"Brijemo se ladnom vodom", jedemo pasulj iz kazana i branimo Srbiju: „Regruti“ o odlasku u vojsku
17:30 06.01.2024 (Osveženo: 18:06 06.01.2024)
© Sputnik / Milica Trklja
Pratite nas
Klinci danas nisu očarani scenom u kojoj dim kulja oko vagona kroz čije prozorsko okno otac i stric ubacuju prase i ražanj, a majka jeca na stanici dok ispraća sina u vojsku. Ovo su neka druga vremena u kojima se prozor na vagonu ne otvara. Deca danas znaju čemu vojska služi i spremni su da se stave na raspolaganje svojoj domovini.
Ekipa Sputnjika popričala je sa mladićima povodom osvežene priče o uvođenju redovnog vojnog roka. O njihovim životima i „radnim navikama“ se svi nalaze pozvanim da govore, ali njih malo ko pita šta o svemu misle.
Šta za njih znače država, zemlja, otadžbina, da li bi ih devojke čekale da se vrate sa odsluženja vojnog roka i da li neko od njih sanja o ispraćaju kao u starim jugoslovenskim filmovima?
Strah čuva granice
Marka Milićevića, devetnaestogodišnjeg mašinca, veslača, i profesionalnog starijeg brata zatekli smo na trim stazi. Pristao je da nam da izjavu, uz izričitu zabranu da ga ne slikamo u šorcu za trčanje.
„Generalno podržavam to uvođenje vojnog roka, iako se dobar deo mojih drugara ne slaže. Ima sad puno ratova u svetu poput Ukrajine i Gaze tako da mislim da je za bezbednost naše zemlje to dobro. Mislim da bih tako mogao da služim nekako državi koliko mogu, a i svakako smatram da muškarac treba da nauči da rukuje oružjem i da se nauči nekoj disciplini, eto to nam je oduzeto“, priča Milićević za Sputnjik.
On smatra da bi u savremenom svetu bilo previše uvoditi vojni rok od godinu ili više, ali da je do pola godine u redu. Kaže da ne veruje u priče o kupanju ili brijanju hladnom vodom i da je tako možda bilo ranije, ali ne i danas. U svakom slučaju, govori kroz osmeh da „ako su preživeli naši preci, valjda ćemo i mi nekako“.
Marko, sa leve strane (sedi pozadi u čamcu)
© Sputnik / Milica Trklja
Jasno mu je šta služenje vojske sa sobom nosi:
„Postoji ona izreka da granice čuva strah i ako svi znaju da imamo jaku vojsku, opadaju šanse da će doći do nekog realnog sukoba“, „analizira“ mladi regrut Milićević.
Žene vole oficire
Uroš Mladenović ima osamnaest godina i studira političke nauke. On tvrdi (možda i osnovano) da su najveći zagovornici ponovnog vojnog roka – očevi.
„Mislim da će mnogim očevima da se svidi i sama misao o našem služenju vojske s obzirom na to da je meni, a siguran sam i mnogima, zacementirana u lobanji ta rečenica kad nam ćale kaže ,,tebi treba vojska da te dovede u red“. Što se mene tiče, ja sam iskreno radostan zbog toga, al' ne znam baš kol'ko sam spreman. Možda će i devojke krenuti da nas malo drugačije shvataju kada obučemo uniformu, pa ćemo preći sa „mala voli Audi“ na „žene vole oficire“. Videćemo“, govori kroz osmeh Uroš.
Što se tiče teme devojaka i čekanja na povratak dragog sa služenja vojnog roka, Uroš smatra da vojska lošu vezu može upropastiti, dok dobru može samo još da ojača. Veruje da će oni koji su u „ljubavnoj krizi“ ili pući ili opstati i da će to predstavljati period kada se sve stavlja na probu.
Uroš (drugi odozdo, salutira) i drugari
© Sputnik / Milica Trklja
Pored ljubavnih jada, naše mlade momke će u vojsci čekati i drugi „užasi“, poput spremanja kreveta ili čišćenja iza sebe.
„Što se tiče zatezanja kreveta tu mogu da se pohvalim. Otac kao da me je pripremao za vojsku što se toga tiče i cenim da sam po pitanju raspremanja kreveta već spreman za neki čin u vojsci. Imam par prijatelja koji su počeli da obavljaju takozvane „ček liste“ ili „dejli tasks“. To je moderan način kako čovek sebe tera da uradi nekakve dnevne zadatke kako bi se osećao ispunjeno i iskreno govoreći, malo se zaprapastim kad vidim da je nekim ljudima prvo na listi raspremanje kreveta, kao da je to neki bogznakakav zadatak. Al' eto, u kasarni će imati prilike da to čekiraju na svojoj listi dnevnih zadataka, vojska će im pomoći u tome“, nastavlja sa šalom Uroš.
