Njeno ime je Snaga: Preživela je strašan zločin u Žitištu - sa velikim razlogom
18:38 05.11.2023 (Osveženo: 19:33 05.11.2023)
© Foto : Sputnjiku ustupila Bojana ĆorilićBojana Ćorilić
© Foto : Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić
Pratite nas
Ne volim da skrivam identitet, ne volim da skrivam protezu, ne stidim je se. Prihvatila sam sebe. Ja sam osoba sa invaliditetom. S razlogom sam tu, moje svakodnevne male pobede mogu nekoga da ohrabre da izađe iz svog stana, da se vrati u život. To može da bude i neko ko je anksiozan ili depresivan, može da vidi, ako ja guram, zašto on ne bi mogao.
Ovo za Sputnjik kaže Bojana Ćorilić, akter jednog od najužasnijih događaja u našoj zemlji, kada je u pucnjavi u Žitištu ubijeno petoro ljudi, a 22 ranjeno.
Bojana je primila šest metaka, amputirana joj je noga, ali je sada malo ko povezuje sa ovim događajem. Ona je - devojka Snaga.
Te večeri pošla je kod drugarice, da bi zajedno otišle na festival. Svega se seća, kroz maglu, scena koje je mogla da vidi samo u filmu.
„Nisam bila svesna ozbiljnosti situacije kad sam se probudila u bolnici. Govorili su da sam jedva preživela, morali su, da bih preživela, da mi amputiraju nogu“, priča nam Bojana.
Život ispočetka
Dodaje da joj je, posle nesreće, mnogo značila podrška porodice. Majka, koja je lekar, bila je sa njom u bolnici 24 sata. Vezane su, lekari su znali će ona pomoći da preživi. Kada se konačno probudila, jako je bilo teško da prihvati da nema deo tela.
© Foto : Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić Da bi mogla sve što poželi, potrebna je i fizička snaga i dobra kondicija
Da bi mogla sve što poželi, potrebna je i fizička snaga i dobra kondicija
© Foto : Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić
„Neko vreme sam tražila da se tu stavi jastuk, kao da imam nogu. To je proces kroz koji svaki čovek prolazi. Morala sam i ja da prođem. Tako to ide, neprihvatanje, pa depresija, pa prihvatanje. Pa tek onda sreća. Kroz to čovek mora da prođe. Da nije bilo moje porodice, svih prijatelja koji su bili uz mene, ne znam da li bih bila ovde, ta emocionalna podrška mi je bila sve u tim trenucima“, kaže Bojana.
Njena stena bili su porodica i prijatelji, ali podrška je stizala sa svih strana. Brat joj je donosio video poruke nepoznatih ljudi, koji su za tragediju znali iz medija. To joj je puno značilo, to je jedan od razloga zašto se sada bavi motivisanjem drugih da prevaziđu ovakve i slične situacije. Njen život je morao da počne ispočetka, zna kako im je.
„Bila sam dugo na aparatima, učila sam ponovo da dišem, učila sam da sedim, učila sam da hodam. Nisam razmišljala mnogo unapred. Nisam mogla da zamislim da ću ponovo da hodam i da putujem, ali sam išla korak po korak.Ti ljudi mi nisu dali da padnem, da potonem“.
Najvažnije je prihvatiti sebe
Posle godinu dana više se nije sve vrtelo oko bolnice, dobila je protezu i mogla da se vrati u život, to je, kaže, bio najteži deo. Upravo kad se potpuno oporavila, pala je u depresiju. Kao jako težak momenat doživela je prvi izlazak sa drugaricama, bila je u kolicima, svi su je gledali. Potražila je stručnu pomoć.
„Ponovo podrška porodice, jedan od velikih koraka, osnovnih, oni su me naterali da se vratim na fakultet. Bila je to odluka koja me je izvukla, vratila me je među ljude. Na početku mi je bila jako teško zbog tih pogleda, jer nisam bila prihvatila sebe. Radila sam na tome sa psihologom, da prihvatim sebe“.
