U miru bilo gore nego preko Albanije: Pola veka od smrti srpske heroine Milunke Savić
© Foto : Sputnjiku ustupio Vidoje Golubović
Pratite nas
Kao dobrovoljac borila se u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu od 1912. do 1918. godine. Bila je primer smelosti i junaštva u opasnim i teškim borbama. Vraćala se u ratne pohode i nakon brojnih ranjavanja, a njenom rukovanju bombama divili su se i pripadnici neprijateljskih snaga.
Petog oktobra navršiće se 50 godina od smrti Milunke Savić, srpske heroine i jedine žene u svetu koja je odlikovana najvišim francuskim ordenom – Ratnim krstom sa zlatnom palmom.
Milunka Savić sa ratnim drugovima
© Foto : Sputnjiku ustupio Vidoje Golubović
Zapalila šator da bi je pustili na front
„Izuzetno hrabra, žena koja je nesebično volela Srbiju. Slušajući priče iz istorije srpskog naroda, i sama se zadojila neverovatnom hrabrošću i voljom. Punih sedam godina provela je u rovu sa vojnicima. Prihvatala je najteže zadatke i kada je bivala ranjavana, jedva je čekala da se vrati na front. Postoji jedan zapis Flore Sands o tome kako Milunka nije mnogo slušala lekare, pa je zbog zabrane da se vrati na front, zapalila šator gde je ležala“, kaže za Sputnjik Vidoje Golubović, jedan od autora knjige „Milunka Savić – Vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti“ u izdanju „Prometeja“.
Golubović napominje da nema pouzdanih podataka da je u rat krenula da zameni brata. Ipak je morala da se ošiša i obuče mušku odeću kako bi bila primljena među dobrovoljce:
„Kako je jednom rekla, samo se molila da ne bude ranjena u grudi da se ne bi otkrilo da je žena. Međutim, ranjena je baš u predelu grudnog koša i otkriveno je da je žena. To je nije sprečilo da se bori i u Prvom svetskom ratu. Postoji zapis da je, kada je krenuo Prvi svetski rat, došla da traži pušku. Vojvoda Stepa Stepanović joj je rekao da će biti primljena da bude bolničarka, što je ona odbila. Njenoj hrabrosti je svedočio vojvoda Vojislav Tankosić i kada je čuo o čemu se radi, rekao je da Milunka mora da bude primljena u vojne redove kao izuzetan bombaš“.
Milunka mora da bude primljena u vojne redove kao izuzetan bombaš
© Foto : Sputnjiku ustupio Vidoje Golubović
Strani oficiri tražili da vide kako baca bombe
Mnogo je dokumenata izgubljeno tokom ratova, nema pouzdanih podataka, postoje različite verzije čak i o broju dolikovanja koje je Milunka dobila. Ono što je sigurno, smatra Golubović, jeste njena neverovatna hrabrost kojoj su se divili i zbog koje su je poštovali i njeni saborci pa i strani oficiri:
„Ona je u Gvozdenom puku vodila bombaško odeljenje. Imala je, bar su tako govorili njeni saborci, neverovatan osećaj kada treba da krene u napad i baci bombu. Još dok je bila čobanica i čuvala stoku bacala je kamen i neverovatno precizno pogađala. Verovatno je to uticalo da kao bombaš bude dobar strelac. Govore da je preko 20-30 metara mogla da baci bombu vrlo precizno. Postoji anegdota, zapisana u arhivskim dokumentima, da su strani oficiri na frontu tražili da vide kako Milunka baca bombe. Stekla je veliko poštovanje i ugled o čemu svedoči da su i strani oficiri, posebno francuski, postrojavali svoje vojnike da joj odaju počast“.
Stekla je veliko poštovanje i ugled o čemu svedoči da su i strani oficiri, posebno francuski, postrojavali svoje vojnike da joj odaju počast
© Foto : Sputnjiku ustupio Vidoje Golubović
Njena ličnost je predstavljala kontrast između ratne borbenosti, srčanosti, rodoljublja, s jedne strane, i blagosti, skromnosti i jednostavnosti, s druge.
Svi su želeli da je upoznaju, progovore po koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od strašnih uspomena sa fronta, a posebnu humanost pokazala je i tokom prelaska preko Albanije kada je svako parče hleba koje bi dobila od Albanki delila sa svojim saborcima.
Borba za život nakon rata
Nakon Velikog rata počinje Milunkina mnogo teža borba od one na frontu:
„Doživela je tešku nepravdu, golgotu težu od prelaska preko Albanije. Jedan njen starešina je napisao – 'Ona je tokom rata bila naš ponos'. Međutim penzionisani vojnici i oficiri nisu mogli da utiču da se ona posle rata zaposli. Dobila je posao u Sarajevu, pa u Mostaru, ali sve je to bilo nedostojno hrabre žene i nosioca Karađorđeve zvezde. Kao dobrovoljac dobila je osam jutara zemlje sa okućnicom u selu kod Novog Sada. Ona je to poklonila sestri i došla u Beograd gde je dobila posao čistačice u Hipotekarnoj banci . Rastala se sa mužem i ostala sa ćerkom i još tri devojčice koje je usvojila. Interesantna je priča da je jedan bugarski oficir poslao sina u Beograd i rekao mu da potraži Milunku. Pomogla mu je da se školuje i kasnije je oženio jednu od njenih usvojenica. Oko tridesetak dece je pomogla da se iškoluju i postanu ljudi iako je skromno živela“.
Oko tridesetak dece je pomogla da se iškoluju i postanu ljudi iako je skromno živela
© Foto : Sputnjiku ustupio Vidoje Golubović
Nikada nije tražila nikakve privilegije, a nije mogla ni penziju da ostvari.
„Nosila se časno sa svim teškoćama i problemima. Nikada se nikome nije žalila niti je išta tražila. Dobila je poziv da živi u Francuskoj sa svim privilegijama nosioca Legije časti, ali ona je to odbila i ostala je u Srbiji da živi u takvim okolnostima. Teško je bilo čitati sva ta pisma njenih nekadašnjih saboraca i starešina koji su molili da joj se pomogne. Čak u jednom stoji 'ona je nekada bila…'. Za mene ona je i danas i uvek će biti to što jeste – ikona i simbol srpskog naroda“.
Dugo zaboravljena, Milunka Savić je priznanje naše države dobila tek 40 godina posle smrti kada su njeni posmrtni ostaci preneti u Aleju zaslužnih građana i sahranjeni uz sve državne i vojne počasti.
Izložba posvećena Milunki Savić
© Foto : Sputnjiku ustupio Vidoje Golubović
„Do pre deset godina Milunka je zaista bila zaboravljena. Danas, mislim da nije. Samo Kikinda i Vršac nemaju ulicu Milunke Savić. Snimljen je film o njoj, objavljuju se knjige, u likovnim kolonijama slika se njen lik, u Vitanovcu, između Kraljeva i Kragujevca, postoji škola koja nosi njeno ime. Nastavni centar u Pančevu takođe. Održavaju se dani Milinke Savić u Jošaničkoj banji. Pored spomenika podignutog 1996. godine danas postoji multimedijalni centar gde je predstavljen njen životni put. Dužni smo da ističemo i Milunku i sve ostale žene koje su mnogo dale Srbiji. Da nije bilo žene u Prvom svetskom ratu, srpsko ognjište ne bi gorelo. Imamo žene koje su bile u jedinicama i nosile pušku, one koje su bile u pozadini i one koje su ostale u okupiranoj Srbije. Sve one zaslužuju da im se, u najmanju ruku, u Beogradu podigne spomenik“.
