Šta kažu stručnjaci: Otkuda uopšte ideja da se u školu ide samo četiri dana
17:28 09.10.2023 (Osveženo: 13:03 10.10.2023)
© Fotolia / Andrey Kiselev
Pratite nas
Više od 40.000 ljudi potpisalo je peticiju da školska nedelja traje četiri umesto pet dana. Među potpisnicima su se uz đake našli roditelji, ali i profesori. Mišljenja su podeljena među stručnjacima - pedagozima i psiholozima. Svi su saglasni oko toga da je deci potrebno više vremena za odmor i hobije, ali ne i oko toga kako im smanjiti obaveze.
Marina Nadein, psiholog, jasno vidi razloge koji stoje iza ovakvog zahteva, naglašava da su oni realni i pre svega neophodni, ali da se rešenje ne krije u smanjenju broja radnih dana, već u reorganizaciji gradiva i reformi školstva koja bi, između ostalog, školi vratila titulu obrazovno-vaspitne institucije.
To je ideja koja ne može da se sprovede ukoliko se osnovni nastavni plan i program ne promeni. Deca sada imaju sedam časova, čak i u starijim razredima osnovne škole i ne znam kako bi ti predmeti bili smešteni u četiri dana, a da se predviđeno gradivo pređe. Potrebna je suštinska i ozbiljna reforma. Decenijama radim u prosveti i kad čujem reč „reforma“ već imam prilično veliki otpor, iz razloga što su dosadašnje reforme suštinski bile nekonstruktivne, govori Nadein za Sputnjik.
Po njenom mišljenju, situacija u kojoj bi se samo skratio broj radnih dana, donela bi više štete nego koristi, a do istinskog napredovanja dece ne bi došlo. Neki od problema koji bi iskrsli, pogotovo kada je reč o deci u nižim razredima osnovne škole, jeste čuvanje dece. Ona postavlja pitanje ko bi čuvao mlađu decu u toku školskog neradnog, a za roditelje radnog dana. To bi se moglo prevazići ukoliko bi se školi vratila funkcija vaspitne institucije gde bi se tog, recimo, petka, za decu organizovale različite aktivnosti poput radionica, foruma, teatra, raznih igara i drugih zanimacija putem kojih bi se sa decom radilo na vaspitnom planu, u cilju unapređivanja njihove komunikacije, emotivnih i socijalnih veština. Postavlja se i pitanje gde bi išla starija deca i da li bi oni taj slobodni dan „viška“ iskoristili konstruktivno ili ne. Nadein čitavu zamisao opisuje kao nedovoljno osmišljenu, nekonstruktivnu i suštinski beskorisnu.
Poslušajmo decu dok ne bude kasno
O značaju koju ova tema ima, pre svega za đake, i neophodnosti da se ozbiljno shvati kao gorući problem i vapaj za pomoć svedoče komentari koje su osnovci i srednjoškolci ostavljali uz peticiju.
„Škola mi daje suicidne misli i biram sa kog mosta da skočim“
„Da li da se umijem ujutru ili da se ubijem“
„Nisam robot, imam i ja dušu“
„Duže smo u školi nego kod kuće“
„Prođe mi pola života u školi“
Vremena se menjaju, škole ne
Sputnjikova sagovornica ovakve izjave ocenjuje kao stravične, ali, nažalost, ne i jedinstvene. Iz njenog iskustva, ogroman broj školaraca se isto ovako oseća i ne mogu da učine ništa povodom toga. Roditelji i staratelji im spočitavaju da su lenji, dok oni uče gradivo višestruko uvećano u odnosu na ono koje su oni učili nekada. Previđa se i činjenice da deca pohađaju jedan i više stranih jezika, treniraju, idu u muzičku školu i bave se prevelikim brojem vannastavnih aktivnosti koje im, uz školu, ne ostavljaju vremena da prosto budu deca i otkrivaju sebe i svet oko sebe, da sklapaju prijateljstva i stiču iskustva. Time se stvara još veći pritisak koji kod dece uzrokuje pojavu različitih psihosomatskih bolesti.
