https://lat.sputnikportal.rs/20240120/razlozi-za-opelo-nisu-prosli-tama-bezdana-nije-ni-prestajala-ali-se-ipak-radujemo-zivotu-ne-smrti-dejana-vukovic-1166594229.html
Opelo i posle trideset godina - razlozi nisu prošli ali se ipak radujemo životu
Opelo i posle trideset godina - razlozi nisu prošli ali se ipak radujemo životu
Sputnik Srbija
Bilo je na mom putu iskušenja, ali ona su veoma važna jer čoveka najbolje štimuju neugode i nesuglasice. U sameravanju sa njima stasava, kao posle temperature... 20.01.2024, Sputnik Srbija
2024-01-20T12:49+0100
2024-01-20T12:49+0100
2024-01-20T12:49+0100
kultura
kultura
muzika
duhovna muzika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/01/13/1166594076_168:0:996:466_1920x0_80_0_0_7e109e6e66f7772f11b2dca4439506c9.png
Njegovo „Opelo“ nastalo pre tri decenije izveo je nedavno hor RTS u Crkvi Svetog Simeona Mirotočivog, u prisustvu patrijarha, crkvenih velikodostojnika i publike. U razgovoru za Sputnjik, akademik Božić kaže da je privilegija to što je čovek toliko dugo živ da može da pogleda unazad na tri decenije koje su minule i sve ono što se desilo u njima. A desila su se nova dela i koncerti na ozbiljnim međunarodnim scenama.- Kada se vratim u 1994. kada je ovo delo premijerno izvedeno u manastiru Studenica, setim se i našeg istorijskog bagaža i kako smo prošli kroz sve to… Dok su ratovi buktali pisao sam Opelo, delo koje se ticalo smrti, mnogih stradanja, mnogih zločina koji su se već odigravali. Već u tom trenutku imali smo suviše dokaza da smo u velikoj opasnosti koja gotovo nikad nije ni prestajala, sve je to i danas aktuelno. Ali, opelo je i umetničko-duhovna kategorija, nije samo obredna i mi se kroz umetničko delo radujemo životu a ne smrti.Da li je ta muzika za upokoj duše, s obzirom na vreme nastanka, bila tada vaš prirodni izbor?- Uvek je na sceni života tragična smrt koja kulja odasvud i kad vam se raduje tama bezdana. Tim tekstovima je i posvećena neka moja unutrašnja priroda, moj život. Na veliku žalost to nije prošlost, to nikad neće biti prošlost ni na planeti zemaljskoj, mir je teško dosegnuto stanje, ali idemo ka njemu. I zato su dela kakvo je opelo – još kad se posreći u muzičkom smislu – nešto što trajno ostaje, što oplemenjuje jedan narod i uspostavlja mogućnosti kretanja ka miru. A sa tim kretanjem možda postoji šansa da nadiđemo opasnosti koje nam se uveliko raduju, koje nisu samo deo naše krivice nego su deo vrlo složenih procesa i nečega zlog što postoji u prirodi života.Kako se poštuje kanon, a opet biva originalan, savremen?- Kažu da samo u neslobodi ima slobode. Kompozitor, umetnik uopšte, suočen je sa mnogim ograničenjima, ali ima i najpotentniji prostor da iskaže svoju prirodu i individualnost. Tačno je i da veliki dar može da napravi kolosalno prelivanje u razne žanrove i stilove i da se nigde ne zaustavi. Kanonom je čovek ograničen, rečima, formom, merama, redosledima… a ono što peva u tome, što ima harmonizaciju zapravo je prostor gde umetnik tačno, poput najpreciznijih mehanizama, meri ono šta će od napisanog preteći. Tu nema mesta za neumesno estetiziranje i razmahivanje umetničkom slobodom.Šta muzikom želite da dosegnete?- Sve ono što čovek nosi. Ali u muzičkom smislu mora da se stvori takva celina koja gde god se zaustavi, na svakom segmentu, omogućuje da se čuje njen potpuni smisao. Da nema nigde praznoga hoda, a da svi parametri u svakom trenutku iskazuju dubinu svog smisla i razloga za postojanje. Sve mora biti vrlo egzaktno, skoncentrisano, a istovremeno da deluje toplo, bolno. Toga se ne hvataju ljudi koji su se setili jedne harmonije i melodije, to je kontinuitet jedne krvi koja mora da ima esnafsku nadgradnju. Bez toga se ove stvari ne rade.Da li ste nekad, možda kao mlad autor, bili u iskušenju, da umesto sopstvene tradicije posegnete za onim što nude svetski muzički velikani?