Posle tri decenije u BiH se setili da sude za zločine nad Srbima
17:40 19.09.2023 (Osveženo: 18:07 19.09.2023)
CC BY-SA 3.0 / Wikipedia/Kaihsu Tai / Zastave BiH i Armije BiH
Pratite nas
Iako dokumentacija i svedočanstva o zločinima nad Srbima tokom rata u BiH postoje odavno, a vlasti Republike Srpske tu dokumentaciju ustupaju Tužilaštvu BiH, zločini protiv Srba se ili ne procesuiraju, ili se procesuiraju delimično. Tako je i sa zločinima nad Srbima u logoru u Visokom. Tek sada, nakon trideset godina, podignuta je optužnica.
Ovako optužnicu Tužilaštva BiH protiv šest osoba osumnjičenih za ratne zločine nad civilima srpske nacionalnosti na području Visokog komentariše direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Banjaluke, Viktor Nuždić.
Ovaj centar svojevremeno je izradio Atlas zločina nad Srbima tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata, gde su, između ostalog opisani i zločini počinjeni nad Srbima u Visokom i okolini tog grada u centralnoj Bosni.
Podsećamo, Tužilaštvo BiH je podiglo optužnicu protiv Zijada Kadrića, Hajdurina Halilovića, Asima Hamzića, Miralema Čengića, Samira Selimovića i Amira Murtića. U 109 tačaka i podtačaka optužnice, oni se terete da su od maja do kraja 1992. godine u logoru koji se nalazio u kasarni „Ahmet Fetahagić“ u Visokom, mučili, pljačkali, nečovečno postupali i fizički i psihički zlostavljali civile srpske nacionalnosti sa područja Visokog, među kojima su bile žene, deca i osobe starije životne dobi.
Zločini nad Srbima čekaju tri decenije na procesuiranje
Bez obzira na postojanje materijalnih dokaza i svedoka, zločini u Visokom jedan su od primera da se na procesuiranje zločina nad Srbima čeka više od tri decenije kako bi se uopšte podigla optužnica, navodi Nuždić.
„Sličan slučaj imali smo skoro i za strašan zločin koji se dogodio u fočanskom selu Jošanica 19. decembra 1992. I u ovom slučaju čekalo se na optužnicu preko trideset godina. Nažalost, i dan danas najveći broj zločina nad Srbima nije došao ni do faze da se podigne optužnica, a s obzirom na vreme koje je proteklo, opravdano je pitanje hoće li ovi predmeti dobiti sudski epilog“, kaže on.
Za takvu situaciju ponajpre se može okriviti Haški tribunal, koji je, kako naš sagovornik ističe, u potpunosti zanemario zločine počinjene nad Srbima – tokom svog rada dosudio je tek 40,5 godina zatvora za njih.
„Ovakvu praksu, nažalost, preuzelo je i pravosuđe BiH, koje je od ukupnog broja izrečenih kazni, tek 14,5 odsto kazni izreklo za zločine nad Srbima. Stoga zadatak institucija Republike Srpske jeste da dokumentuje ove zločine i sačuva ih od zaborava, kako bi buduće generacije bile svesne događaja u bivšoj Jugoslaviji“, kaže naš sagovornik.
Visoko je bio deo sistema
Prema Nuždićevim rečima, među optuženima se nalaze oni koji su obavljali civilne i vojne funkcije u opštini Visoko i koji su bili odgovorni za formiranje logora, kroz koji je između 1992. i 1994. prošlo 578 ljudi (526 muškaraca, 43 žene i devetoro dece).
Među optuženima se nalazi i Hajrudin Halilović Mrčo, koji je bio jedan od upravnika logora i islednik, rođeni brat Sefera Halilovića, jednog od komandanata muslimanskih snaga tokom rata u BiH. Takođe, među optuženima je i Miralem Čengić, čije se ime vezuje za ubistvo dvojice franjevačkih monaha u Fojnici 1993. godine.
Svi logori, pa i logor u Visokom bili su, kako Nuždić objašnjava, deo jednog sistema.
„Nijedno mesto na koje su ljudi zatočeni, nazivali ga logorom ili mestom zatočenja, ne može da funkcioniše i ne može da postoji ukoliko u njegov nastanak i opstanak nisu infiltrirani svi nivoi vlasti – od vojnih vlasti, policijskih struktura i civilnih vlasti. S tim u vezi, svaki od logora koji je formiran za Srbe, bio je pod patronatom tadašnje bošnjačke političke elite i sasvim je jasno da su i civilne vlasti grada Visokog i takozvane Republike BiH i te kako bili upoznati sa sistemom logora uopšte, a samim tim i logora u Visokom“, kategoričan je on.
Visoko nije imalo samo logor u kasarni „Ahmet Fetahagić“, već je i druga kasarna u tom gradiću, „Majevica“, pretvorena u logor. U njima su se dešavali najstrašniji zločini, priča Nuždić – od ubistava, preko izgladnjavanja, premlaćivanja, do seksualnog iživljavanja.
Međutim, kada se optužnica podigne posle trideset godina, nemali broj direktnih izvršilaca i naredbodavaca zločina nisu više među živima. Takođe i veliki broj svedoka takođe je preminuo. Zato se postavlja opravdano pitanje hoće li procesa uopšte i biti, kao i pitanje hoće optužnica ispoštovati principe pravde i pravičnosti. Zato se takođe postavlja i pitanje odgovornosti, ko i zašto sve ove godine nije želeo da se bavi pitanjem zločina nad Srbima, zaključuje Nuždić.