Nemcima dao Čehova, „voljenim Srbima“ biblioteku: Peter Urban, prevodilac koji je spajao svetove
© Foto : Adligat
Pratite nas
Prevodio je iz entuzijazma, često ne razmišljajući o tome gde da objavi prevod. Bio je poput pesnika čiji život nikada nije jednostavan. Jednom po povratku iz Srbije iz koje je doneo pesme srpskih pesnika, rekao je: „Videćemo šta ću uraditi s tim. Nije lako prodavati srpske pesme nemačkim izdavačima“.
Ovako Olga Martinova, ruska pesnikinja i književnica sa adresom u Nemačkoj, portretiše Petera Urbana, koga naziva i neumornim posrednikom između svetova.
Peter Urban (1941-2013), jedan od najuglednijih svetskih prevodilaca i stručnjaka za Čehova, decenijama je sakupljao publikacije i formirao najbolju kolekciju knjiga o Čehovu u Nemačkoj, koja se danas nalazi u Muzeju knjiga i putovanja udruženja „Adligat“ u Beogradu.
Urbanova lična zaostavština podeljena je između Beograda i Marbaha, a u „Adligatu“ se nalazi više od 15.000 publikacija iz njegove biblioteke, među kojima je čak 3.000 naslova vezanih za Čehova.
„Niko nije očekivao da će tako velika i značajna kolekcija završiti u malenoj i ne baš popularnoj Srbiji. Za šleperom je ubrzo granicu prešlo i mnoštvo nemačkih novinara. Urbanova prijateljica, novinarka Brigita van Kan, molila je da nedelju dana prati naše aktivnosti. Isprva sumnjičava, na kraju se toliko oduševila celim našim projektom da je u 'Frankfurter algemajne cajtungu', u nedeljnom izdanju od skoro 300.000 štampanih primeraka, cela stranica bila posvećena Adligatu. To je nešto što ne mogu lako da dobiju ni nemačke institucije“, kaže Viktor Lazić, predsednik „Adligata“.
Puškin i Čehov – porodica
Laskava titula vrhunskog prevodioca zahtevala je decenije posvećenog rada i ogromnu biblioteku kojom je bio ispunjen svaki delić njegovog doma u 300 godina staroj seoskoj kući u Vogelsbergu u kojoj je živeo sa svojom suprugom Jutom Herher i svojom „porodicom“, kako je nazivao – Puškina, Turgenjeva, Čehova, Danila Harmsa, Isaka Babelja, Leonida Dobičina.
Biblioteka Petera Urbana: 15.000 publikacija, među kojima je čak 3.000 naslova vezanih za Čehova.
© Foto : Adligat
Svi su oni odavno mrtvi, ali to ne umanjuje njihovu živost, zahvaljujući Peteru Urbanu, primećuje nemačka novinarka i književnica Anja Žardin 2009. godine:
„Ko je ovaj čovek u velikom vunenom džemperu koji svojim prevodima dodaje beleške koje su dovoljan razlog da kupite Čehovljeve knjige? Ko piše epiloge koji su informativniji i zabavniji od bilo koje lekcije istorije? Ali iznad svega ko natera Čehova da zvuči kao da se prvi put čuje sjajan instrument savršeno naštimovan? Tu sedi, mršav dečak uprkos svojih 67 godina“.
Žardin je bila fascinirana Urbanovom bibliotekom:
„Knjige u svakom uglu. U dnevnoj sobi sa kaljevom peći uvek na dohvat ruke Čehov - kompletna dela u trideset tomova. Iznad njih Puškin u deset tomova. Penjući se uskim stepenicama, dolazi se do međunarodne književnosti - knjige poređane po azbučnom redu, uključujući i Urbanove 'voljene Srbe' poput Miodraga Pavlovića, Danila Kiša i Branislava Crnčevića, koje je lično otkrio Nemcima. A onda iza vrata dva stepenika niže - svetilište. U večnom sutonu stoje u dva reda do krova, Rusi. Ne samo Urbanov uži krug, već i Bunjin, Dostojevski, Gogolj, Gorki, Ljermentov, Tolstoj, i svi oni, u raznim izdanjima. Urban je pronašao izdanje 'Zločina i kazne' Dostojevskog iz 1920. godine u antikvarnoj knjižari u Berlinu“.
