https://lat.sputnikportal.rs/20240125/snimanje-filma-je-politicki-cin-italijanski-reditelj-otkriva-zasto-je-istina-vaznija-od-slobode-marija-jakovljevic-1166854746.html
EKSKLUZIVNO Komandant kome je čovek važniji od vojnika: Italijanski reditelj otkriva potresnu priču
EKSKLUZIVNO Komandant kome je čovek važniji od vojnika: Italijanski reditelj otkriva potresnu priču
Sputnik Srbija
Nije me briga za nacionalnost. Biti Italijan ne znači ništa ako zatvorimo vrata. Ako ih otvorimo, živimo sa otvorenim vratima, onda nešto znači. Da, ja samo... 25.01.2024, Sputnik Srbija
2024-01-25T18:19+0100
2024-01-25T18:19+0100
2024-01-25T18:23+0100
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
film
kustendorf
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/18/1166807912_0:0:1920:1080_1920x0_80_0_0_802b6b7ec4aae40ed6ba04ac2f7af3c0.jpg
De Angelisov film „Komandant“, koji je otvorio prošlogodišnji Filmski festival u Veneciji, prikazan je drugog dana „Kustendorfa“ u programu „Savremene tendencije“, nakon čega je reditelj razgovarao sa studentima i mladim autorima.„Komandant“ je priča o Salvatoreu Todaru koji tokom Drugog svetskog rata komanduje italijanskom podmornicom. U oktobru 1940. nailaze na belgijski brod koji je prevozio britansko oružje.Nakon što je potopio brod, Todaro odlučuje da, suprotno naređenjima, spasi sve sa belgijskog broda i po zakonima mora odvede ih na kopno. To je značilo da tri dana podmornica bude na površini vode izložena neprijatelju.De Angelis, koji je sa svojim studentskim filmom bio na prvom „Kustendorfu“ za Sputnjik otkriva šta ga je podstaklo da snimi priču o Todaru.Prikazujete potpuno drugačiju priču svoje zemlje iz Drugog svetskog rata, o čoveku koji je na prvom mestu upravo to – čovek, a tek onda vojnik svoje zemlje. Kako ste došli do te priče i zbog čega ste odlučili da je snimite?- Otkrio sam tu istinitu priču 2018. godina koja je bila vrlo težak trenutak u istoriji moje zemlje zbog svega što se dešavalo na Meditaranu sa migrantima. Moja vlada je zatvorila pristanište. Šef obalske straže trebalo je da da uputstva svojim ljudima šta da rade. Njihova misija je da spašavaju ljude, ali taj zakon ih je stavio u situaciju da ne mogu da rade svoj posao. Taj čovek je Đovani Betorino, dobar, ispravan ovek, sa dubokim smislom za moral. On nije mogao da kaže ništa zvanično protiv vlasti, jer je bio deo nje pa je odlučio da mi ispriča priču - ovu istinutu priču koja je za mene bila poput svetlosti. Zapitao sam se, ako čovek, tokom rata pod vladavinom fašizma, pronađe hrabrosti za pobunu, da izbegne naređenje, zašto danas ljudi ne mogu to da urade. Učinilo mi se da je to vrlo bitna priča. Trebalo nam je pet godina da dođemo do budžeta, prikupimo sve činjenice, ali to nije bio problem. Ako želiš nešto da ispričaš i bojiš se da to nećeš više želeti sledeće godine, onda je bolje da nikad i ne kažeš.Salvatore Todaro je rizikovao svoj i živote svojih kolega spašavajući ljude sa belgijskog broda. Da li je ovo trenutak kada nam je potrebno da vidimo ovu priču o jednom hrabrom činu ljudskosti posebno u ratnim okolnostima?- Uvek je trenutak osvetliti nešto takvo. Ono što mi je važno jeste ideja snage koja ne uništava nekog, koja ne podrazumeva ponižavanje drugog. Prema meni istinski snažan je onaj koji pomogne slabijem. Verovatno mislite na Vladu u Italiji danas. Vidimo mnogo čudnih pojava tamo, ali film je i dalje slobodan. Mi smo slobodni. Snimili smo mnogo filmova bez novca, snimili smo i sa novcem. Nema razlike. Nikada nećemo prestati da govorimo istinu, a ona je važnija od slobode.Kada belgijski komandant pita Todara zašto ste nas spasili, on odgovara: „Mi smo Italijani“. Da li on zapravo govori „Mi smo svi ljudska bića“?- Tačno. Zaista me nije briga šta znači biti Italijan. Nije me briga za nacionalnost. Ona meni ništa ne znači. Znači nešto ako smo zajedno i ako smo jednaki, isti. Svi ljudi iz Belgije, Engleske, Amerike, koji su radili na filmu, uvek su tu rečenicu čitali: „Isti smo, ljudi smo“. Biti Italijan ne znači ništa ako zatvorimo vrata. Ako otvorimo vrata, živimo sa otvorenim vratima, onda nešto znači.Danas ima toliko mnogo zatvorenih vrata.