https://lat.sputnikportal.rs/20231017/egon-savin-za-sputnjik-zivimo-u-vremenu-obnove-nacistickih-ideja-u-srcu-evrope-zlocin-se-reklamira-1162522049.html
Egon Savin za Sputnjik: Živimo u vremenu obnove nacističkih ideja u srcu Evrope, zločin se reklamira
Egon Savin za Sputnjik: Živimo u vremenu obnove nacističkih ideja u srcu Evrope, zločin se reklamira
Sputnik Srbija
Živimo u vremenu očigledne obnove nacističkih ideja u srcu Evrope. Zločinci žive među nama i sa novim danima sve ih je više. Kao da je zločin postao legalan i... 17.10.2023, Sputnik Srbija
2023-10-17T19:40+0200
2023-10-17T19:40+0200
2023-10-17T19:40+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
egon savin
narodno pozorište
drugi svetski rat
koncentracioni logor
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/0a/11/1162493813_0:212:3071:1939_1920x0_80_0_0_8c8cc8e82d842de926fdc7812a3a8184.jpg
Savin uoči večerašnje premijere predstave „Lutka sa kreveta broj 21“, koju je postavio u Narodnom pozorištu u Beogradu po tekstu Đorđa Lebovića, za Sputnjik govori o nemogućnosti zadovoljenja pravde, izjednačavanju zločinca i žrtve i nakaradnosti sveta u kome živimo.Kažete da predstava „Lutka sa kreveta broj 21“ predstavlja protest protiv kratkog pamćenja pred uvek latentnom mogućnošću ostvarenja ponovnog zla. Da li iz tog motiva, da podsetite na opasnost od uvek prisutnog zla, postavljate na scenu priču Đorđa Lebovića?- Ja ne radim pozorište radi značajnih poruka. Moj prvenstveni motiv je sjajna dramska literatura, a Đorđe Lebović je jedan od naših najznačajnijih pisaca za pozorište. Sam je bio žrtva rata, logoraš. Danas živimo u vremenu očigledne obnove nacističkih ideja u srcu Evrope i ima više razloga za igranje njegovih komada vezanih za najveći zločin u istoriji ljudske civilizacije, a to su koncentracioni logori u srednjoj Evropi i kod nas u Jasenovcu.Đorđe Lebović je svojevremeno, objašnjavajući razloge za pisanje ovog teksta o životu u koncentracionom logoru i suočavanju sa traumama dve decenije kasnije, rekao da strepi od zločina koji ostaju nekažnjeni. Na šta nas sve podseća i upozorava „Lutka sa kreveta broj 21“?- Zločini malih anonimnih ljudi uglavnom ostaju nekažnjeni. Obično se sudi idejnim vođama i političkim prvacima, a mali ljudi su zapravo izvršioci zločina, oni koji nisu pružili otpor naređenjima. Pružiti otpor zločinu je najvažnije i to svako od nas treba da uradi radi sebe, zbog svoje sopstvene savesti i moralnog profila. Teško i gotovo nemoguće je osuditi zločine. Možemo ih osuditi kroz literaturu, svoje govore i pisanje, ali zločinci žive među nama i mnogo ih je. Kao da ih je sa novim danima sve više i više. Kao da je zločin postao legalan. Danas postoje cele političke ideje i stavovi koji su na ivici zločina ili su sam zločin. Zločin se propoveda, reklamira, nešto što je gotovo nezaustavljivo u svetu kakav je danas.Kako Vi to tumačite, gde je izvor toga?- Ljudska priroda je nepromenljiva, ali mislim da jaka država, jake institucije, sposobni ljudi sa moralom na čelu institucija, političkih partija, vlade bi morali da nađu načina da sankcionišu kriminal i sva ta nepočinstva sa kojima se susrećemo svakodnevno. Nekako oni koji su nadležni ostaju gluvi i slepi za neophodne intervencije na tom planu. Ne znam kako je to moguće, kako ljudi ne odgovaraju na poziv stvarnosti koja trenutno deluje neprihvatljiva s obzirom na tolike krize u svetu i tolike ratove. Kako je nemoguće da se tome stane na put? Verovatno je problem u profitu. Profit pokreće sve krize, koji inspiriše sve što ide uz te krize a to su neminovno zločini.Lebović je strahovao od izjednačavanja nevinosti i krivice, pravde i nepravde, časti i beščašća, zločinca i žrtve. Da li imate utisak da smo danas čak i više u opasnosti od toga iako deluje da su nam informacije dostupnije?