Biseri sijaju i sa Simonidine krune: Rekonstruisano još jedno kraljevsko znamenje /foto/
17:22 03.02.2024 (Osveženo: 17:23 03.02.2024)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Simon Čivljak je 1951. godine otvorio na Terazijama kujundžijsku radnju. Bila je to prva radnja koja se bavila izradom nakita u tehnici filigrana. Kasnije je tradiciju i radnju preuzeo njegov sin Marsel, a štafetu sada polako preuzima njegov sin Simon.
Sedam decenija porodica Čivljak neguje i čuva filigrantski zanat. Marsel voli da kaže da su među poslednjim Mohikancima, a Simon ističe da istrajavaju koliko god bilo teško i sa velikom ljubavlju uspevaju da sačuvaju unikatnost ručno rađenog nakita.
Da nisu samo čuvari porodične tradicije već i istorije srpskog naroda, otac i sin Čivljak potvrđuju svojom saradnjom sa Istorijskim muzejom Srbije u okviru koje su izradili rekonstrukcije kruna Jelene Anžujske i kraljice Simonide i repliku žezla Svetog Save.
Krune srpskih vladara kriju raskoš i bogatu istoriju
© Sputnik / Lola Đorđević
Raskošna kruna iz skromne radionice
„Gledate jednodimenzionalni prikaz freske kraljice Simonide iz manastira Gračanica i pokušavate da zamislite kako treba da stoji na glavi. Krećete od olovke i papira. Krojili smo papirnu formu pa prešli na deblji karton kako bismo simulirali širinu materijala. Uzeli smo u obzir obim glave jer su žene u srednjem veku bili sitnije. Zatim smo napravili probnu krunu do bakarnog lima i kada smo odredili dimenzije i mere, pripremljena je ploča, izvajan lim od srebra i onda smo počeli da savijamo na kalupu i posle toga dodavali deo po deo“, objašnjava Simon Čivljak kako je nastao najzahtevniji predmet u njihovoj zlatarskoj radionici.
Više od osam meseci kontinuiranog rada i duga priprema sa dobrim poznavaocima srednjeg veka bila je potrebna da bi izradili idealnu rekonstrukciju krune kraljice Simonide, u srebru sa tvrdom pozlatom, težine 2.530 grama sa 512 slatkovodnih bisera i safirima i rubinima dobijenih sintetičkim putem.
„Nažalost istorija je krunu odnela, ali postoji više predmeta koji su nam poslužili kao inspiracija - dva krsta u Hilandaru i nekoliko manjih predmeta koji se čuvaju u muzejima i manastirima širom Evrope, a koji su nastali u približno istom periodu kada i ova kruna. Bila nam je značajna i ogrlica koja je iz Carigrada stigla u ondašnju Kijevsku Rusiju. Pronađena je u mestu Stari Rjazanj i danas se čuva u riznici Kremlja“, kaže Simon Čivljak za Sputnjik.
Primenjivali su stare tehnike sa željom da zadrže autentičan način izrade iz vremena nastanka originalnih kruna:
„Filigran je najzahtevniji deo posla. Traži veliko strpljenje. Bilo je zahtevno i fizički i mentalno. Ne izneveriti istoriju, biti autentičan“, ističe Čivljak.
Replika štapa Svetog Save u Istorijskom muzeju Srbije
© Sputnik / Lola Đorđević
Žezlo Svetog Save – kada prstima dotaknete istoriju
Kruna kraljice Simonide je, prema rečima Simona Čivljaka, najzahtevniji predmet koji su do sada uradili u svojoj radionici, starijoj od samog Istorijskog muzeja:
„Kada se Istorijski muzej formirao, počeo je da prikuplja razne predmete pa se desilo da su pozvali mog dedu da uradi restauraciju nekog predmeta, jer je to bila jedina i prva radnja u Beogradu koja se bavila izradom nakita u filigranu. Posle 25-30 godina ponovo su se obratili za pomoć - tada mom ocu, da bi 2016. godine obnovili saradnju kada je muzej organizovao izložbu 'Sveti Sava Srpski'. Istorijski muzej je za potrebe izložbe dobio žezlo Svetog Save, staro 300 godina, koje se čuva u manastiru Mileševa, ali samo na mesec dana i morali su da ga vrate. I onda su se setili – 'Da li još postoji ona radnja?' Bio je avgust, spremali smo se da idemo na odmor. Bilo je mnogo vruće, moj otac je već bio umoran, ali to je izazov koji nismo mogli da propustimo. Dobijete priliku da vidite takav predmet, da ga dotaknete prstima. Kao da sam dotakao istoriju lično“.
Vrh žezla Svetog Save je za Simona bilo, priznaje, vatreno krštenje.