- Jeste. Moramo da ih probijemo. Da, ja samo pravim filmove, ali filmom možete graditi svest, maštu, buditi osećanja. I naravno uvek je tu politika.Zato ste izjavili da je snimanje filma za vas politički čin?- Jeste. Uvek. Čak i ovaj naš razgovor je politički čin. Film mora da bude politički. Čak i ako to ne kažete i ako ne mislite to. Mnoge kolege će reći: „Nisam želeo ništa da kažem“. I to je politički izbor.Da li verujete da film može bilo šta da promeni?- Može sve da promeni. Ako promenite način na koji ljudi posmatraju svet, menjate sve. Ali za to vam je potrebna kinematografija i svi ljudi koji snimaju filmove, koji će iz godine u godinu graditi svest deo po deo.Jedna rečenica je takođe veoma važna. Kada su Todara pitali zašto se izložio tolikom riziku, postupivši suprotno ratnim naređenjima, odgovorio je: „Za razliku od mene, oni drugi nemaju 2.000 godina civilizacije iza sebe“.- To je istorijski deo. Zaista je to rekao, ali nije svaka rečenica za autora njegova vizija sveta. Ako želite da vidite šta mislim o svetu, morate da sačekate kraj filma. On to jeste rekao, ali važnije je ono što je uradio. Kada spasim nekog, spašavam sebe, jer sutra ću biti ja na tom mestu i čekaću drugu ruku da me spasi. Naš veliki autor Eduardo de Filipo je rekao: „Uvek se u životu desi da zakucate na nečija vrata“. Ako zapamtimo to, možemo da zaboravimo sve ostalo, jer u ovome je naša istorija.Obično se film snima na osnovu knjige, ali vi ste uradili suprotno – napisali ste roman baziran na filmu i scenariju.- Sandro Veronezi i ja smo imali pet verzija scenarija sa mnogo likova. Znao sam da ću u filmu priču morati da koncentrišem na jedan lik, Todarov, što je bila šteta jer smo imali mnogo glasova. Odlučili smo da ih smestimo u knjigu, da im damo prostora.Kako je izgledao proces pisanja u četiri ruke?- Bilo je zabavno zato što je Sandrova književnost duboko bliska mojim osećanjima. Zajedničko pisanje je jedan intiman proces, delite nešto što vam znači, razgolićujete svoja osećanja pred onim sa kojim pišete. Proces je bio toliko prirodan. Uzeo sam tri-četiri karaktera, on ostale i onda smo razmenjivali stranice. On je jedinstven autor, voli lepotu reči i veoma je jednostavno raditi sa njim.U fokusu ovogodišnjeg „Kustendorfa“ je slobodan film i slobodan autor. Da li je teško filmskom autoru danas da stvara slobodno?- Ne postoji druga opcija. To je jedini način snimanja filmova. Ako ne bih mogao da radim na takav način, bavio bih se drugim poslom.Niste prvi put na „Kustendorfu“. Zbog čega je ovaj festival značajan za Vas?- Imam mnogo uspomena sa početka. To nije bio samo početak ovog festivala, već i moje karijere. Bio sam sa svojim kratkim filmom sa kojim sam diplomirao. Sreo sam Emira koji mi je rekao: „Nikad nemoj da prestaneš da snimaš filmove koji liče na tebe zato što je film kao kuća i moraš da vidiš sebe u toj kući“. I ja to pokušavam da radim. Te reči su bile veoma važne za mene. Kada sam snimio svoj prvi dugometražni film „Priče o mocareli“, pozvan sam na „Kustendorf“. Sve što sam kasnije uradio, na neki način je začeto ovde.Ispričajte nam o tom prvom dolasku u Drvengrad, prvom festivalu, utiscima koje ste poneli odatle.- Sećam se jedinstvenog, iskrenog odnosa prema umetnosti koji je na neki način ubrizgan u mene. Odrastao sam gledajući Kusturičine filmove. Osvojio me je tim svojim ludilom, vizijom punom života i susret sa njim mi je bio veoma važan. Sećam se da sam bio ovde 7. januara, za pravoslavni Božić. Poslužili su nas hlebom punjenim sirom, lomili ga i dali su nam parčiće. Bilo je ludo i predivno. Svaki put kada dođem ovde, osetim tu lepotu.Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2024
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, film, kustendorf
kultura, kultura – intervjui i analitika, film, kustendorf
EKSKLUZIVNO Komandant kome je čovek važniji od vojnika: Italijanski reditelj otkriva potresnu priču
18:19 25.01.2024 (Osveženo: 18:23 25.01.2024) Nije me briga za nacionalnost. Biti Italijan ne znači ništa ako zatvorimo vrata. Ako ih otvorimo, živimo sa otvorenim vratima, onda nešto znači. Da, ja samo pravim filmove, ali filmom možete da promenite sve. Snimanje filma je politički čin, kaže italijanski reditelj Edoardo de Angelis, gost „Kustendorfa“.