Naravno da su ovakve izjave strašne, ali tu vidim dva uzroka. Jedan je u porodici, u tom smislu što su nekada prevelika očekivanja od dece i roditelji krajnje dobronamerno usmeravaju decu na različite aktivnosti imajući ideju da što deca budu više znala, to će im kasnije u životu više koristiti. S druge strane, neki roditelji upućuju decu na vanškolske aktivnosti da bi ih sprečili da se nađu na ulici. To je sve dobronamerno ali roditelji zaboravljaju deo priče da su deca deca i da moraju imati slobodno vreme, napuniti baterije, družiti se i razvijati neke druge veštine a ne samo školske, govori Nadein.
Đaci u školi
© Tanjug / FOTO HINA/ ADMIR BULJUBASIC
Deca iz izloga
Kao još jedan u nizu problema ona navodi činjenicu da se u današnje vreme kako u kući, tako i u školi, konstantno podižu standardi postignuća. Deca moraju mnogo toga da znaju, da dobijaju isključivo petice, da budu najbolji na treningu, da najlepše sviraju u muzičkoj školi itd. Kod neke dece se potreba za tim da uvek budu „besprekorni“ javlja pod uticajem roditelja, dok druga isti osećaj sama razvijaju, ubeđena da će biti odbačeni od društva ukoliko nisu najbolji. Nadein navodi da prevelika očekivanja stvaraju otpor dece prema školi, nezavisno od toga da li su ta deca dobri ili loši đaci i kao rešenje problema navodi na prvom mestu promenu stava roditelja, a zatim i ceo školski sistem.
Škola mora da bude sigurno mesto za decu gde oni imaju doživljaj da su tu zaštićena, ne samo od opasnosti, nego i od raznih stresova, naglašava Nadein i podseća da otpor prema školi, pogotovo kod osetljivije dece, stvara niz različitih psihosomatskih oboljenja i mentalnih tegoba poput depresije, paničnih napada, anksioznosti itd.
Kamenovana srpska osnovna škola u Lipljanu
© Foto : Sputnjiku ustupila Kancelarija za Kosovo i Metohiju
,,Dok god ne shvatimo da škola ne funkcioniše kako treba u smislu prevencije oboljenja odnosno čuvanja mentalnog zdravlja mi ćemo imati ovakve reakcije", smatra Nadein.
Pad standarda logičan
Kao logičnu posledicu odnosa škole prema đacima i, sledstveno tome, đaka prema školi, psiholog Marina Nadein navodi i pad u standardu kada je reč o znanju. Taj pad traje godinama unazad i kreće od osnovne škole, prelazi u srednje škole i kasnije se preliva na univerzitetsko obrazovanje.
Sama školska klima koja podstiče memorisanje i formalizam, a ne suštinu. Ono što je takođe jako važno jeste da se deci uopšte ne prilazi na individualni način. Svako ima određene kapacitete i za učenje i za rad, treba razvijati i radoznalost i samopouzdanje. Naša škola ima samo obrazovni, dok je vaspitni momenat potpuno zanemaren i mnoga deca se tu pogube.
Odgovor na pitanje šta bi moralo da se desi ili kaže da se konačno korakne u pravcu razrešenja ovog decenijskog problema, psiholog Marina Nadein nema i kaže da jednostavno rešenje ne postoji. Reforme su, kako kaže, dug proces, a školski sistem je ogroman i trom, te se zbog toga sporo i menja. Jedan od prvih koraka svakako bi bio uključivanje više eksperata u Ministarstvo prosvete, gde bi se odluke o organizaciji, načinu rada, broju predmeta i časova donosile oprezno i u skladu sa mišljenjima ljudi stručnih za donošenje odluka o dobrobiti dece.
