Posle Balkana na redu je Rusija: Zapad će prihvatiti da su nacisti borci za slobodu
21:19 26.09.2023 (Osveženo: 16:02 29.04.2024)
© Sputnik / Oksana Džadan
/ Pratite nas
Posle ulaska u sukob sa Rusijom, Ukrajini je sve oprošteno - promeniće identitet, veru, datum proslave Božića, pismo, a Zapad će prihvatiti da su nacisti bili borci za slobodu.
Pravdanje „stajaćih ovacija“ ukrajinskom esesovcu Jaroslavu Hunki u kanadskom parlamentu time da je pripadnost SS jedinicama bila „strategija preživljavanja“ neopravdana je sa istorijskog stanovišta i ima samo propagandnu funkciju. Kao i u baltičkim republikama, i u Ukrajini se legitimizuju nacisti da bi se opravdao rat protiv Rusije.
Ovako sagovornici sputnjika, profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar i profesor Filozofskog fakulteta, istoričar Čedomir Antić, komentarišu pokušaje pojedinih zapadnih istoričara da pravdaju Hunkino prisustvo u kanadskom time da su pripadnici SS divizija sa istoka Evrope zapravo bili primorani da se pridruže nacističkim jedinicama.
Tako, na primer, istoričarka i jedan od najvećih ratnih huškača u Nemačkoj, Franciska Dejvis smatra da biti ukrajinski pripadnik SS-a nije isto što i nemački pripadnik SS-a.
„Nemci su ljude u Istočnoj Evropi često dovodili u nemoguće situacije. Kolaboracija bi mogla biti strategija preživljavanja“, tvrdi ova istoričarka, poznata po zalaganju za slanje što više oružja Ukrajini.
Posle ulaska u konflikt sa Rusijom, Ukrajini je oprošteno sve, pa i nacizam
Prema Antićevim rečima, SS jedinice bile su dobrovoljačke formacije. Tek pred kraj rata, nemački mladići bili su mobilisani u njih. Međutim, kada je reč o SS jedinicama iz istočne Evrope, kakva je bila 14. SS grenadirska divizija „Galicija“ čiji je borac bio i Hunka, sve su bile dobrovoljačke. Isti je slučaj sa SS jedinicama sa jugoslovenskih prostora – muslimanskom SS divizijom „Handžar“ i albanskom SS divizijom „Skenderbeg“.
Kao što je podrška nacistima bila visoka kod bosanskohercegovačkih muslimana, tako je bila visoka i u Ukrajini, pogotovo u onim njenim delovima koji su pre Drugog svetskog rata pripadali Poljskoj, kaže Antić. U tom delu rođen je i Hunka.
„Čitav ukrajinski nacionalni pokret je prišao Nemcima. Problem je bio što Nemci nisu videli Ukrajinu kao nezavisnu državu u budućnosti. Odatle njihovi nesporazumi sa Banderom. On nema ništa protiv toga da se progone Rusi ili Jevreji. On to podržava, ali Nemačka ima borbu dve struje u kojoj je Hitler na strani one koja kaže da se ništa neće dati narodima bivšeg Sovjetskog Saveza“, navodi Antić.
To što je Hitler planirao da na istoku stvori „životni prostor“ za Nemce, a slovensko stanovništvo smanji na oko dvadeset miliona robova nije sprečilo lokalne rajhkomesare i komandante da formiraju SS jedinice od lokalnih stanovnika koji će, kako Antić kaže, služiti kao topovsko meso.
„Vidimo da je posle Hunkine pojave u kanadskom parlamentu, došlo i izvinjenje. Međutim, i to je isto deo taktike – oni se na jednom mestu izvine, a na drugom slave tog čoveka. I dovešće ga ponovo. Ili će dovesti nekog drugog“, komentariše Antić.
Upravo je to uradio kanadski premijer Džastin Trudo istovremeno se izvinjavajući zbog Hunke i pozivajući na borbu protiv ruske propagande.
Princip pravdanja nacizma primenjen i na Balkanu
Za Antića veličanje nacista kao boraca za slobodu je princip koji je do kraja primenjen na Balkanu, a pokušava se sa njegovom primenom u na Rusiji.
Za prosečnog zapadnog političara i intelektualca, Hitler je izuzetak, ludak koji je sa grupom trulih jabuka oštetio drevnu evropsku kulturu – nakon Hitlerovog poraza, ta kultura je odmah rehabilitovana. Kada je reč o Srbima ili Rusima, nema trulih jabuka, svi oni su truli.
„Kada se neki okoreli nacista stavi u kontekst Rusije ili Srbije, možda u perspektivi to budu i islam ili Kina, on odmah biva rehabilitovan. Jer, u suštini tako oni razmišljaju: kamo sreće da su nacisti prvo uništili SSSR, da su lišili SAD i Zapadnu Evropu te vrste takmaca, pa da su onda SAD i Evropa pobedili Treći rajh“, zaključuje Antić.
Ne može se biti nacista iz nevolje
Lompar se slaže da se radi o fenomenu koga smo se tokom raspada Jugoslavije devedesetih godina nagledali – revidiranja istorije u dnevnopolitičke svrhe.
On podseća na reči pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, da nacistička tvorevina Nezavisna država Hrvatska (NDH) nije bila samo to, već i izraz istorijskih težnji hrvatskog naroda za nezavisnošću.
„Mutatis mutandis, sa određenim razlikama, to može da se primeni i u Ukrajini – tvrdi se da banderovci, nacisti, ljudi teških zločina, a u stvari u funkciji današnje zapadne instrumentalizacije rata u Ukrajini, nisu bili samo nacisti, nego da su to bili slučajno ili po nevolji, što je notorna laž, a da su u stvari bili izraz istorijski opravdanih težnji Ukrajine za nezavisnošću“, objašnjava on.
Na taj način dobija se istorijska legitimacija potvrđenog zločinačkog projekta koji se, formiranjem mišljenja, sada čini prihvatljivim, dodaje on.
Prema Lomparevom mišljenju, raspadom Sovjetskog Saveza, raspao se i jedan ideološki svet, nakon koga je i dalje ostala potreba da se motiviše kretanje protiv Rusije. Ideološka borba protiv komunizma u sebi je imala komponentu antiruskog sadržaja; nakon pada komunizma, taj sadržaj je isplivao i isprva se pojavio u baltičkim republikama, gde nacističke formacije odjednom postaju simbol borbe protiv Rusije, koje je u zapadnoj javnoj sferi odobreno, navodi Lompar.
„Prema tome, mi se ovde nalazimo u sličnom postupku: ono što je devedesetih važilo u baltičkim republikama, da pozitivno legitimizujete nacističke zločine i zločince jer su to navodno borci protiv komunizma, sada se sa pojačanom snagom legitimizuje unutar ukrajinske krize“, smatra on.
Sa svih strana prikupljaju se saveznici protiv Rusije i oni su morali da budu pronađeni i u prošlosti i to nije ništa novo – slični narativi služili su i švedskom kralju Karlu Dvanaestom, dok nije poražen kod Poltave 1709, i Napoleonu dok nije poražen 1815, kao i Hitlerovom pohodu 1941. koji se završio ulaskom Crvene armije u Berlin 1945. Tako se ispostavlja da se radi o četvorovekovnom upornom pokušaju da se za borbu protiv Rusije pronađu različita obrazloženja, zaključuje Lompar.
