Zagonetni kladenac: Kakvu su tajnu svetu ostavile Maje
© Sputnik / Natalia Seliverstova
/ Pratite nas
Već mnogo vekova tajanstveni ponor u zemlji, na kraju grada Čičen Ica, mami posetioce, ali ih i plaši. Nekada su u taj kladenac legendarne Maje prinosile žrtve. Nastavši na poluostrvu Jukatan gotovo pre pet hiljada godina, njihova civilizacija je u veoma kratkom roku dostila izuzetne visine u matematici, astronomiji i arhitekturi.
Čakove neveste
Dešifrujući pisane spomenike koji su se sačuvali do danas, naučnici i dalje ne mogu da odgovore na mnoga pitanja o zagonetnoj kulturi Srednje Amerike.
Najviše zagonetki krije Čičen Ica – najveći politički i kulturni centar Maja. Grad je osnovan sredinom 5. veka, a u vreme španskih osvajanja bio je zaboravljen. Sudeći po zdanjima, tamo su glavnu reč imali sveštenici. U centru grada je džinovska stepenasta piramida El Kastiljo, poznata i kao hram boga Kukulkana. Nešto dalje je mala opservatorija za praćenje kretanja zvezda i drugih nebeskih tela. Severno od piramide nalazi se devet terena za igre loptom. Oni, međutim, nisu služili za zabavu, već za prilično krvav ritual.
Pravila igre su poznata na osnovu crteža iz hronike španskog monaha iz 16. veka Toribije de Benaventea. Takmičila su se dva tima od po dva do tri čoveka. Svaki tim je bio na svojoj polovini polja, igrači su se dobacivali loptom dok ona ne izađe izvan terena ili ne padne na zemlju. Tako su dobijali poene. Ko ih je imao više, bio je pobednik. Gubitnike je čekala smrt. Na stadionima Čičen Ice svojevremeno su pronađene kamene ploče sa crtežima obezglavljenih igrača.
Najveća zagonetka jeste ritualna vratača udaljena nekoliko stotina metara od glavnih objekata. Taj kladenac nije samo dao ime gradu (na jeziku Maja „Čičen Ica“ znači „Usta vodenih vračeva“), nego mu je doneo i protivrečnu slavu.
U španskoj hronici iz 1579. godine postoji priča o lokalnom starosedeocu, potomku velikih Maja.
„Što se tiče tog izvora, vladari i imućni ljudi svih tih provincija imali su običaj da u njega bacaju žene koje su im pripadale. Oni su naređivali tim ženama da se mole bogovima za uspešnu i srećnu godinu za svog gospodina. Žene su bacali nevezane i one su padale u vodu s velikom bukom“, navodi starosedelac.
U drugom letopisu se precizira da su žrtve bile isključivo žene plemenitog porekla i obavezno device. Prinosili su ih na dar moćnom bogu kiše Čaku: nesrećne devojke su postajale njegove neveste.
„Svi su išli u procesiji zajedno s devicom, privezanom za dugačko uže, spuštali su je u bunar, potapajući je mnogo puta sve dok se ne umrtvi, jer je ona trebalo da bude dobar posrednik između njih i bogova“, navodi se u dokumentu.
Postoji, međutim, interesantan detalj. U hronikama se navodi da su u bunar, pored žrtava, štedro bacani i zlato, srebro i druge dragocenosti, kako bi se umilostivili strašni bogovi.
Legende ne lažu
Sveti kladenac u Čičen Ici je trebalo da bude prepun dragocenosti. To je početkom 20. veka odlučio da proveri američki diplomata i arheolog-amater Edvard Herbert Tomson. Doputovao je u Čičen Icu 1904. godine i kupio od lokalnog zemljoposednika celu parcelu s drevnim ruševinama.
Prvo je pregledao ostatak kamenog svetilišta kraj bunara, a zatim je pažljivo izmerio samu vrtaču. Ispostavilo se da joj je prečnik 60 metara, da je od ivice do površine vode visoka 20 metara i da je gotovo deset metara duboka.
Ostalo mu je da smisli kako da izvuče „bezbrojne darove bogomoljaca Maja“ sa dna tog džinovskog levka. Preduzimljivi Tomson je brzo pronašao rešenje: iz SAD je dovezao bager i dva ronilačka odela.
