Kako je Južna Amerika postala utočište za ozloglašene naciste
© AP Photo / AP Photo
Pratite nas
Nakon što je priča o odavanju počasti ukrajinskom nacisti u kanadskom parlamentu odjeknula u javnosti, 98-godišnji veteran ozloglašene SS divizije Jaroslan Hunka našao se u centru pažnje svetskih medija. Mediji navodi da je on samo jedan od 2.000 hitlerovaca koji žive u Kanadi. Međutim, i Južna Amerika je svojevremeno bila utočište za naciste.
Najupečatljiviji primer je Jozef Mengele – lekar i kapetan SS divizije sa nadimkom „Anđeo smrti“, koji je tokom svojih eksperimenata ubio na hiljade ljudi. On je sprovodio prave seanse mučenja jer je koristio izuzetno okrutne metode poput operisanja i vađenja organa bez anestezije. Sproveo je eksperimente na više od 3.000 blizanaca koji su završili u nacističkim koncentracionim logorima. Od njih je preživelo samo 200.
Pod pretnjom hapšenja krajem 1940-ih pobegao je u Argentinu, zatim je prešao u Brazil i uz pomoć drugih ljudi živeo je na različitim lokacijama u državi Sao Paulo. Sedamdesetih godina prošlog veka promenio je identitet i koristio dokumente svog prijatelja Volfganga Gerharta.
Uprkos brojnim zločinima, Mengele nikada nije uhapšen. Ironijom sudbine, udavio se na plaži, na obali Sao Paula 1979. godine.
Brazilska federalna policija je 1985. godine ekshumirala telo Mengele koji je sahranjen u Embuu i zaključila da je zaista reč o nacisti koji je bežao od pravde više od 30 godina.
„Pacovski kanali“, multinacionalne korporacije i katolička crkva
Američki kontinent, poznat kao utočište za nacističke oficire, naučnike, vojnike i kolaboracioniste, primio je desetine hiljada begunaca od pravde preko „pacovskih kanala“ koje su kontrolisali sveštenici katoličke crkve, multinacionalne korporacije, američke obaveštajne agencije, bivši članovi Nacističke partije i lokalni elite.
Prema mišljenju profesora istorije i istraživača iz Centra za američke studije na Univerzitetu u Rio de Žaneiru Žuana Klaudija Pitilje, pomenuti „pacovski kanali“ su lako stvarani, a za to postoji nekoliko razloga; od bliskih kulturnih veze zbog imigracije Nemaca i Italijana proteklih decenija do učešće lokalnih elita u fašističkim ideološkim partijama, ekonomskih veza sa multinacionalnim kompanijama i geopolitičkih interesa u posleratnom periodu.
Pored toga, demografski bum u Latinskoj Americi počeo je tek krajem šezdesetih godina prošlog veka „što je pomoglo da se prikrije prisustvo tih stranaca fašističke orijentacije“ od kojih su mnogi dobili dokumenta i pasoše zahvaljujući režimima Antonija de Oliveire Salazara (1889-1970.) u Portugalu i Fransiska Franka (1892-1975.) u Španiji.
„Represivna mašinerija pozajmljena od nacističke Nemačke“
Međutim, suština prikrivanja nacista u Južnoj Americi bila je da se oni iskoriste za sprovođenje „politike represije“ u skladu sa novom logikom Hladnog rata, čiji je cilj, prema rečima Pitiljea, bio „da pomogne u borbi protiv revolucionarnih i socijalističkih pokreta”.
„Adolf Ajhman (jedan od glavnih organizatora Holokausta) je, na primer, radio u 'Folksvagenu'. Malo ljudi u kompaniji je znalo ko je on, ali rukovodioci jesu. 'Folksvagen' je igrao aktivnu ulogu u brazilskoj diktaturi, čak je i progonio zaposlene. Drugim rečima, sva ta represivna mašinerija dočekala je fašiste raširenih ruku“, objašnjava istoričar.
Još jedan primer koji profesor navodi je slučaj Nikolausa „Klausa“ Barbija, takođe SS oficira.
Taj nacista je igrao direktnu ulogu u uspostavljanju diktature u Boliviji i Peruu, pomažući u organizovanju represivnih sistema u tim zemljama, a bio je u službi CIA.
„Ova represivna mašinerija je pozajmljena od nacističke Nemačke. Biće formirana u Francuskoj, Španiji, Portugalu i posebno u zemljama poput Zapadne Nemačke i Italije. Ta 'naučna sistematizacija' mučenja, eksperimenti koji će se izvoditi u Latinskoj Americi, sa odredima smrti, nacionalnom gardom, komandosima, tajnim operacijama (od kojih je najpoznatija operacija 'Kondor') – sve je to direktno povezano sa fašističkom školom“, dodaje Pitilja.
