Papiri izašli na videlo: Šta je nagonilo Nemačku da pomogne raspad Jugoslavije
© AP Photo / MICHAEL PROBST
Pratite nas
Dokumenta koja bliže dočaravaju odnos snaga, saveze i atmosferu koja je vladala na svetskoj sceni uoči raspada Jugoslavije nedavno su postala dostupna i u Srbiji. Razgovori nemačkog kancelara Helmuta Kola jasno predočavaju njegov stav, simpatije i antipatije koje je gajio prema Hrvatima i Srbima, ali i lične razloge za to.
Vilsonov digitalni centar iz Vašingtona je u sklopu programa „International History Declassified“ objavio više stotina dokumenata iz kancelarije Helmuta Kola, kancelara Nemačke. Dobar deo njih odnosi se na raspad Jugoslavije, poput transkripta razgovora sa predsednikom Slovenije Milanom Kučanom iz 1991. godine, ili razgovora sa hrvatskim ministrom spoljnih poslova o bezrezervnoj nemačkoj podršci Hrvatima.
Ovi razgovori objavljeni su u okviru jednog specifičnog projekta koji za cilj ima upoznavanje šire javnosti sa dokumentima povezanim sa istorijom diplomatije i to je njihova primarna svrha, rekao je za Sputnjik istoričar Miloš Vojinović.
Ovo je u mnogome olakšalo posao istoričarima, budući da arhivi tipično ne otkrivaju svoja dokumenta i ne postavljaju ih tek tako na internet, već istoričari moraju otići do arhiva kako bi saznali šta se u njima „krije“.
Mi smo sada, trideset godina od raspada Jugoslavije, dočekali da se postepeno otvaraju arhivi i možemo po prvi put videti dokumenta i beleške sa sastanaka nekih ključnih aktera. Ovde konkretno nisu objavljena sva dokumenta svih sastanaka Helmuta Kola, već samo neka, međutim, i ta pojedina objavljena dokumenta zaista su zanimljiva. Mi iz njih nismo saznali nešto epohalno zbog čega će se istorija raspada Jugoslavije pisati drugačije, svima je bilo poznato da je Nemačka davala snažnu podršku otcepljenju zapadnih jugoslovenskih republika Sloveniji i Hrvatskoj, međutim, sada možemo da vidimo kakva logika je nagonila Helmuta Kola u njegovom delovanju, izjavio je za Sputnjik istoričar i saradnik na Balkanološkom institutu Miloš Vojinović.
On ističe jednu rečenicu kao vrlo bitnu i indikativnu, pogotovo uzevši u obzir koliko su diplomate oprezne u ovakvoj vrsti razgovora. Helmut Kol je tokom sastanka sa slovenačkim predsednikom Milanom Kučanom izjavio da „stari računi s početka veka dolaze na naplatu“.
Sputnjikov sagovornik smatra da se ovde radi o rezonovanju koje ima veze sa opštom ulogom Jugoslavije u ovom delu Evrope. Velike sile pobednice u Prvom svetskom ratu, pre svega Velika Britanija i Francuska, razmišljajući o uređenju prostora na jugoistoku Evrope, podržale su stvaranje Jugoslavije, jer je upravo ona imala ulogu u sprečavanju budućeg prodora nemačkog uticaja na Balkan.
Jedan deo razgovora Helmuta Kola i Milana Kučana kojem su prisustvovali i ministri spoljnih poslova:
„Kancelar [Kol] kaže da pre svega želi da objasni glavni stav [nemačke] savezne vlade. Za njega nema potrebe da kaže gde su naše simpatije. To je bilo evidentno svuda u Nemačkoj. Mi smo u situaciji da istorija ponovo sustiže narode Evrope – ponovo su pred nama stari računi s početka veka. Mi Nemci smo u jedinstvenom položaju. Ima godinu dana da smo ujedinjeni, a to nije bilo lako za naše susede na istoku i na zapadu. Sama ekonomska situacija to čini jasnim. Za nas je važno da ne budemo izolovani u našem stavu [o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske]. Predsednik [Kučan] zna da se nedeljama govori o starim frontovima iz 1941. godine.“
Vidimo koliko je istorija igrala ulogu u svemu tome. Kol je u razgovoru sa različitim diplomatama koristio tu paralelu da je nekadašnja francuska simpatija prema Srbima bila uslovljena njihovom međusobnom istorijom, ali nikada ne govori da je nemačka „nesimpatija“ prema Srbima takođe bila uslovljena istom istorijom, rekao je Vojnović i dodao da je francuska simpatija prema Srbima bila oblikovana prošlošću, što je Kol iskoristio da bi kritikovao tadašnju francusku politiku.
Helmut Kol i Angela Merkel 1991. godine.
© AP Photo / Fritz Reiss
Nastavak 1941?