Proticale su nedelje, ali je aparat na površinu podizao samo mulj, komade gline i trulog drveta. Arheolog je već počeo da sumnja u mogućnost uspeha, a bližila se i sezona kiša.
Ipak, jednog dana mu se sreća osmehnula. Bager je zajedno s blatom i granjem izvukao i dva žuta komadića penaste smole drveta kopal. Tomson ih je malo držao u rukama, razlomio i bacio u oganj – vazduh se momentalno ispunio mirisom.
Takvu smolu su Maje koristile u obredima kao tamjan. To je značilo da nije sve izgubljeno. Tokom narednih iskopavanja Tomson je nailazio na zlatne i bakarne pločice s raskošnom gravirom, ukrase od žada, bronzana zvonca, glinene bokale, umetnički obrađene sekire.
Najvažnije, pronašao je ljudske kosti i među njima ženske lobanje. Odlazeći u SAD, Tomson je sve to pokazao poznanicima iz Muzeja Pibodi pri Harvardskom univerzitetu. Naučnici nisu prestajali da se čude. S jedne strane, ispostavilo se da legende ne lažu, na dnu vrtače zaista postoji blago. S druge strane, priča o „Čakovim nevestama“ je raspršena kao mehur od sapunice.
Pogrešno otkriće
Stvar je u tome što je Tomson ishitreno zaključio da su lobanje ženske.
„Iz bunara su izvučeni ostaci ukupno 42 osobe. Kosti su predivno očuvane. Iako je, prema legendi, trebalo da te kosti pripadaju devicama koje su prinete na žrtvu, ispostavilo se da nije tako: 13 lobanja pripada odraslim muškarcima starosti od 18 do 55 godina, osam ženama od 18 do 54 godine, a 21 deci od jedne do 12 godina“, navedeno je u izveštaju antropologa Ernesta Hutona iz Muzeja Pibodi.
Tri od osam žena su još tokom života imale povrede glave, očigledno, od teških udaraca. Jednoj je bio slomljen nos. Slične povrede pronađene su i na muškim skeletima.
Ta činjenica, zaključuje Huton, govori da žrtve nisu poticale iz višeg staleža, nego su najverovatnije bile robovi. Posredna potvrda nalazi se u opisu rituala Maja, koji je ostavio španski misionar Roman i Samora.
„Posle smrti vladara, na dan sahrane, skupljali su se svi dostojanstvenici i voždovi koji su sa sobom donosili dragocenosti i druge darove, a dovodili su i najmanje po jednog roba muškog ili ženskog pola, koji su bili predviđeni za žrtvovanje“, svedoči sveštenik.
Edvard Tomson je pogrešio, ali samo delimično. U vrtači nisu žrtvovane samo devojke. Ipak, obilje artefakata je pobudilo interesovanje naučnika: da li je još nešto ostalo na dnu bunara. U Čičen Icu su se 1961. godine uputili stručnjaci iz Nacionalnog insitututa za antropologiju i istoriju u Meksiku. Imali su opremu kudikamo profesionalniju od bagera.
Kladenac je pred njima otvorio svojevrsnu riznicu kultura: tamo su bili zanatski radovi koje nisu izradile samo Maje, nego i drugi narodi koji su živeli daleko do tog regiona. Kako su se tu našli? Odgovor je pronađen u knjizi episkopa Jukatana Dijega de Lande Kalderona.
„Maje su imale veliku sklonost ka trgovini. Širokom mrežom popločanih puteva i na morskim lađama putovali su karavani trgovaca ka Centralnom Meksiku i imperiji Acteka, kao i na jug – u Kostariku i Panamu. Prevozili su so, tkanine i med, a u zamenu su dobijali kakao, žad, proizvode od zlata i bakra. Maje nisu imale sopstvenu proizvodnju metala, zbog čega su svi predmeti od tih materijala uvezeni“, navodi Kalderon.
Tomsonovo otkriće i dalje je zanimljivo naučnicima, a do danas na ritualni bunar dolaze razne ekspedicije. Naučnici veruju da se na dnu žrtvenog bunara krije još mnoštvo tajni.
