila u tome što je 40. armija radila ono što je smatrala potrebnim, a neprijatelji su radili ono što su mogli“, dodao je on.
Nakon odlaska sovjetskih trupa, u Avganistanu ne prestaje građanski sukob. Zemlja se pretvorila u najvećeg svetskog proizvođača heroina - čije je posledice osetila postsovjetska Rusija tokom devedesetih godina.
Sedam godina kasnije, talibani su uništili Nadžibulahov režim, a zemlja je konačno upala u anarhiju. Skoro deset godina sovjetski vojnici-internacionalisti su se borili da Avganistan ne doživi ovu sudbinu, ali političari su odlučili da sve promene.