- Bio sam profesor 40 godina na Fakultetu muzičke umetnosti gde sam predavao sve te najsloženije korake u umetničkoj muzici sa svih geografskih pozicija. Ali sam se priljubio i priklonio onoj koja je imala najviše veze sa mnom. U svom stvaralaštvu imam veoma moderno kretanje kroz razne tonske arhipelage i postupke, ali uvek, gde se god zaustavi to kretanje, čuje se da ono ima naš duboki zvon, naš sok. Bez toga nijedan modernizam nema svoj pravi potpis niti validnost. Ovo što izlazi iz našeg duhovnog basena nije staro, konzervativno, već nešto najmodernije, jer se tome tek ide u susret. Nažalost, neki visoko strukovno ostvareni narodi ne razumeju ponekad da je to najmoderniji korak, najjača parabola i jedini trag koji ostane nad svim pustošima prema kojima idemo.Kažete da je bilo dosta udara na tom vašem kretanju. Estetskih ili i nekih drugih?- Vrlo često pored estetskih ti udari imaju etičku, geopolitičku pozadinu. Ali čovek mora da izdrži takvu vrstu ometanja i da razume da su vrednosti do kojih drži često predmet napada, jer prividno koče napredak. Znate ono - vera je zaostala, ona je opijum, sećate se koliko je bilo tih silnih slogana. Međutim, kad se sve utiša i smiri, vidimo da je to najjasnije i najjače, da nikad ne zalazi i da nas samo to dočekuje. Okreni-obrni mora se leći u tu zemlju.Kako u dalekim zemljama poput Japana reaguju na vašu muziku, šta prepoznaju?- Prepoznaju život u svojoj radosti i smrt u svojoj tragičnosti, to je nešto što povezuje sve što hoda i diše na zemlji, što svi razumeju. Svaki čovek koji je imalo slovesan dobro razume šta se to dešava i ne postoji potreba da mu to neko prevodi. Čoveku 21. veka je potrebno samo da malo zastane, da predahne i ukoliko dopusti sebi takvih nekoliko minuta dnevno shvatiće da je pred njim mogućnost ozbiljnih korekcija –vraćanje u duhovnost, u mir, u razmišljanje o životu i prevazilaženju smrti. Tako nešto nisu ponudili moderni svetovi – veštačka inteligencija i plastika nisu odgovor na tu našu dramu. Zbog toga ljudi širom sveta to mogu da razumeju.Vaša muzika je izvođena svuda po svetu ali se stiče utisak da ste najradije odlazili u Rusiju, da li zato što se tamo sve razume dušom, prevod nije potreban?- Rusi razumeju dušom, ali i velikim znanjem. To su veliki majstori svojih profesija, pre svega muzike. Hor Glinka je, budući da je nastao u vreme SSSR-a, baštinio neku vrstu sekularne energije koja je takođe bila veličanstvena, ali kad se stvar oslobodila i kod njih, postali su najmoćniji tumači svoje pravoslavne muzike koja je napisana u nekim ranijim vremenima. I počeli su njome da plave ostali deo sveta koji to nije baš sasvim poznavao. Moj susret sa Glinkom desio se pre 30 godina i traje i danas: moju „Molitvu Račana“ izvodili su samo oni, niko drugi, ali su je izvodili širom sveta. I zato je saradnja sa njima nešto što je strukturisalo moj život, moju profesionalnost. Zbog toga je ovde bilo određenih otpora, kao što ih i danas ima. Postoje te geostrateške i geopolitičke mape koje ne gledaju ponudu nego gledaju crno-beli svet, ne razumevši da ta ponuda i izvođenje tog ansambla donosi nešto što ne može niko drugi na svetu da donese. Imao sam sreću da budem nekoliko puta u Rusiji, da imam nekoliko autorskih koncerata i da moj životni put gotovo uvek bude u ključnim tačkama njima pokretan. Oni su mom stvaralačkom opusu dali veliku svetsku težinu, a to je redakcija najvišeg ranga, bez obzira šta to politički danas proizvodi, pa se može doći do zabranjivanja Čajkovskog, Rahmanjinova…Kažete da ste na sopstvenoj koži osetili različite otpore ovome što radite. Koliko je bilo teško nositi se s tim?- Bilo je iskušenja, ali ona su dragocena zato što pokazuju da život ima i tu stranu i da je i to sve veoma važno za nas. Ne treba to uzeti sa mržnjom, zato što je to za nas vrlo korisno. Čoveka najbolje štimuju neugode i nesuglasice. Pametan čovek zastane i pogleda u objektivnost tih udara i u tom sameravanju stasava, kao posle temperature, postaje zdraviji, očeliči se. Ja sam kroz to prolazio i još uvek prolazim, to traje stalno. I borba za vrlinu, za mir se stalno vodi, to je posao svakog čoveka.
