https://lat.sputnikportal.rs/20230813/specijalna-misija-jedan-rus-zapucao-u-beograd-iz-izraela-nosio-je-samo-kisobran-1159781559.html
Specijalna misija: Jedan Rus zapucao u Beograd iz Izraela, nosio je samo kišobran
Specijalna misija: Jedan Rus zapucao u Beograd iz Izraela, nosio je samo kišobran
Sputnik Srbija
Morao je da se provuče kroz uzan prolaz vremešne zgrade u Balkanskoj ulici. Ušao je u jedinstvenu radionicu kakvih više nema u „novom svetu“. U potragu je... 13.08.2023, Sputnik Srbija
2023-08-13T20:55+0200
2023-08-13T20:55+0200
2023-08-13T20:55+0200
moja priča
moja priča
srbija – društvo
stari zavet
kišobran
restauracija
kišobrandžija
tatjana živković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/08/0b/1159778490_0:1164:2048:2316_1920x0_80_0_0_75998a88d1d7db7630cb2bdf64aafef4.jpg
Više od pola veka Tatjanina majka Ljubinka imala je u Višnjićevoj ulici u Beogradu radnju za popravku kišobrana i suncobrana, a ona je danas jedini kišobrandžija u Srbiji, radi, iako od tog posla ne može da se živi. Ne živi se ni od uspomena, ali ima i onih koji su spremni na sve da ih sačuvaju. Na popravku u ovu radnju stižu kišobrani stari i po stotinu godina, stižu i poštom, iz svih krajeva bivše Jugoslavije, a jednom se pojavila i mušterija sa drugog kraja sveta.„Bila je reportaža na ruskoj televiziji, njihovoj nacionalnoj, koju su sa nama dogovorili direktno iz Moskve. On je to gledao, a živi u Izraelu. Došao je sa porodicom u Beograd, poneo je svoj kišobran. Doneo ga je čak iz Izraela. Sredili smo ga, morali smo da se potrudimo. Inače, takav kišobran uopšte ne primam na popravku, to su oni stari masivni ruski kišobrani“, priča nam Tatjana. Zadržala je, kaže, radnju, iz istog razloga iz koga je Rus želeo da popravi svoj ogromni stari kišobran, kao uspomenu na majku, ali i iz ljubavi poslu koji ih je, pored tatinog rada u fabrici, hranio. Ko su ljudi koji još uvek popravljaju kišobrane? Koliko ljudi, toliko ćudi. Ima onih koji prosto žele da imaju svoju trajnu stvar, ipak, najviše je onih koji čuvanjem kišobrana, čuvaju uspomene. „Ima jedan mladić koji dovodi i svoje drugarice sa fakulteta da pokaže gde on radi kišobran. Nasledio ga je od dede, to mu je draga uspomena. Dolaze ljudi iz inostranstva, koji žive recimo u Norveškoj, dođu ovde da poprave kišobran. Ima i onih koji žele da imaju marku, ali ona nije što i nekada, ako kupite kišobran od 300, 400, 500 evra, ne znači da će vam trajati mnogo duže od onog koji platite dve hiljade dinara“. Moderni, skupi kišobrani ne mogu da se poprave, Tatjana objašnjava da su tako urađeni namenski, da moraš da kupiš novi. Kišobran je za neke i dalje statusni simbol, a za druge simbol stila i skromnosti. Redovna mušterija ove radnje je princeza Jelisaveta Karađorđević. „To je tako divna žena, i ona i njen suprug, i on je donosio svoj kišobran, neki veliki, jeste dobar. Jednostavno, žele ljudi da imaju svoju stvar i dalje, naravno da mogu da kupe novi, ali žele da i dalje imaju tu svoju stvar. Nije to rasipanje, ali ako razmišljaš na taj način, onda ćeš shvatiti da si ispunjeniji ako i dalje daješ život nečemu što je pokvareno“, objašnjava. Tatjanini kišobrani igraju u serijama Originalni vremešni kišobrani su svuda po radnji, ali najviše pažnje privlače najmanji, oni koje su beogradske dame nosile pre Drugog svetskog rata, po suncu i kiši. Tatjana se nekih seća još iz mamine radnje. Neke nije osvežila, jer su potpuno autentični, izgledaju kao pre pedeset ili sto godina, a neke je presvukla i prelakirala, izgledaju „filmski“. Mama je radila i kišobrane za film i pozorište, u radnji je ostao jedan prelep primerak iz serije „Boško Buha“, danas i Tatjana izrađuje posebne kišobrane za TV serije. Trudi se da izgledaju potpuno autentično, što nije lako. Dovija se, radnja poslednje serije u kojoj igraju njeni kišobrani, dešava se 40-tih godina prošlog veka. Kada je majka radila, bilo je svega desetak kompanija koje su pravile kišobrane, bili su skupi, ali i vredni, trajali su. „Mama je tada imala posla sa presvlakama, kišobran se