Rus koji veliča lepotu Srbije: Pored Rostovskog kremlja ovekovečio Skadarliju i Kalemegdan
20:32 10.12.2023 (Osveženo: 20:40 10.12.2023)
© Sputnik
Pratite nas
Izložba pejzaža, portreta i skica ruskog umetnika Anatolija Ivakina otvorena u Kući Đure Jakšića, na jedinstven način pokazuje zašto je ovaj arhitekta postao slikar, ali i zbog čega je rođeni Rus iz Korkina odlučio pre osam godina da se nastani u Beogradu.
Od 2015. godine od kada živi i slika u Beogradu održavao je izložbe u galerijama „Blok 45“ i „Branko Miljković“, u Ruskom domu, u galeriji Doma Vojske Srbije, u Galeriji 73, u galeriji Opštine Vračar, kao i u gradovima širom Srbije, u Zrenjaninu, Topoli, Kanjiži Subotici, Bačkoj Topoli, Temerinu i Dimitrovgradu.
Ovih dana otvorena je izložba Ivakinovih radova u Kući Đure Jakšića na kojoj su pejzaži, portreti i crteži. Na njima omiljena mesta u Beogradu, kao i u drugim gradovima i selima u Srbiji, ali i portreti srpskih umetnika, sa kojima je učestvovao na brojnim likovnim kolinijama. Pored šezdeset slika i portreta, prvi put su predstavljeni i crteži tušem iz života u brzim skicama koji su nastajali u trajanju od tri do 10 minuta.
Velika ljubav prema Srbiji
Ovaj beogradski Rus sa Cvetnog trga za Sputnjik otkriva kako je ljubav prema Srbiji započela pre tri i po decenije.
„Prvi put sam bio u Beogradu 1988. godine, službeno, tada je to bila Jugoslavija. Tada sam počeo da sarađujem sa srpskim arhitektama, građevinskim inženjerima i to je trajalo sve do 2015. godine“, kaže Ivakov.
Na odluke koje će umnogome promeniti dotadašnji tok njegovog života uticala je, kaže, za njega posebno loša 2008. kada ga je ozbiljna operacija na srcu sprečila da radi nekoliko meseci.
„Tada sam, u mom letnjikovcu, počeo da se bavim slikarstvom što mi nije bilo teško, budući da arhitekte tokom obrazovanja imaju obavezu da proučavaju i slikarstvo, skulpturu. Tako sam počeo da slikam, da sam sebe podučavam. Potom je usledio poziv iz Beograda da učestvujem u projektu Mirjane Stojanović „Srbija na platnima ruskih slikara“. Rado sam se odazvao, budući da smo svake godine u februaru, na Dan državnosti, imali izložbe u ambasadi Srbije u Moskvi.
Put Anatolija Ivakina ka slikarstvu, ali i prema Srbiji danas deluje kao prirodni sled događaja.
„Tačno je da sam arhitekturu usled životnih okolnosti zamenio slikarstvom, ali sam takođe ceo život maštao o tome da budem umetnik. Davno sam shvatio da jedino kao umetnik, slikar, mogu da radim za sebe, za razliku od arhitekte koji uvek radi u timu, što je mnogo složenije. Tačno je i da sam često putovao u Srbiju i po Srbiji i Crnoj Gori, obično na dve nedelje, i tada kao da sam skupljao energiju ovog podneblja za povratak u Moskvu gde nema sunca, gde je samo magla. I onda ta 2015. godina koja je bila prekretnica, s obzirom na to da sam imao dosta prijatelja u Srbiji, shvatio sam da nema više potrebe da putujem i odlučio sam da kupim stan i počnem da živim u Srbiji.“
Ljudi i pejsaži
I ne samo da živi, jer Anatolij Ivakin od tog trenutka na svojim radovima beleži najlepše iz Srbije – njene pejzaže i ljude. To su mu, kaže, najviše omogućile likovne kolonije na kojima je učestvovao a koje se održavaju u celoj zemlji.
