https://lat.sputnikportal.rs/20240128/kako-je-veliki-serb-opcinio-rusiju-i-ona-njega-foto-1166968870.html
Kako je „veliki Serb“ opčinio Rusiju i ona njega /foto/
Kako je „veliki Serb“ opčinio Rusiju i ona njega /foto/
Sputnik Srbija
Vest o smrti Gorana Petrovića sam saznala pre nego što je to bilo koji medij objavio. Logika posla zahtevala je da požurim, da javim uredniku sajta i objavim... 28.01.2024, Sputnik Srbija
2024-01-28T18:00+0100
2024-01-28T18:00+0100
2024-01-28T18:00+0100
kultura
kultura
srbija
srbija – društvo
društvo
goran petrović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/1c/1166968297_0:0:2400:1350_1920x0_80_0_0_26f9fd6dc5c5a230462e253651374d97.jpg
Da li da kažem uredniku sajta da pripremi vest, da je ne objavljuje, dok... dok šta? Dok neko ne kaže da je greška.Kao šamar odjekuje zvuk telefona — zove urednica:-Vidite ovo, da li je moguće. RTS je objavio.-Jeste. Objavite.Muk... A onda — reka tuge na mrežama, u medijima. Nema više Gorana Petrovića.Namerno ne pominjem titule ni zvanja — u tom imenu je sadržano sve — i akademik, i dobitnik svih mogućih nagrada, i veliki čovek, i jedan od naših najvećih pisaca.Kako to — veliki pisac, a nije iz BeogradaVidim ga, onako visokog, ozbiljnog, neko bi rekao strogog, a znam da se iza te maske krije neobično nežan, šarmantan, duhovit, divan, neobično osetljiv i skroman čovek.Znam ga iz davnih dana kada se Beograd čudio kako veliki pisac može da dođe iz unutrašnjosti, iz Kraljeva, iz dana kada je atlas opisivao nebom u koje je stao čitav svet, samo njegov svet, neobičan, a svima pristupačan.Počele su da stižu nagrade — Ninova, Andrićeva — sve koje postoje. Njegov talenat i majstorstvo prepoznao je gotovo ceo svet, u izlozima mnogih knjižara počasno mesto zauzimali su „Atlas“, „Sitničarnica“ i sve druge njegove knjige, redom. Čitaoci iz raznih zemalja su ga dočekivali u prepunim salama da ga pitaju, da s njim razgovaraju, da ga prosto vide.Druženja u SibiruPamtim kako je jednom doputovao iz Meksika sa plus 35 stepeni, u Sibir — na minus 35. Nije mu bilo teško da satima razgovara, objašnjava… Sibir ga je razumeo, voleo, svaku njegovu knjigu s nestrpljenjem dočekivao.Voleo je i on da pita, i da sazna o njima onoliko koliko su oni želeli da znaju o njemu.Pamtim njegov neobičan susret sa ženom šamanom u Hanti Mansijsku, kada se ona izmakne da ga propusti da uđe u prostoriju, a on joj kaže da je, izgleda, njen narod (Hanti) sličan Crnogorcima gde žena takođe daje prednost muškarcu. A ona odgovara da je to normalno, „mi živimo u divljoj prirodi — šta ako je ispred nas jama, provalija ili leglo neke opasne životinje, logično je da muškarac ide napred“.Danima smo se smejali toj „sličnosti“ sa Crnogorcima. Putovao je po Sibiru, u Toboljsku posetio kuću u kojoj je nekad bila zatočena carska porodica, a u kući ga nije zanimalo ništa od predmeta koji su sačuvani iz tog vremena, nego prozor kroz koji dojučerašnji vladar, čiji je vidokrug bio gotovo pola sveta, vidi samo malo dvorište u kome cepa drva sa svojim malim, bolesnim sinom.Posmatram ga na tjumenskoj železničkoj stanici zagledanog u daljinu, gde se u beskraju spajaju šine Transsibirske železnice…I na brdu iznad sibirske reke Irtiš kad omađijan snagom prirode govori koliko je čovek mali u odnosu na nju…I u kući u kojoj je živeo prognani Dostojevski, i onoj u kojoj je „lečio“ Raspućin, i u ruskim crkvama i manastirima, i na ulicama, zagledanog u „naličnike“, ukrase na prozorima starih sibirskih kuća.Veče za „velikog Serba“Pamtim veče romanse pripremljeno specijalno za „velikog Serba“, gde je bilo „sve kao u ruskim romanima“...I ne samo Sibir — cela velika Rusija ga je obožavala. Preveli su gotovo sve njegove knjige, i one s uvek bile među najprodavanijim. Organizovali su mu književne večeri za pamćenje.Ne jednom sam se iznenadila kad bi se 