Dule Savić: Srbi i Rusi na strani Boga, a Bog uvek pobeđuje - zapadni džemper se para /video/
18:00 14.01.2024 (Osveženo: 16:05 17.01.2024)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Pobedićemo, jer su Srbi u Rusi na strani boga, a bog uvek pobeđuje. Moramo da mu pomognemo tako što ćemo da budemo uz njega i verujemo u našu pobedu. Pobeđujemo istinom, pameću, istrajnošću, trpljenjem. Naše je da ostvarimo jednu malu pobedu da bi naša deca izvojevala drugu, a naši unuci treću i tako sve dok pobeda ne bude konačna.
Ovako legendarni fudbaler Dušan Savić za Sputnjik objašnjava zašto veruje da će Srbija odoleti svim iskušenjima i sve snažnijim pritiscima. Uveren da to vreme dolazi, siguran je da ćemo mnogo toga i mi videti za našeg života.
„Sve ovo liči na džemper kad počne da se para, to ide polako i samo se nastavlja dalje sve dok ne ostane samo vuna. Tako su Rusi počeli da paraju taj satanističko- pedofilski kult sa centralnim komitetom u Davosu i uskoro će od njega ostati samo klupko. Naše je da u svemu tome budemo u pravom trenutku na pravom mestu i da u tom smislu budemo golgeteri: da dajemo golove i da pobeđujemo“, kaže Dule Savić.
Da je reč o retkom spotskom fenomenu svedoči i činjenica da – iako su prošle decenije otkada je okačio kopačke o klin, interesovanje za njega ne prestaje, kao ni ljubav onih mnogobrojnih navijača koji su mu godinama na punim stadionima skandirali ime. To što ga nema mnogo u medijima ne utiče na to da ga i dalje zaustavljaju na ulici da bi ga pozdravili i slikali se sa njim, niti da ga s pažnjom slušaju kad govori, ne samo o fudalu i Zvezdi. Jednostavno, Dule Savić se ne zaboravlja, kao što se ne zaboravlja ni ono što je učinio za jugoslovenski i srpski fudbal.
Njegova životna i sportska priča nedavno je smeštena u knjigu jednostavnog naslova „Dule Savić“ kao i u dokumentarni film „Dule Savić: a u Londonu muk“ čija je premijera zakazana za 31. januar u Beogradu.
Šampionska povest počela je na Ubu sa Džajom
© Foto : Sputnjiku ustupio MegaKom film/Lična arhiva Duleta Savića
A ta jedinstvena šampionska povest počela je na Ubu, u Džajinom dvorištu u kome je sa bratom blizancem i drugarima igrao lopte.
„Sve počinje u tom dvorištu, kasnije u Jedinstvu iz Uba u kome sam čak šest meseci igrao za prvi tim, iako sam imao samo 16 godina. Tu sam maštao da jednog dana zaigram u Zvezdi“, seća se Dule.
Ti prvi udarci sa ubske Blatuše vinuli su ga do zvezda i najvećih stadiona na kojima je iza njegovih fudbalskih bravura najčešće ostajao – muk.
„Tu, na Blatuši smo nas trojica maštali da jednog dana zaigramo u Zvezdi, a preostala trojica – u Partizanu. I tako to bog namesti da imamo derbi svakoga dana, Zvezda – Partizan. I nikad se nismo ni naljutili jedan na drugog a kamoli pobili, iako smo se u tom malom dvorištu žestoko fudbalski tukli za pobedu. Sa ovom trojicom Partizanovaca sam prvi put zaigrao zajedno na istoj strani kad smo počeli da igramo za Jedinstvo. Bilo je to za nas klince predivno vreme koje danas ne bih dao nizašta na svetu. Objašnjavao sam to i mojoj deci onom čuvenom rečenicom – nismo imali ništa, a imali smo sve. Mnogima iz današnjih generacija nije jasno šta to znači, ali je upravo bilo tako. Imali smo loptu, dvorište i slobodu.“
Dule Savić
© Foto : Sputnjiku ustupio MegaKom film/Lična arhiva Duleta Savića
Seća se Dule i prvog fudbala, pravog, engleskog, koji mu je doneo deda železničar sa puta iz Engleske...