- Ono što je pre 40 godina bilo nenormalno danas je normalno. Ne znam kako je moguće da svi mi prihvatamo taj nenormalan svet predrasuda, tolike mržnje i nastranosti kao nešto normalno. Prilagođavamo se tome i onda se razboljevamo i počinjemo da živimo protiv sopstvenih osećanja, misli, sopstvenog pogleda na svet i na neke krucijalne moralne vrednosti kojih zapravo gotovo da više i nema. Postoji neka vrsta širenja svega negativnog preko društvenih mreža, televizijskih stanica koje kao da uređuju oni koji kroje političku sliku kako njima odgovara, revidiraju istoriju, izgovaraju laži. Ne znam kako čovek da se odbrani. Možda tako što bi počeo od sebe, suprostavljanjem negativnim emocijama, predrasudama.Glavna junakinja se dvadeset godina od završetka rata suočava sa traumama koje je preživela u koncentracionom logoru. Kako ste se Vi, kao unuk logoraša, suočili sa tim?- Trauma ostaje za ceo život. Trideset članova moje familije je ubijeno u logorima NDH. Moj otac je sasvim slučajno preživeo. Našao je kontakt sa partizanima. Nosio je žutu traku i sigurno bi bio likvidiran. Na taj užas čovek zanemi. Nosi ožiljak na svojoj duši i srcu i sa tim živi. Na kraju krajeva znamo da nije bilo čak ni pokušaja da se napravi adekvatan odgovor na te zločine, čak su jako dugo prekrivani. Kada sam bio mlađi sve je prolazilo kao sudbina nekog drugog, a danas je osećam kao duboko svoj problem i svoju traumu.Kažete da svoje predano traganje za pravdom i istinom u ovoj drami završavate ubeđenjem da pravda nije i ne može biti zadovoljena. To je to i generalno Vaš stav?- Pravda je prazna reč, da citiram Lebovića. Nema pravde, vidimo na svakom koraku. Svet je podeljen pre svega klasno. Mali broj bogatih eksploatiše milione, a razne predrasude su sve strašnije i prete da se pretvore u otvorene sukobe. Junakinja ove drame preživljava i traumu neposrednog okruženja. Neke rasne i nacionalne predrasude su u direktnoj vezi sa strahom i mržnjom prema ženskoj seksualnosti. Bivša logorašica nema kome da saopšti istinu na šta je sve bila prisiljena u logoru. I nerazumevanje sredine i onih najbližih je konačan udarac. Znam da su posle rata neke logorašice koje su radile u Kući lutaka (kao prostitutke nacističkih vojnika) bile streljane jer je to protumačeno kao saradnja sa neprijateljem. Čudesno je u kakvom nakaradnom svetu živimo - koliko nerazumevanja, netolerancije, netrpeljivosti je ovladalo svetom. Govoriti o pravdi deluje malo izlišno.Da li ste vi zabrinuti i prestrašeni kada danas gledate šta se dešava u svetu? Vidite li izlaz?- Istoričari kažu da će pobednici pisati novu istoriju. Verovatno će izlaz kao i svaki put do sada biti to da će milioni ljudi biti poraženi, nestati sa lica zemlje, a oni koji prežive tumačiće to na način na koji im to odgovara. Ja sam formiran sedamdesetih godina u vreme hipi pokreta i pokreta za mir u celom svetu, u tom jednom ružičastom svetu, gledano sa ove tačke, u kome nije bilo granica, razlika, kada smo svi imali sličnu, podnošljivu i sretnu sudbinu u takozvanom socijalizmu. Ukoliko se ne dogodi preporod humanističkih ideja i ako se ne vrati socijalistička misija i bude primenjena, budućnosti nam nema.