1. jula, na naslovnoj strani uglednih dnevnih novina pojavila rečenica:„Danas je rođendan Goranu Petroviću, velikom srpskom piscu“.Ovih dana je „veliki srpski pisac“ ponovo glavna vest: „napustio je ovaj svet“ i „carstvo mu nebesko“.Imala sam priliku da vidim kako se njegov izraz lica menja u razgovoru sa čitaocima. Kao da prelazi u neku drugu stvarnost, da govori nekim drugim jezikom, jezikom svojih knjiga. Inspirisala su ga pitanja iz kojih je „čitao“ da li su ga i kako razumeli.Taj majstor književne reči umeo je da fascinira i svojim smislom za detalj, sposobnošću da u nečem sasvim običnom vidi nešto važno, nešto što govori više nego sve ono što nam prvo pada u oči.Lipa iz TjumenaPisac neverovatnog dara zapažanja video je i opisao Moskvu samo na osnovu vrata pored kojih je prolazio. Moskva je, po njemu, grad koji zove prolaznika da obavezno uđe. Vrata svake banke i prodavnice zovu svakog prolaznika automatski mu se otvarajući, što simbolizuje i metro u kome se svaki čas čuje — „vrata se otvaraju”. I upravo su ta vrata simbol ruske metropole, onakve kakvu ju je samo on doživeo.Radovao mu se i Peterburg u kome su mu objavljena sabrana dela i koji mu je dodelio mesto počasnog gosta prvog Peterburškog kulturnog foruma…Danas, kada ga više nema, u glavi mi odjekuju reči koje je izgovorio i zapisao, kada je, godinu dana nakon što je u Tjumenu posadio lipu u dvorištu jednog ljubitelja njegove književnosti, obišao „svoje“ stablo:„Mada je još uvek krhka moja sadnica lipe, primetno je porasla, viša je od mene. Tako, izgleda, stoje stvari i sa mojim knjigama, i to je uteha, nekada jedina uteha za pisca“.U pravu je bio Goran. Biće sve veći i veći, kao i sibirska lipa. I to mora biti uteha njegovoj Anđi i Veri.
https://lat.sputnikportal.rs/20240127/goran-petrovic-zlatousti-koji-je-stvorio-bajku-i-koji-ce-zauvek-ziveti-u-njoj-1166939649.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2024
Ljubinka Milinčić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111427/27/1114272727_348:0:1189:840_100x100_80_0_0_be16c14794fe817a374d2f43602e5721.jpg
Ljubinka Milinčić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111427/27/1114272727_348:0:1189:840_100x100_80_0_0_be16c14794fe817a374d2f43602e5721.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Ljubinka Milinčić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111427/27/1114272727_348:0:1189:840_100x100_80_0_0_be16c14794fe817a374d2f43602e5721.jpg
kultura, srbija, srbija – društvo, društvo, goran petrović
kultura, srbija, srbija – društvo, društvo, goran petrović
Kako je „veliki Serb“ opčinio Rusiju i ona njega /foto/
Vest o smrti Gorana Petrovića sam saznala pre nego što je to bilo koji medij objavio. Logika posla zahtevala je da požurim, da javim uredniku sajta i objavim prva. Ne činim to. Osoba koja mi je javila veoma je pouzdana i bliska velikom piscu, pa ne postoji ni promil mogućnosti da to nije istina. Ipak, nije moguće.
Da li da kažem uredniku sajta da pripremi vest, da je ne objavljuje, dok... dok šta? Dok neko ne kaže da je greška.
Kao šamar odjekuje zvuk telefona — zove urednica:
-Vidite ovo, da li je moguće. RTS je objavio.
Muk... A onda — reka tuge na mrežama, u medijima. Nema više Gorana Petrovića.
Namerno ne pominjem titule ni zvanja — u tom imenu je sadržano sve — i akademik, i dobitnik svih mogućih nagrada, i veliki čovek, i jedan od naših najvećih pisaca.
Kako to — veliki pisac, a nije iz Beograda
Vidim ga, onako visokog, ozbiljnog, neko bi rekao strogog, a znam da se iza te maske krije neobično nežan, šarmantan, duhovit, divan, neobično osetljiv i skroman čovek.
Znam ga iz davnih dana kada se Beograd čudio kako veliki pisac može da dođe iz unutrašnjosti, iz Kraljeva, iz dana kada je atlas opisivao nebom u koje je stao čitav svet, samo njegov svet, neobičan, a svima pristupačan.