Kol je hrvatskom ministru spoljnih poslova Zvonimiru Šeparoviću rekao: „Spremni smo da učinimo sve što je u ljudskoj mogućnosti da pomognemo Hrvatskoj“, nakon čega je dodao i da „Hrvatska mora da razume, da oko pitanja priznavanja nezavisnosti ne možemo da oživimo koaliciju iz 1941. godine, tj. Nemačku, Italiju i Mađarsku“.
Vojinović naglašava da je ovde važno ne izvlačiti reči iz konteksta i Kolove reči tumači kao pokušaj da se ublaži hrvatsko nezadovoljstvo što Nemačka još tada nije priznala hrvatsku nezavisnost.
Ono što je važno reći jeste da Kolova Nemačka nije Hitlerova Nemačka, a ujedinjena Nemačka nije nacistička Nemačka, ali njima je zbog istorije bilo važno da se ponovo ne stvori koalicija koja po članovima podseća na Drugi svetski rat. Ono što ne može a da se ne primeti jeste da Kola zanima više forma nego suština. Nije problem da Nemačka ponovo podrži kraj Jugoslavije, već je problem što će drugi u takvoj politici videti ponavljanje 1941.
Jedan deo razgovora nemačkog kancelara Helmuta Kola sa italijanskim premijerom Đulijom Andreotijem:
„Kancelar naglašava da se možda takva odluka [priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske] može doneti sa pet ili šest drugih partnera. Ključni aspekt je da ta grupa ne sme da podseća na koaliciju iz 1941. Važno je iznad svega imati Francusku uz sebe, možda i Španiju. Vatikan intenzivno radi u cilju priznanja nezavisnosti, kao što premijer Andreoti zna.“
„Premijer Andreoti odgovara da Vatikan ne želi da bude prvi, već da pogura drugoga.“
„Kancelar dodaje da ne bi bilo dobro da Nemačka, Italija ili Austrija, ili Mađarska, prvi priznaju nezavisnoct.“
Ovi dokumenti interesantni su i iz razloga što se kroz njih vidi koliko logika državnika nije diktirana samo savremenim dešavanjima, koliko god oni to želeli da naglase, a da istorija na neki način nagoni stavove svih aktera, smatra Vojinović.
Često se govorilo o devedesetim godinama kao o „kraju istorije“, a mi smo videli da se ovde zapravo u to vreme istorija oživljavala u svojoj punoj snazi i da je čak bila relevantnija nego ranije.
Jedna deo razgovora Helmuta Kola i Milana Kučana:
„Ali mi ne možemo, molim predsednika Kučana da razume razloge, da budemo jedini. Idealno bi bilo kada bi cela Evropska ekonomska zajednica bila spremna za priznanje nezavisnosti. Ali čak i kad bi bilo samo pet članova, to je njemu [Kolu] prihvatljivo. Njegov [Kolov] interes je da se probije linija iz 1941. To je i u slučaju Slovenije važno. Čovek treba da misli o danu posle.“
„Za nas Nemce je važno da izbegnemo dve opasnosti: da budemo sami [u prihvatanju nezavisnosti] i ponavljanje konstelacije iz 1941.“
Sudar prošlosti i sadašnjosti
Miloš Vojinović govori o pojmu hronofetišizma, odnosno pokušaju objašnjavanja savremenog sveta kao nečega što je potpuno odvojeno od prošlosti, gde fokusiramo svoje principe samo na osnovu sadašnjosti, dok zapravo nosimo sa sobom vrednosti i poglede na svet koji su uslovljeni onime što se već desilo. Ovo ipak, naglašava naš sagovornik, ne znači da je budućnost jasno zacrtana i predodređena, već prosto predstavlja „jaku smernicu“.
Situacija uvek može da se promeni. Da li istorija onda predodređuje saveze? Ne možemo reći da istorija onemogućava određene saveze, ali svakako stvara određene vrste ograda koje jednu vrstu saveza čine mnogo verovatnijim od drugih, zaključuje Vojinović.
U objavljenim spisima nalazi se veliki broj raznolikih tema, a dokumenta koja se odnose na Helmuta Kola bave se različitom tematikom, od ujedinjenja Nemačke, odnosa unutar Evropske unije, ugovora u Mastrihtu, pa do odnosa Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.
Razlog zbog kojeg su ovi transkripti, prepiske, dokumenti „isplivali“ na površinu baš sad nije nimalo „mističan“, već se radi o uobičajenoj arhivskoj praksi. Vojinović objašnjava da države uglavnom imaju tridesetogodišnji period u toku kojeg dokumenta nisu dostupna javnosti, a posle isteka tog roka, ukoliko su dokumenta sređena, javnost ih može dobiti na korišćenje. Dokumenta u ovom konkretnom slučaju postala su dostupna nakon jednog specifičnog zahteva koji su podneli istraživači u samom Vilsonovom centru.