nosio par godina, pa ga onda presvučeš. Ne zato što se pocepao, već ti jednostavno dosadi, hoćeš nešto novo. Zamena platna koštala je 20 maraka, u dinarskoj vrednosti, sa tri presvlake mesečno, ona isplati režije za radnju. Ja bih sada trebala da uradim 30“, kaže Živkovićeva. Toliko presvlačenja kišobrana ne uradi ni za dve godine, ali ako neko želi da osveži ovaj aksesoar, to je uvek zanimljiv, često i raritetan primerak. Sada je drugačije vreme, novo doba, instant doba, sa instant kišobranima. „U to vreme se radilo sve da je kvalitet. Narod nije bio toliko razmažen da mora da ima malu, laganu stvar, razmišljalo se na drugačiji način, kupiš nešto da imaš, da ti traje. Danas hoćemo da imamo lagan kišobran, a da nam traje, pa to ne može. I ovo što ima deklaraciju, „nesalomivo“, opet mi donesu na popravku“. Ćerke bi da nastave tradiciju Da bi radnja opstala, sada svi u porodici moraju nešto da daju, trud, rad, pa i novac, jer često ne može da se zaradi za režije, ali sve ih održava ljubav prema ovom neobičnom zanatu, to nije posao, već njihov način života. Ćerke Tatjane Živković su bile za to da se tradicija nastavi, one su i našle novi lokal u Balkanskoj 20., ulici u kojoj ima još radnji koje neguju stare zanate. I one umeju da popravljaju kišobrane. „U radnji su od rođenja, ne stide se zanatlija, čak se i njihovom društvu to sviđa. Radnjica u Višnjićevoj je imala drugačiju dušu, imali smo stepenice, pa se oni poređaju, svima je to bilo jako zanimljivo. I mom društvu u osnovnoj školi, mama uvek spremi hranu, jer nama je radnja bila druga kuća“. Dokle će moći da plaćaju kiriju, ne znaju, od države je pokušavala da dobije lokal na korišćenje, da bi se zanat sačuvao, ali popravka kišobrana u Srbiji se ne tretira kao stari zanat, jer se posao od početka do kraja ne radi rukama. Tatjana i njena porodica žive u nadi da će se to promeniti. „Volela bih da nastavimo, ima svesti o tome, narod želi da ima svoje kišobrane, a sve više žele da imaju suncobrane, zbog štetnog dejstva sunca. Imam dosta zainteresovanih žena koje svoje postojeće kišobrane prepravljaju u suncobrane“.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
moja priča, srbija – društvo, stari zavet, kišobran, restauracija, kišobrandžija, tatjana živković
moja priča, srbija – društvo, stari zavet, kišobran, restauracija, kišobrandžija, tatjana živković
Specijalna misija: Jedan Rus zapucao u Beograd iz Izraela, nosio je samo kišobran
Morao je da se provuče kroz uzan prolaz vremešne zgrade u Balkanskoj ulici. Ušao je u jedinstvenu radionicu kakvih više nema u „novom svetu“. U potragu je krenuo iz Izraela i našao Tatjanu Živković. Samo ona je mogla da reši njegov, naizgled jednostavan problem. Ova Beograđanka jedina u ovom delu Balkana popravlja uspomene, kišobrane.
Više od pola veka Tatjanina majka Ljubinka imala je u Višnjićevoj ulici u Beogradu radnju za popravku kišobrana i suncobrana, a ona je danas jedini kišobrandžija u Srbiji, radi, iako od tog posla ne može da se živi. Ne živi se ni od uspomena, ali ima i onih koji su spremni na sve da ih sačuvaju.
Na popravku u ovu radnju stižu kišobrani stari i po stotinu godina, stižu i poštom, iz svih krajeva bivše Jugoslavije, a jednom se pojavila i mušterija sa drugog kraja sveta.
„Bila je reportaža na ruskoj televiziji, njihovoj nacionalnoj, koju su sa nama dogovorili direktno iz Moskve. On je to gledao, a živi u Izraelu. Došao je sa porodicom u Beograd, poneo je svoj kišobran. Doneo ga je čak iz Izraela. Sredili smo ga, morali smo da se potrudimo. Inače, takav kišobran uopšte ne primam na popravku, to su oni stari masivni ruski kišobrani“, priča nam Tatjana.
Zadržala je, kaže, radnju, iz istog razloga iz koga je Rus želeo da popravi svoj ogromni stari kišobran, kao uspomenu na majku, ali i iz ljubavi poslu koji ih je, pored tatinog rada u fabrici, hranio.
Ko su ljudi koji još uvek popravljaju kišobrane?
Koliko ljudi, toliko ćudi. Ima onih koji prosto žele da imaju svoju trajnu stvar, ipak, najviše je onih koji čuvanjem kišobrana, čuvaju uspomene.