„Bio je to posle lopte prvi pravi fudbal, beli, kožni. Brat i ja smo ga čuvali u vitrini kao trofej, nismo dali da padne na pod da se slučajno ne isprlja ili ogrebe. Dok se posle godinu dana navaljivanja naših drugova da igramo fudbal sa loptom iz Engleske, taj naš fudbal posle jednog šuta nije nabo na jednu dženeriku i probušio. Sećam se da smo svi plakali kao kiša... Ali, eto, možda sam zahvaljujući baš tom fudbalu iz Englesake posle postao igrač.“
Možda Englezi Dušanovom dedi nikada ne bi prodali taj fudbal da su znali šta će im uraditi godinama kasnije u sred Londona u utakmici protiv Arsenala... Možda je slučajnost bila i to štu su
Zvezdine legende Rajko Mitić i Aleksandar Obradović jednoga dana greškom pozvonili na vrata Savića tražeći Dragana Džajića. Možda jeste, ali Dušan u slučajnosti ne veruje.
Prvi udarci sa ubske Blatuše vinuli su ga do zvezda i najvećih stadiona na kojima je iza njegovih fudbalskih bravura najčešće ostajao – muk.
© Foto : Sputnjiku ustupio MegaKom film/Lična arhiva Duleta Savića
„U to vreme videti na vratima dvojicu velikana koji su stvarali Zvezdu bilo je jedno malo čudo. To je kao kada bi danas neki klinac otvorio vrata i ugledao Mesija i Ronalda. I da Aca kaže „je li, mali, gde je Džaja“ i da malo i opsuje usput. Moj brat je obavestio Džaju da ga traže, a ja sam ih odveo do njegovog stana i bio sa njima pet, šest minuta. Posle toga smo nas dvojica bili glavni na Ubu jer se pričalo kako su oni promašili stranu a mi – spasili Džaju“.
Te autograme, potpise na papirićima koje je tada kao devetogodišnji dečak dobio od fudbalskih legendi - čuva i danas.
U odrastanju budućeg Zvezdinog centarfora važnu ulogu je, pored „najboljeg levog krila sveta“ igrao još jedan Džajić, Krstivoje, Džajin otac koji je svoju ogromnu ljubav prema Rusiji zauvek preneo i na svog mladog komšiju.
Bilo je logično da zavolimo Rusiju
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku/Lična fotografija
„Krstivoje nam je pričao da nema Rusa ispod dva metra i srećom da je tada, dok je pričao, pao mrak jer bi bilo da su visoki tri metra. Pričao je i da su u Moskvi bulevari široki toliko da na njih mogu da sleću avioni. Znate, kad ste mladi i kad poštujete nekog i slušate ga pažljivo, onda zavolite i to što vam priča. A Krstivoje je to tako pričao da je pored njega bilo nemoguće ne zavoleti Ruse. On nikada nigde nije putovao dalje od Valjeva, nije ga to interesovalo. Međutim, kada je 70-ih godina Jugoslavija igrala utakmicu sa Sovjetskim savezom, Džaja je poveo oca da mu pokaže Rusiju, da mu ispuni san. I mi smo svi željno iščekivali njegov povratak da nam priča utiske iz Rusije. I onda tu, u dvorištu, ispod jedne lipe, slušali smo otvorenih usta o tome kako tamo žito po tri puta rađa, a jabuke pet puta. I da je Rusija tolika da je u njoj stalno dan, da je metro tako čist da možeš da jedeš sa poda... I bilo je logično da zavolimo Rusiju.“
Na pitanje da li je to što danas nosi majice sa likom Vladimira Putina zapravo davnašnja zasluga Krstivoja Džajića odgovara potvrdno i dodaje da to nisu samo majice sa Putinovim likom nego i značka „Z“ koju kači na rever.
„Kad sam pre nešto više od godinu dana bio sa Zvezdom u Monaku, pa u Mančester Sitiju i ne znam gde sve, ja sam tamo nosio sve te majice. Ljudi su me gledali zbunjeno, kao da me pitaju kako to ja u sred Francuske tako, a ja odmah skočim i pitam „šta je?“, blokiram ih, a oni samo kažu „ništa, izvinite“. To je, dakle, ostalo i vremenom se samo uvećavalo, ta ljubav prema Rusiji koja će trajati dok sam živ.“
(Ceo intervju sa Dušanom Savićem pogledajte u video prilogu)
24 Avgust 2023, 15:24