U potrazi za Čehovom po čitavoj Evropi
Izdavači i knjižari širom Evrope i Rusije su znali da će on bez razmišljanja platiti knjigu o Čehovu koju nema, pa su se utrkivali da mu ih pronalaze i nude.
Da bi razumeo kako je Čehov video svet, Urban nije samo pročitao sve što je Čehov ikada napisao, već i ono što je Čehov pročitao.
Čehov čita svoju dramu "Galeb" glumcima, 1899.
© Sputnik / RIA Novosti
Detaljnije nego bilo koju drugu knjigu, Čehov je proučavao „Samom sebi“ Marka Aurelija pa je Urban otputovao na Jaltu, gde se nalazi Čehovljev lični primerak te Aurelijeve autobiografije i za tri nedelje prepisao je celu knjigu, uključujući beleške ruskog pisca, sa željom da spozna kako je Marko Aurelije uticao na Čehova.
Anja Žardin oslikava tu Urbanovu retku posvećenost prevođenju ruskih klasika:
„Možete ga videti ispred sebe kako radi na Čehovljevoj 'Turobnoj priči', secira tekst reč po reč, pa se zadrži recimo na Lizi. Ustaje, prstima prolazi duž niza knjiga, zastaje na T za Tolstoja, izvlači sa police 'Smrt Ivana Iljiča' i uverava se da se ćerka i tamo zove Liza. A zar se voljena u Turgenjevom 'Dnevniku suvišnog čoveka' ne zove isto Liza? Zašto se svi zovu Liza? I tako, konačno, vadi sa police rečnik imena, seda za susedni sto, podignutog desnog lakta tako da mu ruka sa cigaretom bude pod idealnim uglom u odnosu na pepeljaru, dok svojom levom rukom okreće stranice knjige - Aha. Liza je kraći oblik Elizavete, starohebrejski 'Kunem se Bogom'. Rezultat je fusnota, jedna od sto samo u 'Turobnoj priči'”.
Rusku književnost mi ne mogu mi oduzeti
Ljubav prema ruskoj književnosti Urban je razvio još u detinjstvu. Rođen u Berlinu 1941. godine, sa porodicom se 1944. preselio u Bavarsku, a potom na zapad.
U početku je, prisetio se Urban jednom prilikom, bilo jako teško na zapadu. Tek je napunio 16 godina, koliko je imao i Čehov kada je ostao sam u Taganrogu.
Šokiralo je Urbana kada su na času istorije govorili o industrijskoj revoluciji, a da nisu ni spomenuli ime Karla Marksa i kada su „Pesmu o Nibelunzima“ proučavali cele godine na času nemačkog.
Biblioteka Petera Urbana u Adligatu
© Foto : Adligat
Srećom učitelj latinskog je u slobodno vreme držao časove ruskog i čitao Dostojevskog pa je Urban u takvoj atmosferi pokrenuo školske novine, otkrio džez i zaronio u rusku književnost.
„To je bilo moje“, kaže, „to niko nije mogao da mi oduzme“.
I Čehov i Urban su ostali bez oca i bili vezani za majku, nadareni za muziku, izabrali književnost umesto medicine, obojica su bili prepušteni sami sebi u ranoj mladosti i odrasli u vremenima pod velikim uticajem ideologija prema kojima su gajili veliko nepoverenje.
Dok je kao student slavistike u Vircburgu popisivao knjige u biblioteci, Urban je slušao „Ujka Vanju“ i „Višnjika“ na ploči, iznova i iznova. Bili su to zvučni snimci umetnika moskovskog pozorišta, a ritam i muzikalnost jezika osvojili su Urbana.
Pre nego što je preveo „Višnjika”, prvo je otišao u Beograd na godinu dana studija, gde je „upao među pesnike”.
Razumevanje među narodima
Ne čudi što je njegova biblioteka trajno našla svoj dom u Beogradu, imajući u vidu njegovu privrženost Srbiji i srpskoj književnosti. To je pokazao i u svom govoru 2000. godine prilikom dobijanja nagrade za „razumevanje među evropskim narodima“.