„Divno je to što u Srbiji postoje likovne kolonije koje okupljaju umetnike, toga nema u Rusiji. Oni organizuju sve - smeštaj za umetnike, sav potrebni materijal za slikanje i na slikarima je samo – da stvaraju. Prva kolonija na kojoj sam učestvovao bila je u malom selu Lipovac kod Topole. Posle toga dobijao sam sve više poziva tako da sam do sada učestvovao na oko 70 likovnih kolonija organizovanih po raznim mestima u Srbiji – od severa do juga, od Dimitrovgrada do Sombora i Subotice. Na tim putovanjima dodatno sam se uverio koliko je Srbija lepa.“
Da je ovaj izuzetni pejzažista jednako uspešan i kao portretista svedoče radovi izloženi u Kući Đure Jakšića.
„Na tim slikama se nalaze portreti mnogih umetnika, među njima su i tri ruska slikara. Imam običaj i volim da radim na ulici. Kao učesnici kolonija mi tokom dana slikamo na otvorenom prostoru, ali uveče, kad dođemo u hotel, obično izaberem jednog umetnika čije mi je lice inspirativno i jednostavno ga zamolim da sedi sat vremena kako bih uradio ono što sam zamislio. Deo toga je izložen u Kući Đure Jakšića.“
Ivakin otkriva da se svake nedelje rado viđa sa ruskim, uglavnom mlađim umetnicima, koji slikaju portrete, jer je to dobar način da proveri koliko njegova ruka može verno da naslika ono što mu je pred očima.
Otkriva i tajnu šta je najvažnije za uspeh crteža tušem koji nastaju u brzim skicama za 5 do 10 minuta.
„Najvažnije je da se prilikom slikanja brzo shvate proporcije, a pre svega pokreti, da čovek može da ono što u brzini vidi prenese na platno.“
Zimski predeli iz Rusije
Pored Srbije, na izložbi Anatolija Ivakina ima i pejzaža iz Rusije, iz Rostovskog Kremlja. Umetnik objašnjava zašto su rađene uglavnom u zimskom pejzažu:
„Ja veoma volim sneg. Za vreme pandemije bio sam mesec dana u Rostovu. Tamo se nalazi veliki broj crkava, neke nažalost nisam uspeo da naslikam, ali sam ih na osnovu svojih fotografija kasnije uradio. Inače, veoma volim zimske pejzaže. I Kuću Đure Jakšića sam slikao u zimskom pejzažu. Sećam se da su me čudno gledali, s obzirom da je bila zima, minus tri, a ja stojim i slikam. Svi su govorili da je hladno, ali ja sam Rus, za mene je to smešna temperatura.“
Prethodnu beogradsku izložbu Ivakin je nazvao „Omiljena mesta u Beogradu“. Pitamo koliko je mesta u ovom gradu koja su u međuvremenu postala omiljena i koja tek treba naslikati:
„Postoji još hiljadu mesta u Beogradu koja bih mogao da gledam i slikam. Sve je to jako lepo. Među mojim favoritima svakako je Cvetni trg, kraj u kome živim. Koliko god da ga gledam uvek pronalazim neke nove kompozicije, novo lice iz drugog ugla. Inače, uvek se trudim da sa druge tačke i na drugačiji način pokazujem ono što slikam, ne želim da se neke ideje ponavljaju. Pored mog omiljenog Cvetnog trga tu je, naravno, i Knez-Mihailova ulica, Kalemegdan, mesta sa hiljadu različitih lica. Moguće je mesec dana hodati Skadarlijom, Kalemegdanom, spustiti se do reke, preći na drugu stranu i uvek videti drugačiju kompoziciju. Recimo, kada sa novobeogradske strane ugledaš padinu i na njoj Sabornu crkvu…“
Svečano otvaranje izložbe Anatolija Ivakina uveličao je čuveni saksofonista Oleg Kirijev. Na pitanje kako njegove slike idu uz Olegove tonove, Ivakin kaže:
„Oleg je ne samo izvanredan umetnik nego i divan čovek. Imao sam sreću da se moj atelje nalazi u Ruskom domu, a Oleg je tamo često nastupao. Mislim da je u svakom smislu fantastično kad se takve umetnosti poput slikarstva i muzike spoje.“