https://lat.sputnikportal.rs/20220424/dok-andjeli-spavaju-lirika-od-studenice-do-hilandara--1136739876.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, muzika, duhovna muzika
kultura, muzika, duhovna muzika
Opelo i posle trideset godina - razlozi nisu prošli ali se ipak radujemo životu
Bilo je na mom putu iskušenja, ali ona su veoma važna jer čoveka najbolje štimuju neugode i nesuglasice. U sameravanju sa njima stasava, kao posle temperature postaje zdraviji, očeliči se. Ja sam kroz to prolazio i još uvek prolazim, to traje stalno. I borba za vrlinu, za mir se stalno vodi, to je posao svakog čoveka, kaže akademik Svetislav Božić.
Njegovo „Opelo“ nastalo pre tri decenije izveo je nedavno hor RTS u Crkvi Svetog Simeona Mirotočivog, u prisustvu patrijarha, crkvenih velikodostojnika i publike. U razgovoru za Sputnjik, akademik Božić kaže da je privilegija to što je čovek toliko dugo živ da može da pogleda unazad na tri decenije koje su minule i sve ono što se desilo u njima. A desila su se nova dela i koncerti na ozbiljnim međunarodnim scenama.
- Kada se vratim u 1994. kada je ovo delo premijerno izvedeno u manastiru Studenica, setim se i našeg istorijskog bagaža i kako smo prošli kroz sve to… Dok su ratovi buktali pisao sam Opelo, delo koje se ticalo smrti, mnogih stradanja, mnogih zločina koji su se već odigravali. Već u tom trenutku imali smo suviše dokaza da smo u velikoj opasnosti koja gotovo nikad nije ni prestajala, sve je to i danas aktuelno. Ali, opelo je i umetničko-duhovna kategorija, nije samo obredna i mi se kroz umetničko delo radujemo životu a ne smrti.
Da li je ta muzika za upokoj duše, s obzirom na vreme nastanka, bila tada vaš prirodni izbor?
- Uvek je na sceni života tragična smrt koja kulja odasvud i kad vam se raduje tama bezdana. Tim tekstovima je i posvećena neka moja unutrašnja priroda, moj život. Na veliku žalost to nije prošlost, to nikad neće biti prošlost ni na planeti zemaljskoj, mir je teško dosegnuto stanje, ali idemo ka njemu. I zato su dela kakvo je opelo – još kad se posreći u muzičkom smislu – nešto što trajno ostaje, što oplemenjuje jedan narod i uspostavlja mogućnosti kretanja ka miru. A sa tim kretanjem možda postoji šansa da nadiđemo opasnosti koje nam se uveliko raduju, koje nisu samo deo naše krivice nego su deo vrlo složenih procesa i nečega zlog što postoji u prirodi života.
Kako se poštuje kanon, a opet biva originalan, savremen?
- Kažu da samo u neslobodi ima slobode. Kompozitor, umetnik uopšte, suočen je sa mnogim ograničenjima, ali ima i najpotentniji prostor da iskaže svoju prirodu i individualnost. Tačno je i da veliki dar može da napravi kolosalno prelivanje u razne žanrove i stilove i da se nigde ne zaustavi. Kanonom je čovek ograničen, rečima, formom, merama, redosledima… a ono što peva u tome, što ima harmonizaciju zapravo je prostor gde umetnik tačno, poput najpreciznijih mehanizama, meri ono šta će od napisanog preteći. Tu nema mesta za neumesno estetiziranje i razmahivanje umetničkom slobodom.
Šta muzikom želite da dosegnete?
- Sve ono što čovek nosi. Ali u muzičkom smislu mora da se stvori takva celina koja gde god se zaustavi, na svakom segmentu, omogućuje da se čuje njen potpuni smisao. Da nema nigde praznoga hoda, a da svi parametri u svakom trenutku iskazuju dubinu svog smisla i razloga za postojanje. Sve mora biti vrlo egzaktno, skoncentrisano, a istovremeno da deluje toplo, bolno. Toga se ne hvataju ljudi koji su se setili jedne harmonije i melodije, to je kontinuitet jedne krvi koja mora da ima esnafsku nadgradnju. Bez toga se ove stvari ne rade.
Da li ste nekad, možda kao mlad autor, bili u iskušenju, da umesto sopstvene tradicije posegnete za onim što nude svetski muzički velikani?
