Strah od smrti se širi, a na tome se zarađuju ogromne pare
19:50 20.01.2024 (Osveženo: 20:30 20.01.2024)
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Naš svet je prepun straha od smrti. Savremeni čovek je mnogo učinio za razvoj nauke i tehnologije, ali malo u suočavanju sa sopstvenom konačnošću. Što smo veći materijalisti u životu, to nas više izjeda strah od smrti, a industrije zabave i mediji danas u velikoj meri zloupotrebljavaju taj iskonski ljudski strah i ubiraju najveće profite.
Izložba „Timor Mortis: Strah od smrti” autora i muzejskog savetnika Saše Srećkovića, koja će biti otvorena 23. januara u Etnografskom muzeju, prikazuje odnos prema smrti u tradicijskim zajednicama kroz njihove običaje i rituale i kako se menjalo poimanje smrti počev od ranijih perioda naše civilizacije do danas.
„Tradicijske zajednice imaju svoje, vekovima poznate, odgovore na strah od smrti, čija je osnova pre svega u jakim zajednicama i jakim porodicama. Svi kritični periodi života praćeni su određenim ritualima i obredima koji, kada se radi o smrti, imaju čak terapeutsku ulogu“, kaže za Sputnjik Saša Srećković.
Smrt kod Srba, Vlaha i Meksikanaca
Izložba je posvećena tradiciji srpskoj, vlaškoj i meksičkoj tradiciji koje se razlikuju i po svom odnosu prema smrti:
„Dočaravamo ciklus podušja u srpskoj tradiciji – od trenutka smrti imamo prvu subotu, sedam dana, 40 dana, šest meseci i godinu dana kada treba, određenim običajnim postupcima, duša pokojnika da se mirno uvede u drugi svet, onostranu ravan. Vlasi iz Istočne Srbije imaju zanimljiv pristup smrti. Kod njih je posebno razvijen kult mrtvih. Ritual 'pomana' je njihova daća koju grafički predstavljamo uz muzejske predmete. Meksikanci pak na vedriji način pristupaju temi smrti. Njihova svetkovina Dan mrtvih je širom sveta poznata. Dosta se šale. Tu ima dosta humora što se odražava i na vizuelni aspekt te svetkovine. Mladima i deci se slobodno govori o smrti i o suštini ljudske konačnosti i iščeznuća“.
Meksikanci na vedriji način doživljavaju smrt uz mnogo humora
© Sputnik / Marija Jakovljević
Himajlije, uročnice i ljekaruše
Posetioci izložbe imaće priliku da vide mnoštvo originalnih i mističnih predmeta iz etnografske zbirke „Verovanja i običaji“, a posebno se ističe bogato ukrašena hamajlija na srebrnom lančiću koja se stavljala deci oko vrata kao zaštita od zlih očiju.
„Imamo predmete koji se odnose na magijsku odbranu od smrti – votive i himajlije. Tu su i različiti krstovi, kao i zavetni darovi koje su ljudi prilagali crkvama. Ako im je bila bolesna ruka, pravili su ruku. Žena hoće da rodi dete, napravi lik deteta ili kolevku. Teško se može razlučiti šta je tu vera, a šta praznoverica. Imamo uročnice u vidu lančića sa privescima u obliku sekire, buzdovana, ptice, zmije, meseca, kao zaštita od svega toga“, navodi Srećković.
Zavetni darovi koje su ljudi prilagali crkvama
© Sputnik / Marija Jakovljević
Postoje razna verovanja pa tako su Albanci Malisori iz okoline Bara na krst na grobu stavljali tri kukavice.
Na postavci su i lepo ukrašene kutije u kojima su se nosile takozvana ljekaruše – zapisi koje je izrađivao hodža protiv ujeda zmije ili kao zaštitu da onaj koji je nosi ne pogine u borbi.
Mnoštvo votiva pronašao je početkom 20. veka prvi srpski školovani etnolog i antropolog Sima Trojanović.
„Veći deo početnih zbirki Etnografskog muzeja su zapravo predmeti koje su pronašli Sima Trojanović i Nikola Zega, a jedan deo je nasleđen iz Narodnog muzeja. Važan deo etnografskih elemenata je otišao na Sveslovensku izložbu u Moskvi 1867. godine i danas se čuva u Sankt Petrovgradu“, ističe naš sagovornik.
Značajan deo postavke čini i više nadgrobnih spomenika koji datiraju od 16. veka nadalje.