https://lat.sputnikportal.rs/20230620/lutka-sa-kreveta-broj-21---u-vremenu-revidiranja-istorije-podsetnik-na-zlo-nastalo-u-srcu-evrope-marija-jakovljevic-1157446265.html
https://lat.sputnikportal.rs/20230311/egon-savin-svet-danas-vode-neobrazovani-ljudi-koji-ponistavaju-ruske-pisce-a-to-je-svetogrdje-marija-jakovljevic-1152244252.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, egon savin, narodno pozorište, drugi svetski rat, koncentracioni logor
kultura, kultura – intervjui i analitika, egon savin, narodno pozorište, drugi svetski rat, koncentracioni logor
Egon Savin za Sputnjik: Živimo u vremenu obnove nacističkih ideja u srcu Evrope, zločin se reklamira
Živimo u vremenu očigledne obnove nacističkih ideja u srcu Evrope. Zločinci žive među nama i sa novim danima sve ih je više. Kao da je zločin postao legalan i gotovo je nezaustavljiv u svetu kakav je danas. Profit pokreće sve krize i inspiriše sve što ide uz njih, a to su neminovno zločini, kaže reditelj Egon Savin.
Savin uoči večerašnje premijere predstave
„Lutka sa kreveta broj 21“, koju je postavio u Narodnom pozorištu u Beogradu po tekstu Đorđa Lebovića, za Sputnjik govori o nemogućnosti zadovoljenja pravde, izjednačavanju zločinca i žrtve i nakaradnosti sveta u kome živimo.
Kažete da predstava „Lutka sa kreveta broj 21“ predstavlja protest protiv kratkog pamćenja pred uvek latentnom mogućnošću ostvarenja ponovnog zla. Da li iz tog motiva, da podsetite na opasnost od uvek prisutnog zla, postavljate na scenu priču Đorđa Lebovića?
- Ja ne radim pozorište radi značajnih poruka. Moj prvenstveni motiv je sjajna dramska literatura, a Đorđe Lebović je jedan od naših najznačajnijih pisaca za pozorište. Sam je bio žrtva rata, logoraš. Danas živimo u vremenu očigledne obnove nacističkih ideja u srcu Evrope i ima više razloga za igranje njegovih komada vezanih za najveći zločin u istoriji ljudske civilizacije, a to su koncentracioni logori u srednjoj Evropi i kod nas u Jasenovcu.
Đorđe Lebović je svojevremeno, objašnjavajući razloge za pisanje ovog teksta o životu u koncentracionom logoru i suočavanju sa traumama dve decenije kasnije, rekao da strepi od zločina koji ostaju nekažnjeni. Na šta nas sve podseća i upozorava „Lutka sa kreveta broj 21“?
- Zločini malih anonimnih ljudi uglavnom ostaju nekažnjeni. Obično se sudi idejnim vođama i političkim prvacima, a mali ljudi su zapravo izvršioci zločina, oni koji nisu pružili otpor naređenjima. Pružiti otpor zločinu je najvažnije i to svako od nas treba da uradi radi sebe, zbog svoje sopstvene savesti i moralnog profila. Teško i gotovo nemoguće je osuditi zločine. Možemo ih osuditi kroz literaturu, svoje govore i pisanje, ali zločinci žive među nama i mnogo ih je. Kao da ih je sa novim danima sve više i više. Kao da je zločin postao legalan. Danas postoje cele političke ideje i stavovi koji su na ivici zločina ili su sam zločin. Zločin se propoveda, reklamira, nešto što je gotovo nezaustavljivo u svetu kakav je danas.
Kako Vi to tumačite, gde je izvor toga?
- Ljudska priroda je nepromenljiva, ali mislim da jaka država, jake institucije, sposobni ljudi sa moralom na čelu institucija, političkih partija, vlade bi morali da nađu načina da sankcionišu kriminal i sva ta nepočinstva sa kojima se susrećemo svakodnevno. Nekako oni koji su nadležni ostaju gluvi i slepi za neophodne intervencije na tom planu. Ne znam kako je to moguće, kako ljudi ne odgovaraju na poziv stvarnosti koja trenutno deluje neprihvatljiva s obzirom na tolike krize u svetu i tolike ratove. Kako je nemoguće da se tome stane na put? Verovatno je problem u profitu. Profit pokreće sve krize, koji inspiriše sve što ide uz te krize a to su neminovno zločini.
