Ko je preživeo, taj nije zaboravio: Krajputaši, posle četiri decenije ponovo među nama
© Foto : Sputnjiku ustupio Ljubivoje Tadić
Pratite nas
Spomenike, podignute onima kojima se ne zna grob ili su sahranjeni daleko od svoje kuće, Branko V. Radičević je nazvao krajputašima i posvetio im je knjigu „Plava linija života“, istražujući dušu epitafa na kojima klesari uklesaše raznorodne zgode i nezgode u ime pokojnika i ožalošćenih.
„Simeon Tadić, rođen 1893, pošao je u Drugi balkanski rat 1913. i sa 20 godina završio svoj život, a gde je svoje kosti ostavio izveštaj nema. Bog da mu dušu prosti gde god da je“, glasi epitaf na koji je naišao u Donjem Dubcu glumac Ljubivoje Tadić.
„To me je mnogo potreslo. Imao sam manje godina nego Simeon kada sam pronašao 'Plavu liniju života' i kada me je pomerila iz težišta. Ona bi mogla da se poredi sa Tibetanskom knjigom mrtvih, Egipatskom knjigom živih, knjigama koje su uticale na mnoge generacije. Za mene je ona bila otkriće sveta, koji je beskrajan i veličanstven i u kome ta bića, koje je Branko opisivao i koje je viđao i zapisivao po putevima i grobljima po Srbiji – u Šumadiji, dolini Zapadne Morave, Dragačevu, na planini Jelici, na Ovčaru i Koblaru, Goliji i Javoru, nikada ne prestaju da postoje“, kaže Tadić za Sputnjik.
Plava linija života
Upravo inspirisan knjigom Branka V. Radičevića, dvadesetčetvorogodišnji Ljubivoje Tadić je 1984. godine sa profesorom Predragom Bajčetićem postavio svoju diplomsku predstavu „Krajputaši 1804-1918“, koja je odigrana 326 puta i tako postala najizvođenija diplomska predstava u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti.
Kada vojnik ostane bez obe ruke, on ukazuje na sav besmisao rata
© Foto : Sputnjiku ustupio Ljubivoje Tadić
„Ja sam jedini student u istoriji Akademije koji je tražio da se poništi diplomski ispit pred komisijom u kojoj su bili profesori Predrag Bajčetić, Milenko Maričić i Ognjenka Milićević. Publika, u kojoj su bili veliki glumci Narodnog pozorišta Branislav Ciga Jerinić i Miloš Žutić, moj otac Rastko i stric Ljuba, moja klasa sa akademije, nagrnula je u salu da mi čestitaju. Ja sam tražio da se ispit poništi, a oni su se na to nasmejali i tvrdili da je pred tom predstavom sjajna budućnost. Te večeri su me Jerinić i Žutić zvali da sa tom predstavom otvorim novu sezonu Narodnog pozorišta kao njegov novi član“, priseća se Tadić.
Četiri decenije kasnije prvak Drame Narodnog pozorišta, Ljubivoje Tadić vratio se istom tekstu, a predstava „Krajputaši – Plava linija života“ u režiji njegove ćerke Ružice Anje Tadić premijerno je izvedena 31. avgusta u čačanskoj biblioteci i nagrađena dugim aplauzom.
„Publika u Čačku zna napamet mnoge epitafe koje je Branko sakupio. Branko je bio jedan od naših najuzbudljivijih lirskih pesnika, ali i jedan od najboljih epskih pesnika 20. veka – njegove vojničke pesme i pesme o krajputašima sada čine veliki deo predstave. Pored Todora krajputaša igram i Branka. Želeo sam da tu budu i njegovi prozni medaljoni i njegove pesme o krajputašima. Žao mi je što Branko nije živ da vidi kako se govore njegove pesme“, ističe Tadić.
Glasovi zarobljeni u kamenu
Uveren da je za predstavu najvažnije da bude uzbudljiva publici, da je dirne, kaže da su gledaoci u Čačku nekoliko puta zaplakali:
„I ja sam zaplakao u jednom trenutku kada tumačim utučenog vojnika. Kada vojnik ostane bez obe ruke, on ukazuje na sav besmisao rata, utučen ne samo zbog toga što je teško ranjen, već zbog svega što je video. A video je smrt, svoje prijatelje i neprijatelje koji su zauvek na frontu ostavili svoj zamaljski život. To je trenutak koji se ne može izvesti majstorstvom i glumačkim veštinama, već dolazi iz dna duše i srca“.
Zajedno sa mladim glumicama Jelenom Tjapkin i Martom Mikić, Tadić je uspešno dočarao mnogobrojne glasove skrivene iza specifičnih nadgrobnih spomenika vraćajući u život čitave sudbine zarobljene u kamenu.
Žene su bile hrabre junakinje i najveće žrtve naših ratova
© Foto : Sputnjiku ustupio Ljubivoje Tadić
„Odstupio sam od prve ideje da u podeli bude nekoliko muškaraca različitih generacija i odlučio sam se za dve mlade žene zato što su naše žene bile hrabre junakinje i najveće žrtve naših ratova. One su ostajale same u kući, brinule o deci, podizale ih i izvodile na put. To je moja posveta ženama koje su naši pravi veliki heroji. Kad treba bile su čvrste i tvrde, a kada treba i ožalošćene, nejake“, ističe Tadić.
Ko je preživeo, taj nije zaboravio
Kako kaže rediteljka Ružica Anja Tadić, kojoj je ovo prva pozorišna režija, uprkos prvim ascocijacijama „Krajputaši“ nije priča o smrti, već podsetnik na životna načela, okolnosti, strasti, koje su najčešće plaćane fizičkim nestajanjem.
„Ja sam se mnogo bavio istorijskim temama i temama malog običnog čoveka kakvim i sebe smatram. Igrao sam istorijske ličnosti želeći da pronađem tu crtu običnog čoveka. Često mislimo da junaci imaju samo mitske razmere, a oni su u stanju i da zaplaču i da se nasmeju. 'Krajputaši' su me okrenuli ka srpskom narodnom nasleđu. Uoči polaska u Čačak na premijeru sreo sam jednog čoveka iz Mokrog Polja kod Knina koji je gledao predstave koje sam režirao krajem osamdesetih godina. Njegove reči su najbolja kritika koju sam ikad dobio - 'Ko je preživeo, taj nije zaboravio'“, ističe Ljubivoje Tadić.