Značajan deo postavke čini i više nadgrobnih spomenika koji datiraju od 16. veka nadalje
© Sputnik / Marija Jakovljević
Očuvane samo zadušnice
Većina rituala i obreda je, prema rečima muzejskog savetnika Etnografskog muzeja, nestalo. Ostale su zadušnice koje prate ciklus podušja:
„Smatralo se da kada duša ide na onaj svet, moraju da se poštuju određena pravila i svi običaji daju vrlo stroge procedure i postupke. Nije smeo da se preskoče nijedan postupak, koliko god on nama danas delovao proizvoljno i živopisno. Ljudi su verovali da svaki element nekog rituala mora da se izvede. Kod Vlaha i danas, kada se pokojniku namenjuju određene stvari, mora da se kaže taj i taj štap, ta i ta sveća idu njemu na onaj svet da ima svetlo, vodu i slično. Sve telesne potrebe koje je imao na ovom svetu, smatra se da ima i na onom svetu. Ti elementi običaja su ostali i danas ali u priličnoj meri redukovani“.
Najviše običaja je sačuvano u Istočnoj Srbiji, kod Vlaha, i u nešto manjoj meri kod Srba:
„Ritualne radnje su ostale uglavnom tamo gde nema saobraćajnica, i mnogo komunikacije, pa je u takvim predelima tradicija najviše očuvana. Daće i zadušnice se regularno upražnjavaju svuda i danas, ali osim tih redovnih ličnih podušja i opštih zadušnica, nije mnogo toga ostalo“.
Običaji i rituali se razlikuju
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pripitomljena i zabranjena smrt
Odnos prema smrti se, kako pokazuje istoričar Filip Arijes u svom delu „Istorija poimanja smrti na zapadu“, menjao:
„U srednjem veku smrt je bila sveprisutna. Bilo je mnogo zaraza i bila je prisutna tegobnost telesnog života. To je vreme takozvane pripitomljene smrti. Sa razvojem gradova i boljim načinima za podmirivanje egzistencijalnih potreba, čovek je postao svestan svog i odlaska svojih bližnjih. Period od 19. veka do danas nazvan je period zabranjene smrti jer se nerado govori o smrti i ona se obeležava kao glavni neprijatelj. Savremena medicina je proglasila smrt neprijateljem, a to je prirodna pojava koja neće nikada biti iskorenjena. Kada se u savremenom periodu desi smrt, nju redovno prati užas. Savremeni čovek mora da se navikne na njenu sveprisutnost. O tome možemo mnogo toga dobrog i pozitivnog da naučimo iz tradicijiskih zajednica“.
Lepo ukrašene kutije u kojima su se nosile takozvana ljekaruše
© Sputnik / Marija Jakovljević
Industrija zabave zarađuje na strahu od smrti
Poseban segment izložbe posvećen je interpretaciji medijske slike smrti, koja je, primećuje Srećković, priličlno banalna i izvrnuta:
„Industrija zabave i mediji u velikoj meri zloupotrebljavaju taj iskonski ljudski strah i najveće profite iz toga ubiraju, ali to je verovatno deo ljudske prirode. To je verovatno deo nečeg bestijalnog u samim ljudima. Nije vest ako nije bilo bar deset mrtvih. Ali sve te industrije počivaju na smrti nekog drugog. Zavaljeni u fotelji, sa lepom tehnologijom, pratite more krvi u akcionim trilerima i horor filmovima, da ne govorim o novim tendencijama u gejming industriji, pa čak i ovi novi programi – rijaliti nema krvi ali ima straha pojedinaca da li će prebroditi sledeću prepreku. Sve je to deo nekog egzistencijalnog straha. Možemo na tome poraditi duhovnim razvojem, jer što smo veći materijalisti u životu, to će nas više izjedati strah od smrti“.
Savremeni čovek mora da nauči da se suoči sa svojom konačnošću
© Sputnik / Marija Jakovljević
Izvesni samo porez i smrt
Danas je strah od smrti izraženiji nego u tradicijskim zajednicama zato što je, objašnjava Srećković, savremena civilizacija udzdigla individuu na pijedestal:
„Pojedinac može sve. Uz pomoć nauke, novih medija, tehnologije daleko je otišao, stvorio je veštačku inteligenciju i razna čudesa, ali što se tiče same smrti nije bilo ni najmanjeg pomaka kroz sve te godine progresa. Problem je što se pojedinac sve više otuđivao od zajednice, porodične i šire, a porodica i zdrava zajednica daju okrilje u kome će čovek lakše podneti sve kritične periode u svom životu, uključujući i sopstvenu konačnost Jačanjem zajednice jačamo okrilje u kome ćemo lakše podneti smrt“.
Srećković dodaje da je čovek jedini u živom svetu sve vreme svestan smrti: „Bendžamin Frenklin je rekao - Na ovom svetu su izvesni samo porez i smrt“.