De Angelisov film „Komandant“, koji je otvorio prošlogodišnji Filmski festival u Veneciji, prikazan je drugog dana „Kustendorfa“ u programu „Savremene tendencije“, nakon čega je reditelj razgovarao sa studentima i mladim autorima.
„Komandant“ je priča o Salvatoreu Todaru koji tokom Drugog svetskog rata komanduje italijanskom podmornicom. U oktobru 1940. nailaze na belgijski brod koji je prevozio britansko oružje.
Nakon što je potopio brod, Todaro odlučuje da, suprotno naređenjima, spasi sve sa belgijskog broda i po zakonima mora odvede ih na kopno. To je značilo da tri dana podmornica bude na površini vode izložena neprijatelju.
De Angelis, koji je sa svojim studentskim filmom bio na prvom „Kustendorfu“ za Sputnjik otkriva šta ga je podstaklo da snimi priču o Todaru.
Prikazujete potpuno drugačiju priču svoje zemlje iz Drugog svetskog rata, o čoveku koji je na prvom mestu upravo to – čovek, a tek onda vojnik svoje zemlje. Kako ste došli do te priče i zbog čega ste odlučili da je snimite?
- Otkrio sam tu istinitu priču 2018. godina koja je bila vrlo težak trenutak u istoriji moje zemlje zbog svega što se dešavalo na Meditaranu sa migrantima. Moja vlada je zatvorila pristanište. Šef obalske straže trebalo je da da uputstva svojim ljudima šta da rade. Njihova misija je da spašavaju ljude, ali taj zakon ih je stavio u situaciju da ne mogu da rade svoj posao. Taj čovek je Đovani Betorino, dobar, ispravan ovek, sa dubokim smislom za moral. On nije mogao da kaže ništa zvanično protiv vlasti, jer je bio deo nje pa je odlučio da mi ispriča priču - ovu istinutu priču koja je za mene bila poput svetlosti. Zapitao sam se, ako čovek, tokom rata pod vladavinom fašizma, pronađe hrabrosti za pobunu, da izbegne naređenje, zašto danas ljudi ne mogu to da urade. Učinilo mi se da je to vrlo bitna priča. Trebalo nam je pet godina da dođemo do budžeta, prikupimo sve činjenice, ali to nije bio problem. Ako želiš nešto da ispričaš i bojiš se da to nećeš više želeti sledeće godine, onda je bolje da nikad i ne kažeš.
Salvatore Todaro je rizikovao svoj i živote svojih kolega spašavajući ljude sa belgijskog broda. Da li je ovo trenutak kada nam je potrebno da vidimo ovu priču o jednom hrabrom činu ljudskosti posebno u ratnim okolnostima?
- Uvek je trenutak osvetliti nešto takvo. Ono što mi je važno jeste ideja snage koja ne uništava nekog, koja ne podrazumeva ponižavanje drugog. Prema meni istinski snažan je onaj koji pomogne slabijem. Verovatno mislite na Vladu u Italiji danas. Vidimo mnogo čudnih pojava tamo, ali film je i dalje slobodan. Mi smo slobodni. Snimili smo mnogo filmova bez novca, snimili smo i sa novcem. Nema razlike. Nikada nećemo prestati da govorimo istinu, a ona je važnija od slobode.
Kada belgijski komandant pita Todara zašto ste nas spasili, on odgovara: „Mi smo Italijani“. Da li on zapravo govori „Mi smo svi ljudska bića“?
- Tačno. Zaista me nije briga šta znači biti Italijan. Nije me briga za nacionalnost. Ona meni ništa ne znači. Znači nešto ako smo zajedno i ako smo jednaki, isti. Svi ljudi iz Belgije, Engleske, Amerike, koji su radili na filmu, uvek su tu rečenicu čitali: „Isti smo, ljudi smo“. Biti Italijan ne znači ništa ako zatvorimo vrata. Ako otvorimo vrata, živimo sa otvorenim vratima, onda nešto znači.