Vrh žezla Svetog Save je za Simona bilo vatreno krštenje
© Sputnik / Lola Đorđević
Posao je odabrao mene
Njegov otac je sa sedam godina ostao bez svog oca, ali je uspeo da nastavi porodičnu tradiciju, a Simon je od malih nogu učio kako da od srebra i zlata pravi unikatne predmete. Posle škole je sedeo pored oca i posmatrao kako sa velikim strpljenjem i mirnom rukom stvara najfiniji srebrni „vez“.
„Završio sam srednju ekonomsku školu i studirao ekonomiju. Otac me je usmeravao da prvo završim školu, a zanat me uvek čeka. Šalim se sa kolegama ekonomistima da sam počeo karijeru u prodaji. Prešao sam u računovodstvo, kasnije sam bio u marketingu, a sada sam u proizvodnji. Treba proći sve faze u preduzeću. Moj otac nije imao svog oca, bio je sam. Nije imao priliku kakvu ja imam da sedim pored njega i učim. Trudio sam se da mu pomognem. Ja nisam odabrao svoj posao, posao je odabrao mene“.
Posle škole sam sedeo pored oca i učio
© Sputnik / Lola Đorđević
Novi život starom nakitu
Najviše, kaže, voli da pravi minđuše i interesuje ga dizajn koji uključuje više dragog kamenja. Ne seća se kada je napravio prvi predmet.
Život u radnji je specifičan pošto to nije atelje:
„Dođe neko kome treba hitna popravka pa moramo da uslužimo mušterije. Uvek ima više paralelnih stvari koje radimo i radimo dok ne završimo. Imamo mušterije koje dolaze generacijama, čak je moj otac imao priliku da vidi predmete koje je njegov otac izrađivao. Dođu jer je potrebna neka popravka, da se predmet malo osveži“.
Udahnu otac i sin Čivljak novi život uspomenama, pretvore prsten u privezak, prilagode, po želji, stari nakit modernim stilovima:
„Neko ne voli starinski, retro dizajn. Unici vole drugačiji dizajn pa njihove babe i dede nam donesu nakit koji žele da im ostave. Mi to prepravimo i nosi se narednih pedeset godina.Imate danas nove trendove, ali uvek je tu mali broj ljudi koji vole vanvremenski dizajn“.
Radionica Marsel i Simon Čivljak
© Sputnik / Lola Đorđević
Svrate ljudi sa slikom ogrlice ili minđuša koje su videli na nekoj poznatoj ličnosti ili internetu pa žele da im Marsel i Simon naprave to isto, a ponekad im prepuste da oni osmisle neki komad nakita:
„Imamo neke svoje ideje i zamisli koje su pohranjene u glavi ili u nekoj fioci pa se dogodi da nam dođe neka gospođa ili gospodin i procenimo – 'Imamo nešto baš za vas. To bi bilo divno za vas'. Volim slobodu, ali i kada ljudi dođu sa svojim nacrtom. Volim da sarađujem sa kreativnim ljudima“.
Teško je opstati na tržištu
Vremena su se, primećuje Simon, promenila. Drugačije su navike potrošača. Trgovina se obavlja u tržnim centrima.
„Ranije su ljudi imali naviku – 'Hajde idemo do grada'. Centar dešavanja je bio u gradu. Ranije je bio i viši standard i mogli su ljudi da odvoje novac za nakit. Ipak nakit nije dnevna potreba. Teško je boriti se na tržištu sa ručnim radom u odnosu na komercijalnu masovnu proizvodnju. Umetnost nikada nije bila cenjena preterano. Naš nakit zahteva mirnu ruku i veliko strpljenje, a danas se ne vrednuje dovoljno. Ljudi pokleknu i odu u nekom komercijalnom pravcu, ali nas nije napustila vatra i želja za radom“.
O toj vatri, životu u maloj, skromnoj radnji u srcu Beograda, pored koje ste sigurno mnogo puta prošli a da je niste primetili, pisao je 2001. godine i američki magazin „Tajm“ primetivši da porodica Čivljak čuva zanat koji polako izumire.
Rekonstruisana kruna Jelene Anžujske, izrađena u zlatarskoj radionici Marsela i Simona Čivljaka, u Istorijskom muzeju Srbije
© Sputnik / Lola Đorđević
Pripremaju se polako za izradu nove krune - Mihaila Prvog Vojisavljevića, prvog srpskog kralja, koji je vladao Dukljom, Travunijom, Zahumljem i Raškom, od oko 1050. do 1081.
Ta kruna je, prema rečima Simona Čivljaka, specifična, jer je takav oblik postojao samo 200 godina u istoriji i sreće se kod vladara Engleske, Nemačke i Norveške.