© Foto : Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić Nije želela da zavisi od volje i vremena drugih, položila je vozački ispit, sada može kad god i gde god hoće sama
Nije želela da zavisi od volje i vremena drugih, položila je vozački ispit, sada može kad god i gde god hoće sama
© Foto : Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić
Devojka zvana Snaga dodaje da su joj pomogle i društvene mreže. Tamo je pronašla ljude u istoj situaciji, ljude sa protezama;
„Pričala sam s njima, zaista su mi pomogli. Danas ja pokušavam da budem ta podrška za druge ljude“.
I danas je ljudi gledaju, ali to ne primećuje;
„Prihvatila sam sebe“, dodaje.
Bog me je sa razlogom sačuvao
Ova Novosađanka jedna je od retkih osoba koja je u javnosti potpuno ogolila svoju intimu, da bi pomogla drugima. Njene profile na društvenim mrežama prate hiljade ljudi. Zrači srećom i ličnim zadovoljstvom, što je teško postići i kada su ljudi potpuno zdravi. Tragediju koja se dogodila, prihvatila je kao neku vrstu poziva.
„Verujem da sam s razlogom ostala živa, bilo je dva odsto šanse da ću preživeti, Bog me je s razlogom sačuvao. S razlogom sam ovde, mislim da treba da pomažem drugim ljudima. Volela sam da pomažem drugima i pre nesreće“.
Studirala programiranje, fakultet je bio uz nju sve vreme, imali su razumevanja za njenu novu školu života. Za vreme master studija, išla je na praksu, a onda se i zaposlila.
Sada radi i napreduje, razvija se kao programer. I na poslu ima razumevanje, radi i od kuće i iz kancelarije, koja je prilagođena osobama s invaliditetom.
Bojana dodaje da je situacija u kojoj ljudi očajavaju, dovela i do toga da pobedi strahove koje je imala pre toga. Plašila se vožnje, pre nesreće nije ni pomišljala da polaže vozački ispit. Sada i vozi, i na duže relacije.
„Nekako mi je ta vožnja dala još veću slobodu, nisam vezana ni za koga. Dok nisam položila morala sam taksijem, da zovem brata, tatu. Uvek sam morala da opteretim nekoga. Vožnja mi je dala slobodu da mogu kad god želim da izađem iz stana i odem negde“.
Naša sagovornica ističe da niko neprestano ne može biti srećan. Korona je vratila unazad, brinula je za roditelje, nije mogla iz kuće, pandemije je, kaže, vratila unazad, plašila se za roditelje.
Ali, period kada nam je svima život bio drugačiji, doneo joj je ljubav. Čoveka koji je prati i hrabri kada je potrebno. I ona je njemu podrška.
© Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić Bojanin aktivizam nema granica, u toku je osnivanje udruženja osoba sa protezama
Bojanin aktivizam nema granica, u toku je osnivanje udruženja osoba sa protezama
© Sputnjiku ustupila Bojana Ćorilić
Razgovarali smo sa devojkom zvanom Snaga po njenom povratku iz Rima. To je samo jedno od njenih bajkovitih putovanja u poslednjih nekoliko godina. Želi da vidi svet.
Nosila je kolica, jer je prelazila velike razdaljine, ali se penjala gde god je trebalo, da bi videla lepotu i osetila život.
„Penjala sam se na svaki vidikovac. Vidim ljude oko sebe koji imaju dve noge, a kukaju. Onda vide mene i zapitaju se, kako ona može, mogu i ja. Tada i oni krenu gore. Želim da orhrabrim ljude, u životu ništa nije strašno, ako i padnemo, iz tog pada nešto nas može naterati da guramo napred“, kaže Bojana.
Dodaje da je u toku proces osnivanja Udruženja osoba sa invaliditetom, sa protezama, u Novom Sadu. Okupila je mlade ljude koji se trude da olakšaju život sebi i drugima. Plan je da se promeni pravilnik naše države vezan za proteze, ali i problem parkiranja osoba sa invaliditetom.