- Bio sam profesor 40 godina na Fakultetu muzičke umetnosti gde sam predavao sve te najsloženije korake u umetničkoj muzici sa svih geografskih pozicija. Ali sam se priljubio i priklonio onoj koja je imala najviše veze sa mnom. U svom stvaralaštvu imam veoma moderno kretanje kroz razne tonske arhipelage i postupke, ali uvek, gde se god zaustavi to kretanje, čuje se da ono ima naš duboki zvon, naš sok. Bez toga nijedan modernizam nema svoj pravi potpis niti validnost. Ovo što izlazi iz našeg duhovnog basena nije staro, konzervativno, već nešto najmodernije, jer se tome tek ide u susret. Nažalost, neki visoko strukovno ostvareni narodi ne razumeju ponekad da je to najmoderniji korak, najjača parabola i jedini trag koji ostane nad svim pustošima prema kojima idemo.
Kažete da je bilo dosta udara na tom vašem kretanju. Estetskih ili i nekih drugih?
- Vrlo često pored estetskih ti udari imaju etičku, geopolitičku pozadinu. Ali čovek mora da izdrži takvu vrstu ometanja i da razume da su vrednosti do kojih drži često predmet napada, jer prividno koče napredak. Znate ono - vera je zaostala, ona je opijum, sećate se koliko je bilo tih silnih slogana. Međutim, kad se sve utiša i smiri, vidimo da je to najjasnije i najjače, da nikad ne zalazi i da nas samo to dočekuje. Okreni-obrni mora se leći u tu zemlju.
Kako u dalekim zemljama poput Japana reaguju na vašu muziku, šta prepoznaju?
- Prepoznaju život u svojoj radosti i smrt u svojoj tragičnosti, to je nešto što povezuje sve što hoda i diše na zemlji, što svi razumeju. Svaki čovek koji je imalo slovesan dobro razume šta se to dešava i ne postoji potreba da mu to neko prevodi. Čoveku 21. veka je potrebno samo da malo zastane, da predahne i ukoliko dopusti sebi takvih nekoliko minuta dnevno shvatiće da je pred njim mogućnost ozbiljnih korekcija –vraćanje u duhovnost, u mir, u razmišljanje o životu i prevazilaženju smrti. Tako nešto nisu ponudili moderni svetovi – veštačka inteligencija i plastika nisu odgovor na tu našu dramu. Zbog toga ljudi širom sveta to mogu da razumeju.
Vaša muzika je izvođena svuda po svetu ali se stiče utisak da ste najradije odlazili u Rusiju, da li zato što se tamo sve razume dušom, prevod nije potreban?
- Rusi razumeju dušom, ali i velikim znanjem. To su veliki majstori svojih profesija, pre svega muzike. Hor Glinka je, budući da je nastao u vreme SSSR-a, baštinio neku vrstu sekularne energije koja je takođe bila veličanstvena, ali kad se stvar oslobodila i kod njih, postali su najmoćniji tumači svoje pravoslavne muzike koja je napisana u nekim ranijim vremenima. I počeli su njome da plave ostali deo sveta koji to nije baš sasvim poznavao. Moj susret sa Glinkom desio se pre 30 godina i traje i danas: moju „Molitvu Račana“ izvodili su samo oni, niko drugi, ali su je izvodili širom sveta. I zato je saradnja sa njima nešto što je strukturisalo moj život, moju profesionalnost. Zbog toga je ovde bilo određenih otpora, kao što ih i danas ima. Postoje te geostrateške i geopolitičke mape koje ne gledaju ponudu nego gledaju crno-beli svet, ne razumevši da ta ponuda i izvođenje tog ansambla donosi nešto što ne može niko drugi na svetu da donese. Imao sam sreću da budem nekoliko puta u Rusiji, da imam nekoliko autorskih koncerata i da moj životni put gotovo uvek bude u ključnim tačkama njima pokretan. Oni su mom stvaralačkom opusu dali veliku svetsku težinu, a to je redakcija najvišeg ranga, bez obzira šta to politički danas proizvodi, pa se može doći do zabranjivanja Čajkovskog, Rahmanjinova…
Kažete da ste na sopstvenoj koži osetili različite otpore ovome što radite. Koliko je bilo teško nositi se s tim?
- Bilo je iskušenja, ali ona su dragocena zato što pokazuju da život ima i tu stranu i da je i to sve veoma važno za nas. Ne treba to uzeti sa mržnjom, zato što je to za nas vrlo korisno. Čoveka najbolje štimuju neugode i nesuglasice. Pametan čovek zastane i pogleda u objektivnost tih udara i u tom sameravanju stasava, kao posle temperature, postaje zdraviji, očeliči se. Ja sam kroz to prolazio i još uvek prolazim, to traje stalno. I borba za vrlinu, za mir se stalno vodi, to je posao svakog čoveka.