Razumevanje među evropskim narodima, kako je tom prilikom istakao Urban, bio mu je od početka zadatak, još od trenutka kada su mu pesnici Vasko Popa i Miodrag Pavlović rekli da ne može da studira godinu dana u Beogradu, a da ne učini nešto za srpsku književnost.
Miodrag Pavlović i Peter Urban
© Foto : Adligat
„U staroj Jugoslaviji sam naučio da je svest naroda bolje sačuvana u književnosti nego u istoriografiji. Istoriju pišu pobednici, a pesnici i pisci su retko među njima. Više nego ikada nam je potrebno međusobno razumevanje, a prvo moramo da krenemo od sebe i postavimo sebi pitanje da li smo sposobni da razumemo“, rekao je tada Urban.
Urban je podsetio tom prilikom na NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine:
„NATO je bio u ratu 78 dana, 38.004 'neprijateljskih letova', nešto manje od 490 dnevno. NATO je prekršio međunarodno pravo i vodio rat protiv jedne suverene države, navodno da zaštiti ljudska prava. Ratovao protiv Miloševića i pogodio je, kako to već biva, svojim sankcijama srpsko stanovništvo. A koliko malo rat rešava probleme, a stvara nove, svakog dana možemo videti na Kosovu“.
Urban se osvrnuo i na „najsramniji termin koji su NATO generali smislili - kolateralna šteta“:
„Naš javni jezik je prožet rečima koje lažu, ulepšavaju, iskrivljuju, zamagljuju: 'vazdušni udari' zvuči čistije od bombardovanja fabrika duvana i hemijskih postrojenja, 'raspad Jugoslavije' zvuči kao nešto neizbežno, kao prirodni događaj, i čini da zaboravimo da se rasparčavanje te zemlje, koja je nastala tokom dva svetska rata, ne može pripisati isključivo Miloševićevoj nacionalističkoj politici. Šta pokreće ljude koji srpsko ime ne umeju da napišu, a kamoli da ga izgovore, koji nikada nisu čitali romane Ive Andrića ili Danila Kiša, ali koji preziru, ismevaju i zloupotrebljavaju suprotno mišljenje zasnovano na znanju?“.
Posvete srpskih pisaca Peteru Urbanu
© Foto : Adligat
Zbog svega toga je još više cenio nagradu za razumevanje među evropskim narodima i doživeo je kao ohrabrenje da nastavi svoj rad uz neprevedene tekstove Danila Kiša.
Živeo je među knjigama, okružen beleškama, uveren da je to jedini način da se opravda „svojim autorima“, a neke od njih je otkrio nemačkoj javnosti. Samo na jesen je dozvoljavao sebi da bude ometen i to branjem pečuraka.
Bio je perfekcionista, kopao je po starim prevodima i beskompromisno se bavio lingvističkim problemima, uvek sa olovkom u ruci jer je odbacivao savremenu digitalnu tehnologiju.
Cenjen u zemljama sa čijih jezika je prevodio
Peter Urban je postigao nešto relativno retko za prevodioca: nije bio cenjen samo u svojoj zemlji, već i u zemljama sa čijih jezika je prevodio. I šta više otkrio je pesnika ne samo nemačkim čitaocima već i ruskim.
Naime, Urban je u jednom književnom časopisu naišao na pesme Genadija Gora koje je pisao, u Lenjigradu, u zimu 1941/1942.
Gor je bio poznati prozni pisac, ali nije pisao poeziju. Ni pre ni posle. Samo u toj nezamislivoj situaciji, u opkoljenom Lenjingradu, okružen stradanjima, glađu, pisao je tragične pesme sa mračnim, fantastičnim i grotesknim likovima. Peter Urban je preveo te pesme i objavljene su u dvojezičnoj knjizi.
Posle njegove smrti u Nemačkoj se moglo čuti – „Urban nam je dao Čehova, Turgenjeva, Gogolja, Puškina, Ljermontova“. Bio je to veliki talas zahvalnosti i ljubavi.