Danas ima toliko mnogo zatvorenih vrata.
- Jeste. Moramo da ih probijemo. Da, ja samo pravim filmove, ali filmom možete graditi svest, maštu, buditi osećanja. I naravno uvek je tu politika.
Zato ste izjavili da je snimanje filma za vas politički čin?
- Jeste. Uvek. Čak i ovaj naš razgovor je politički čin. Film mora da bude politički. Čak i ako to ne kažete i ako ne mislite to. Mnoge kolege će reći: „Nisam želeo ništa da kažem“. I to je politički izbor.
Da li verujete da film može bilo šta da promeni?
- Može sve da promeni. Ako promenite način na koji ljudi posmatraju svet, menjate sve. Ali za to vam je potrebna kinematografija i svi ljudi koji snimaju filmove, koji će iz godine u godinu graditi svest deo po deo.
Jedna rečenica je takođe veoma važna. Kada su Todara pitali zašto se izložio tolikom riziku, postupivši suprotno ratnim naređenjima, odgovorio je: „Za razliku od mene, oni drugi nemaju 2.000 godina civilizacije iza sebe“.
- To je istorijski deo. Zaista je to rekao, ali nije svaka rečenica za autora njegova vizija sveta. Ako želite da vidite šta mislim o svetu, morate da sačekate kraj filma. On to jeste rekao, ali važnije je ono što je uradio. Kada spasim nekog, spašavam sebe, jer sutra ću biti ja na tom mestu i čekaću drugu ruku da me spasi. Naš veliki autor Eduardo de Filipo je rekao: „Uvek se u životu desi da zakucate na nečija vrata“. Ako zapamtimo to, možemo da zaboravimo sve ostalo, jer u ovome je naša istorija.
Obično se film snima na osnovu knjige, ali vi ste uradili suprotno – napisali ste roman baziran na filmu i scenariju.
- Sandro Veronezi i ja smo imali pet verzija scenarija sa mnogo likova. Znao sam da ću u filmu priču morati da koncentrišem na jedan lik, Todarov, što je bila šteta jer smo imali mnogo glasova. Odlučili smo da ih smestimo u knjigu, da im damo prostora.
Kako je izgledao proces pisanja u četiri ruke?
- Bilo je zabavno zato što je Sandrova književnost duboko bliska mojim osećanjima. Zajedničko pisanje je jedan intiman proces, delite nešto što vam znači, razgolićujete svoja osećanja pred onim sa kojim pišete. Proces je bio toliko prirodan. Uzeo sam tri-četiri karaktera, on ostale i onda smo razmenjivali stranice. On je jedinstven autor, voli lepotu reči i veoma je jednostavno raditi sa njim.
U fokusu ovogodišnjeg „Kustendorfa“ je slobodan film i slobodan autor. Da li je teško filmskom autoru danas da stvara slobodno?
- Ne postoji druga opcija. To je jedini način snimanja filmova. Ako ne bih mogao da radim na takav način, bavio bih se drugim poslom.
Niste prvi put na „Kustendorfu“. Zbog čega je ovaj festival značajan za Vas?
- Imam mnogo uspomena sa početka. To nije bio samo početak ovog festivala, već i moje karijere. Bio sam sa svojim kratkim filmom sa kojim sam diplomirao. Sreo sam Emira koji mi je rekao: „Nikad nemoj da prestaneš da snimaš filmove koji liče na tebe zato što je film kao kuća i moraš da vidiš sebe u toj kući“. I ja to pokušavam da radim. Te reči su bile veoma važne za mene. Kada sam snimio svoj prvi dugometražni film „Priče o mocareli“, pozvan sam na „Kustendorf“. Sve što sam kasnije uradio, na neki način je začeto ovde.
Ispričajte nam o tom prvom dolasku u Drvengrad, prvom festivalu, utiscima koje ste poneli odatle.
- Sećam se jedinstvenog, iskrenog odnosa prema umetnosti koji je na neki način ubrizgan u mene. Odrastao sam gledajući Kusturičine filmove. Osvojio me je tim svojim ludilom, vizijom punom života i susret sa njim mi je bio veoma važan. Sećam se da sam bio ovde 7. januara, za pravoslavni Božić. Poslužili su nas hlebom punjenim sirom, lomili ga i dali su nam parčiće. Bilo je ludo i predivno. Svaki put kada dođem ovde, osetim tu lepotu.