„Ima jedan mladić koji dovodi i svoje drugarice sa fakulteta da pokaže gde on radi kišobran. Nasledio ga je od dede, to mu je draga uspomena. Dolaze ljudi iz inostranstva, koji žive recimo u Norveškoj, dođu ovde da poprave kišobran. Ima i onih koji žele da imaju marku, ali ona nije što i nekada, ako kupite kišobran od 300, 400, 500 evra, ne znači da će vam trajati mnogo duže od onog koji platite dve hiljade dinara“.
Moderni, skupi kišobrani ne mogu da se poprave, Tatjana objašnjava da su tako urađeni namenski, da moraš da kupiš novi. Kišobran je za neke i dalje statusni simbol, a za druge simbol stila i skromnosti. Redovna mušterija ove radnje je princeza Jelisaveta Karađorđević.
„To je tako divna žena, i ona i njen suprug, i on je donosio svoj kišobran, neki veliki, jeste dobar. Jednostavno, žele ljudi da imaju svoju stvar i dalje, naravno da mogu da kupe novi, ali žele da i dalje imaju tu svoju stvar. Nije to rasipanje, ali ako razmišljaš na taj način, onda ćeš shvatiti da si ispunjeniji ako i dalje daješ život nečemu što je pokvareno“, objašnjava.
Tatjanini kišobrani igraju u serijama
Originalni vremešni kišobrani su svuda po radnji, ali najviše pažnje privlače najmanji, oni koje su beogradske dame nosile pre Drugog svetskog rata, po suncu i kiši. Tatjana se nekih seća još iz mamine radnje. Neke nije osvežila, jer su potpuno autentični, izgledaju kao pre pedeset ili sto godina, a neke je presvukla i prelakirala, izgledaju „filmski“.
Mama je radila i kišobrane za film i pozorište, u radnji je ostao jedan prelep primerak iz serije „Boško Buha“, danas i Tatjana izrađuje posebne kišobrane za TV serije. Trudi se da izgledaju potpuno autentično, što nije lako. Dovija se, radnja poslednje serije u kojoj igraju njeni kišobrani, dešava se 40-tih godina prošlog veka.
Kada je majka radila, bilo je svega desetak kompanija koje su pravile kišobrane, bili su skupi, ali i vredni, trajali su.
„Mama je tada imala posla sa presvlakama, kišobran se nosio par godina, pa ga onda presvučeš. Ne zato što se pocepao, već ti jednostavno dosadi, hoćeš nešto novo. Zamena platna koštala je 20 maraka, u dinarskoj vrednosti, sa tri presvlake mesečno, ona isplati režije za radnju. Ja bih sada trebala da uradim 30“, kaže Živkovićeva.
Toliko presvlačenja kišobrana ne uradi ni za dve godine, ali ako neko želi da osveži ovaj aksesoar, to je uvek zanimljiv, često i raritetan primerak. Sada je drugačije vreme, novo doba, instant doba, sa instant kišobranima.
„U to vreme se radilo sve da je kvalitet. Narod nije bio toliko razmažen da mora da ima malu, laganu stvar, razmišljalo se na drugačiji način, kupiš nešto da imaš, da ti traje. Danas hoćemo da imamo lagan kišobran, a da nam traje, pa to ne može. I ovo što ima deklaraciju, „nesalomivo“, opet mi donesu na popravku“.
Ćerke bi da nastave tradiciju
Da bi radnja opstala, sada svi u porodici moraju nešto da daju, trud, rad, pa i novac, jer često ne može da se zaradi za režije, ali sve ih održava ljubav prema ovom neobičnom zanatu, to nije posao, već njihov način života.
Ćerke Tatjane Živković su bile za to da se tradicija nastavi, one su i našle novi lokal u Balkanskoj 20., ulici u kojoj ima još radnji koje neguju stare zanate. I one umeju da popravljaju kišobrane.
„U radnji su od rođenja, ne stide se zanatlija, čak se i njihovom društvu to sviđa. Radnjica u Višnjićevoj je imala drugačiju dušu, imali smo stepenice, pa se oni poređaju, svima je to bilo jako zanimljivo. I mom društvu u osnovnoj školi, mama uvek spremi hranu, jer nama je radnja bila druga kuća“.
Dokle će moći da plaćaju kiriju, ne znaju, od države je pokušavala da dobije lokal na korišćenje, da bi se zanat sačuvao, ali popravka kišobrana u Srbiji se ne tretira kao stari zanat, jer se posao od početka do kraja ne radi rukama. Tatjana i njena porodica žive u nadi da će se to promeniti.
„Volela bih da nastavimo, ima svesti o tome, narod želi da ima svoje kišobrane, a sve više žele da imaju suncobrane, zbog štetnog dejstva sunca. Imam dosta zainteresovanih žena koje svoje postojeće kišobrane prepravljaju u suncobrane“.