Počele su da stižu nagrade — Ninova, Andrićeva — sve koje postoje. Njegov talenat i majstorstvo prepoznao je gotovo ceo svet, u izlozima mnogih knjižara počasno mesto zauzimali su „Atlas“, „Sitničarnica“ i sve druge njegove knjige, redom. Čitaoci iz raznih zemalja su ga dočekivali u prepunim salama da ga pitaju, da s njim razgovaraju, da ga prosto vide.
Pamtim kako je jednom doputovao iz Meksika sa plus 35 stepeni, u Sibir — na minus 35. Nije mu bilo teško da satima razgovara, objašnjava… Sibir ga je razumeo, voleo, svaku njegovu knjigu s nestrpljenjem dočekivao.
Voleo je i on da pita, i da sazna o njima onoliko koliko su oni želeli da znaju o njemu.
Pamtim njegov neobičan susret sa ženom šamanom u Hanti Mansijsku, kada se ona izmakne da ga propusti da uđe u prostoriju, a on joj kaže da je, izgleda, njen narod (Hanti) sličan Crnogorcima gde žena takođe daje prednost muškarcu. A ona odgovara da je to normalno, „mi živimo u divljoj prirodi — šta ako je ispred nas jama, provalija ili leglo neke opasne životinje, logično je da muškarac ide napred“.
Danima smo se smejali toj „sličnosti“ sa Crnogorcima. Putovao je po Sibiru, u Toboljsku posetio kuću u kojoj je nekad bila zatočena carska porodica, a u kući ga nije zanimalo ništa od predmeta koji su sačuvani iz tog vremena, nego prozor kroz koji dojučerašnji vladar, čiji je vidokrug bio gotovo pola sveta, vidi samo malo dvorište u kome cepa drva sa svojim malim, bolesnim sinom.
Posmatram ga na tjumenskoj železničkoj stanici zagledanog u daljinu, gde se u beskraju spajaju šine Transsibirske železnice…
I na brdu iznad sibirske reke Irtiš kad omađijan snagom prirode govori koliko je čovek mali u odnosu na nju…
I u kući u kojoj je živeo prognani Dostojevski, i onoj u kojoj je „lečio“ Raspućin, i u ruskim crkvama i manastirima, i na ulicama, zagledanog u „naličnike“, ukrase na prozorima starih sibirskih kuća.
Pamtim veče romanse pripremljeno specijalno za „velikog Serba“, gde je bilo „sve kao u ruskim romanima“...
I ne samo Sibir — cela velika Rusija ga je obožavala. Preveli su gotovo sve njegove knjige, i one s uvek bile među najprodavanijim. Organizovali su mu književne večeri za pamćenje.
Ne jednom sam se iznenadila kad bi se 1. jula, na naslovnoj strani uglednih dnevnih novina pojavila rečenica:
„Danas je rođendan Goranu Petroviću, velikom srpskom piscu“.
Ovih dana je „veliki srpski pisac“ ponovo glavna vest: „
napustio je ovaj svet“ i „carstvo mu nebesko“.
Imala sam priliku da vidim kako se njegov izraz lica menja u razgovoru sa čitaocima. Kao da prelazi u neku drugu stvarnost, da govori nekim drugim jezikom, jezikom svojih knjiga. Inspirisala su ga pitanja iz kojih je „čitao“ da li su ga i kako razumeli.
Taj majstor književne reči umeo je da fascinira i svojim smislom za detalj, sposobnošću da u nečem sasvim običnom vidi nešto važno, nešto što govori više nego sve ono što nam prvo pada u oči.
Pisac neverovatnog dara zapažanja video je i opisao Moskvu samo na osnovu vrata pored kojih je prolazio. Moskva je, po njemu, grad koji zove prolaznika da obavezno uđe. Vrata svake banke i prodavnice zovu svakog prolaznika automatski mu se otvarajući, što simbolizuje i metro u kome se svaki čas čuje — „vrata se otvaraju”. I upravo su ta vrata simbol ruske metropole, onakve kakvu ju je samo on doživeo.
Radovao mu se i Peterburg u kome su mu objavljena sabrana dela i koji mu je dodelio mesto počasnog gosta prvog Peterburškog kulturnog foruma…
Danas, kada ga više nema, u glavi mi odjekuju reči koje je izgovorio i zapisao, kada je, godinu dana nakon što je u Tjumenu posadio lipu u dvorištu jednog ljubitelja njegove književnosti, obišao „svoje“ stablo:
„Mada je još uvek krhka moja sadnica lipe, primetno je porasla, viša je od mene. Tako, izgleda, stoje stvari i sa mojim knjigama, i to je uteha, nekada jedina uteha za pisca“.
U pravu je bio Goran. Biće sve veći i veći, kao i sibirska lipa. I to mora biti uteha njegovoj Anđi i Veri.