Lebović je strahovao od izjednačavanja nevinosti i krivice, pravde i nepravde, časti i beščašća, zločinca i žrtve. Da li imate utisak da smo danas čak i više u opasnosti od toga iako deluje da su nam informacije dostupnije?
- Ono što je pre 40 godina bilo nenormalno danas je normalno. Ne znam kako je moguće da svi mi prihvatamo taj nenormalan svet predrasuda, tolike mržnje i nastranosti kao nešto normalno. Prilagođavamo se tome i onda se razboljevamo i počinjemo da živimo protiv sopstvenih osećanja, misli, sopstvenog pogleda na svet i na neke krucijalne moralne vrednosti kojih zapravo gotovo da više i nema. Postoji neka vrsta širenja svega negativnog preko društvenih mreža, televizijskih stanica koje kao da uređuju oni koji kroje političku sliku kako njima odgovara, revidiraju istoriju, izgovaraju laži. Ne znam kako čovek da se odbrani. Možda tako što bi počeo od sebe, suprostavljanjem negativnim emocijama, predrasudama.
Glavna junakinja se dvadeset godina od završetka rata suočava sa traumama koje je preživela u koncentracionom logoru. Kako ste se Vi, kao unuk logoraša, suočili sa tim?
- Trauma ostaje za ceo život. Trideset članova moje familije je ubijeno u logorima NDH. Moj otac je sasvim slučajno preživeo. Našao je kontakt sa partizanima. Nosio je žutu traku i sigurno bi bio likvidiran. Na taj užas čovek zanemi. Nosi ožiljak na svojoj duši i srcu i sa tim živi. Na kraju krajeva znamo da nije bilo čak ni pokušaja da se napravi adekvatan odgovor na te zločine, čak su jako dugo prekrivani. Kada sam bio mlađi sve je prolazilo kao sudbina nekog drugog, a danas je osećam kao duboko svoj problem i svoju traumu.
Kažete da svoje predano traganje za pravdom i istinom u ovoj drami završavate ubeđenjem da pravda nije i ne može biti zadovoljena. To je to i generalno Vaš stav?
- Pravda je prazna reč, da citiram Lebovića. Nema pravde, vidimo na svakom koraku. Svet je podeljen pre svega klasno. Mali broj bogatih eksploatiše milione, a razne predrasude su sve strašnije i prete da se pretvore u otvorene sukobe. Junakinja ove drame preživljava i traumu neposrednog okruženja. Neke rasne i nacionalne predrasude su u direktnoj vezi sa strahom i mržnjom prema ženskoj seksualnosti. Bivša logorašica nema kome da saopšti istinu na šta je sve bila prisiljena u logoru. I nerazumevanje sredine i onih najbližih je konačan udarac. Znam da su posle rata neke logorašice koje su radile u Kući lutaka (kao prostitutke nacističkih vojnika) bile streljane jer je to protumačeno kao saradnja sa neprijateljem. Čudesno je u kakvom nakaradnom svetu živimo - koliko nerazumevanja, netolerancije, netrpeljivosti je ovladalo svetom. Govoriti o pravdi deluje malo izlišno.
Da li ste vi zabrinuti i prestrašeni kada danas gledate šta se dešava u svetu? Vidite li izlaz?
- Istoričari kažu da će pobednici pisati novu istoriju. Verovatno će izlaz kao i svaki put do sada biti to da će milioni ljudi biti poraženi, nestati sa lica zemlje, a oni koji prežive tumačiće to na način na koji im to odgovara. Ja sam formiran sedamdesetih godina u vreme hipi pokreta i pokreta za mir u celom svetu, u tom jednom ružičastom svetu, gledano sa ove tačke, u kome nije bilo granica, razlika, kada smo svi imali sličnu, podnošljivu i sretnu sudbinu u takozvanom socijalizmu. Ukoliko se ne dogodi preporod humanističkih ideja i ako se ne vrati socijalistička misija i bude primenjena, budućnosti nam nema.