Mnogi su ostali u senci, ali su drugi pomogli u sprovođenju politike progona
Iako je Južna Amerika primila hiljade nacističkih veterana i saradnika, oni koji su bili najpoznatiji po svojim akcijama tokom i posle rata, kao što su Jozef Mengele, Valter Rauf, Franc Štangl, Jozef Švamberger, Erih Pribke, Gerhard Bone i mnogi drugi pružali su podršku onima koji su želeli da ostanu nevidljivi.
„Jozef Mengele, koji je umro u Brazilu i sahranjen pod drugim imenom, održavao je veze sa nekoliko drugih Nemaca koji su takođe pobegli u posleratnom periodu i zadržali svoje nacističke veze“, kaže istoričar.
Drugi primer je Oto Skorceni, poznat kao najopasniji čovek u Evropi, koji je, kao izbeglica u Španiji, preko svojih izvozno-uvoznih kompanija održavao odnose sa nekoliko latinoameričkih zemalja.
Nacistička integracija – „ustupak američkom imperijalizmu“
Kada se Drugi svetski rat završio, brzo je ustupio mesto novoj svetskoj logici i u tom novom svetu nacisti su postali aktivni deo Hladnog rata.
Amerika je iskoristila mogućnost i integrisala mnoge naučnike iz nacističke Nemačke u svoje društvo, posebno stručnjake za rakete i oružje, tokom takozvane operacije „Spajalica“. Sa druge strane, u Latinskoj Americi i drugim zemljama pojavili su se stručnjaci za mučenje i represiju, kao što je Klaus Barbi, poznat kao „mesar iz Liona“.
Još jedna zemlja koja je preuzela mnogo toga iz nacističkog represivnog sistema je Zapadna Nemačka ili Savezna Republika Nemačka, koja je rehabilitovala i integrisala mnoge naciste u svoj policijski sistem.
„Pravosudni sistem koji je nastao u Zapadnoj Nemačkoj u potpunosti čine nacističke sudije“, kaže Pitilja.
„Uvek su sanjali o povratku fašizma“
Druga važna tačka u istoriji fašizma i nacizma u Latinskoj Americi je usvajanje ideologije u lokalnim elitama. Brazil je, na primer, imao najveću nacističku stranku van Nemačke.
„U Sjedinjenim Američkim Državama još uvek postoje nacističke partije i organizacije, ali su u većini zemalja Latinske Amerike bile zabranjene zbog Drugog svetskog rata. Ali pre rata te stranke su bile legalne i imale su veoma bliske veze sa svojim matičnim organizacijama u Evropi“, objašnjava profesor.
Kako dodaje, lokalna elita, koja se pre rata poistovećivala sa nacizmom, nije prestala sa tim ni posle rata, naprotiv, počela je tajno da radi.
„Nastavila je da pomaže tim ljudima koji su za njih bili heroji, važnim ljudima koji su izgubili rat ali im je bila potrebna pomoć. Oni su uvek sanjali o povratku fašizma“, kaže istoričar.
Podsetimo, na sednici parlamenta Kanade je u čast posete ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog 22. septembra, između ostalih, prisutan bio i 98-godišnji Jaroslav Hunka, koga je predsedavajući Donjeg doma parlamenta uz aplauz predstavio kao „borca za nezavisnost Ukrajine od Rusa tokom Drugog svetskog rata“. Ispostavilo se da je Hunka bivši pripadnik dobrovoljačke divizije „Galicija“ SS trupa, u kojoj su bili ukrajinski nacisti i koja ne samo da se borila protiv Crvene armije, već je bila poznata i po zverstvima nad Jevrejima, Poljacima, Belorusima i Slovacima.
Kanadski premijer Džastin Trudo uputio je izvinjenje zbog obraćanja ukrajinskog naciste u kanadskom parlamentu. Trudo je rekao da ni on ni delegacija Zelenskog nisu upoznati sa pozivom u parlament zemlje i planovima da se oda počast ukrajinskom SS vojniku, kojeg je pronašao predsedavajući Donjeg doma Entoni Rota. Trudo tvrdi da se radi o ruskoj propagandi.
Prva ukrajinska divizija ili 14. dobrovoljačka pešadijska divizija SS „Galicija“ je bila taktička formacija trupa nacističke Nemačke u kojoj su služili ukrajinski dobrovoljci.
30 Septembar 2023, 08:06