Naše mlade regrute, često nenaviknute na takvu vrstu hrane, čeka i vojnički kazan.
„S obzirom na to da sam iz mnogočlane porodice, kod nas se uvek nekako vojnički jelo, al' doduše lepo, tako da očekujem da će isto biti i u vojsci. Ne mora to biti estetski lepo, samo da ne budemo gladni. Što se tiče ispraćaja, može prase, što da ne“.
Na pitanje kako će vojska uticati na njega i da li veruje da će ga vojni rok u bilo kom pogledu promeniti, Uroš odgovara u drugačijem maniru – smireno i bez osmeha.
„Mislim da je upravo to i smisao ovoj vojnog roka – da nas malo uozbilji. Mislim da ću iz vojske izaći malo ozbiljniji, ako uopšte i dođe do svega ovoga. Iskreno da kažem, ne mogu da zamislim da će se sve to stvarno dešavati, ali ukoliko se ova inicijativa prihvati, ovo će od mnogih dečaka napraviti muškarce“, zaključuje Uroš svoje izlaganje.
Ko te ljubi dok sam ja na straži
Luka i Tatjana sedeli su zajedno na klupi u jednom beogradskom parku. Oboje idu u školu i imaju 17 godina. Nisu bili preterano opširini u svojim odgovorima, ali su jasno i glasno rekli šta misle.
„Mislim da je dobro što hoće da uvedu ponovo vojsku, zbog discipline. To bi imalo više koristi i za mene lično i za sve ovako. Ne bi mi smetala dužina vojnog roka, koliko god da traje, četiri meseca, šest, godinu dana. Ovo je važno za državu da bi svi znali svoj red, pošto mladi danas baš i ne znaju red, nemaju disciplinu“, izričit je bio Luka.
Luka i Tatjana
© Sputnik / Milica Trklja
Na pitanje da li bi čekala svog dragana da se vrati sa odsluženja vojnog roka, Tatjana je bila i više nego jasna. Kaže da bi ga čekala, koliko god da treba.
Dupli čizburger i disciplina za poneti
Pavle i njegov drug idu u školu i imaju 16 godina. Ime druga nije zabeleženo jer je trenutak Pavlove izjave iskoristio da ode do kase i plati. Njih dvojicu smo zatekli u Mekdonaldsu kako na elektronskom meniju biraju šta će pojesti. Nakon što je Pavle predao svom drugaru šaku punu zgužvanih dvadesetica i desetki, posvetio se davanju izjave o odlasku u vojsku.
„Mis'im, ko oće može, ko neće ne mora. Do godinu dana je po meni u redu. Očajno bih se snašao po pitanju discipline i ranog ustajanja al' živ čovek se na sve navikne. Valjda bih se snašao i bez devojke...
Pavle, potencijalni regrut
© Sputnik / Milica Trklja
Pavle je, u duhu pravog Spartanca, svoje izlaganje započeo i završio lakonski, ali uz konstantan i stidljiv osmeh na licu.
Stefan i Stevan su braća, a Andreja je njihov deda koji smatra da bi njegovi i svi drugi sinovi i unuci trebalo da služe vojsku. U pitanju je, kako on kaže, opstanak Srbije.
„Možda je to i dobro da ljudi znaju da se odbrane i da brane svoju zemlju. Mislim i da fali ljudi u vojsci. Ranije nas je bilo više i mislim da je to dobra stvar. Smanjili su sa 15 meseci na šest i za mene je to dobra stvar“, izjavio je Stefan.
On je, inače, ubeđen da bi mu otac i deda napravili pravi, svečani ispraćaj u vojsku, iako deda to poriče, odmahujući glavom. Odgovor na pitanje o devojci bio je kratak – Stefan veruje da bi ga njegova izabranica sačekala, ali ostaje nedorečen zbog dedinog konstantnog smejanja i dobacivanja.
Stefanov dve godine stariji brat, Stevan, priznaje da ga je vest o mogućnosti ponovnog služenja vojske iznenadila. Smatra da mu vojnička disciplina i način života ne bi ni teško ni lako pali i da bi se u svakom slučaju snašao.
Opšti zaključak kako iz ove ankete, tako i iz stručnih analiza, razgovora sa prijateljima, istraživanja i glasa javnog mnjenja jeste taj da su mladi danas, kako momci, tako i devojke, više nego spremni da idu u vojsku.
Oni znaju šta je odgovornost prema porodici, prijateljima, komšiji, svom selu, gradu, svojoj zemlji. Nije im teško da odvoje pola godine ili godinu dana za obuku, kako bi naučili da brane sebe i one koje vole.
