Kako je Pešić odlučio da je Bodiroga kapiten /video/
© AFP 2023 / QUIQUE GARCIA
Pratite nas
Selektor reprezentacije Srbije Svetislav Pešić bio je gost panela „Uloga trenera u razvoju motivacije kod mladih sportista“ koji je održan u Nišu u organizaciji „Novak Đoković fondacije“ i naveo je da je kao košarkaš želeo da igra za Partizan ili Crvenu zvezdu jer je smatrao da se tako najlakše dolazi do dresa reprezentacije.
I proveo je Pešić četiri godine u dresu Partizana, ali je najblistavije momente doživeo u Bosni, sa kojom je osvojio Kup šampiona.
„Cilj mi je bio da zaigram za Zvezdu ili Partizan. Zašto? Jer sam smatrao da je tako najlakše doći do dresa reprezentacije“, otkrio je Pešić.
On je govorio i o prioritetima i preduslovima za ostvarivanje velike sportske karijere.
„U prioritetu uspešnog sportiste su obrazovanje, porodica i košarka. Moje iskustva govore da oni kojima je na prvom mestu bila porodica, bilo im je lakše da se identifikuju sa sportom kojim se bave. Drugo, obrazovanje, iskustva pokazuju da mladi ljudi koji su redovno obavljavli svoje obrazovanje bili su najbolji na treninzima. Tako je povezano, bez toga nije moguće. Kako pretvoriti talenat u kvalitet? Uvek je pitanje. Šta je talenat? Više ili manje genetsko nasleđe. Sam talenat nije dovoljan. Važno je iz koje si socijalne sredine, ulice, škole, ko tebi daje, određuje ciljeve i ko ti pokazuje metode kako stići do ciljeva“.
Preneo je i anegdotu sa legendarnim košarkašem Dejanom Bodirogom.
„Moram da ispričam istiniti je slučaj, bio sam trener Barselone, kada sam preuzeo Jugoslaviju, onda kao i sada, nemate vremena kao savezni trener da trenirate ekipe. Jesam ovde, oni su u svojim klubovima. Ja sam zvao Bodirogu kada sam postao trener, Željko Obradović je bio trener Jugoslavije pre mene. Zvao sam ga da vidim njegova iskustva. Dogovarao sam sve termine. Kada sam zvao Bodirogu, rekao sam "Zdravo, kako si?", on je rekao ovako: "Dobro si došao, super, radujem se, ali ja idem da igram za reprezentaciju. Nemoj da dolaziš da me ubeđuješ, nema potrebe, svakako igram". Odmah sam rekao da će biti kapiten posle tog razgovora. U reprezentaciji je igrao Divac, pitao me je Bodiroga: "Ko je kapiten"? Rekao sam mu, "Pa, ti", "... a Divac?", upitao me je... Rekao sam mu, "Izvedi ekipu na parket". Kada sam došao u Barselonu imao sam šansu da ga bolje upoznam. Bio mu je rođendan, pozvao je mene i moju porodicu na večeru sa svojom porodicom, baš me je zanimalo kakvi su to roditelji koji su stvorili takvog čoveka, a on "mama, uzmi ovo, tata uzmi ovo"... Oduševio me je“.
Kako je naveo, najvažnija osoba u razvoju mladog sportiste je trener.
„Od toga sve počinje. Imamo uticaj agenata, medija, ulice, roditelja i trenera. Zamislite kako se mlada ličnost razvija. Od svakog dobija drugačije instrukcije. Koliko je sposoban da sve to... Apsorbuje i sam donese odluku u kom pravcu će se razvijati. Zato smatram da je uticaj trenera najvažniji. Trener ne treba da izbegava komunikaciju sa roditeljima, već da je traži.. Kada počne sezona da pozove roditelje, iznese ciljeve i planove. Da edukuje roditelje i da ih uvede u program. Ne da ih izbegava i da oni utiču na decu i njega i da pita, jedan od njih "sve je to lepo, ali moje dete ne igra dovoljno minuta. Obezbedio sam mu sve, ali ne igra, a ovo drugo igra". Znači, ta komunikacija između trenera i roditelja treba biti česta. Neću da razgovaram sa agentima, kažu treneri, nego sa kim ćeš? Ima sa njim potpisan ugovor, ima uticaj na njega. Ajmo zajednički, ja kao trener, agent i roditelji da gledamo kako da pomognemo tom dečaku da talenat pretvori u kvalitet. Nije dovoljno biti visok, imati dugačke noge...“
U njegovo vreme, ističe, trening nije bio obavezan, ali su svi trenirali.
„Uđe Ranko Žeravica, ili Bogdan Tanjević, njega se više sećam. Kažu moramo da pobedimo, damo ruke, "polomimo se". Danas, ja da uđem u svlačionicu i kažem "igramo finale važno je da se borimo", igrač će reći "znamo, ali kako, pokaži nam". Uloga trenera je danas multidimenzionalna. Uticaj koji može da ostavi na mladog sportistu nije se promenio. Jedino, govorili smo o prioritetima... Jedino što se nije promenilo do danas, da mladi ljudi traže svog vođu. I, da traže nekoga u koga će da veruju. Ne možete verovati svakome, samo nekome ko te motiviše. Čime te motiviše? Pre svega znanjem. Ne može samo pričom, nego i znanjem. Ako nemaš znanje, ne ulazi u dvoranu. Danas su deca sa pravom drugačija. Racionalnije razmišljaju. Nema velikih govora kod motivisanja. Postoje pravila koja se moraju zadovoljiti da bi se desila identifikacija sa programom koji ti daje trener. Važan je pokretač koji daje motivaciju“, naveo je Pešić.
Istakao je da postoje dve grupe trenera.
„Autoritativni i fleksibilni. Manje više, sa više izraženom empatijom. Važno je da se sportista prihvati kao ličnost. Ličnost da prihvatiš i ogoliš do kraja, da... Da razumeš zbog čega se bavi sportom iz koje je porodice, kakav je njegov status kojim jezikom, verom se služi. I on tebe isto to pita. Danas, po mom mišljenju razgovori sa vrhunskim sportistima nisu razgovori nego pregovori. Pogotovo u reprezentaciji. Osim što vole svoju zemlju i žele da igraju za reprezentaciju, nije dovoljno da posle utakmice priđeš igraču i kažeš mu "dobar posao, odlično, pomogao si nam, nastavi" i sledećih sedam dana mu se ne obratiš. Pohvala je, naravno, dobra, bolja nego kritika“, rekao je Pešić.
