Priština se ugleda na Hrvatsku, cilj je isti – da je Srba sve manje
© AP Photo / Visar KryeziuDovođenje povređenih u službu hitne pomoći u Kosovskoj Mitrovici na Kosovu i Metohiji
© AP Photo / Visar Kryeziu
Pratite nas
Aljbin Kurti se ugleda na politiku Hrvatske prema Srbima u dva aspekta – načinu na koji želi da formira ZSO i tajnim optužnicama za navodne ratne zločine. I dok ZSO služi tome da se ostatak Srba iseli sa KiM, tajne optužnice služe obrnutom cilju – da spreče da se Srbi vrate.
Hapšenja Srba po takozvanim tajnim optužnicama bio je i ostao mehanizam zbog kojih mnoštvo Srba izbeglih tokom rata u Hrvatskoj izbegava da se vrati u svoje domove koji su ostali iza njih. Sličan mehanizam danas primenjuju i privremene prištinske institucije – poslednji takav slučaj je hapšenje Momira Pantića i Žarka Zarića.
Tajne optužnice – instrument prekidanja veza Srba sa KiM
Prema rečima advokata Branka Pavlovića, tajne optužnice služe tome da spreče Srbe da obilaze svoja groblja, obilaze svoja imanja, da posećuju manastire, budu u kontaktu sa rodbinom koja je ostala na KiM…
„Tako da je to važan instrument prekidanja svih veza između života, kulturnog nasleđa, imanja i ljudi koji su ostali i Srba koji su otišli sa KiM“, kaže on.
Tajne optužnice nisu dobre za pravosudne sisteme bilo koje države ili teritorije, međutim, u sadašnjem trenutku, dok Srbija na KiM ne povrati neke nadležnosti one će ostati realnost, dodaje on.
Jedino što je ostalo jeste pružanje maksimalne pravne pomoći svakome ko dođe pod udar takve vrste optužnice.
Naučni saradnik u Institutu za evropske studije, dr Rajko Petrović, primećuje još jednu dimenziju koju imaju tajne optužnice po kojima se gone Srbi na KiM.
„Činjenica da prištinske vlasti intenzivno hapse i Srbe sa KiM po optužnicama za navodne ratne zločine govori o tome da tim sredstvom zastrašivanja, ne samo pokušavaju da spreče povratak Srba, kao što to Hrvatska radi. Vlasti tzv. Kosova hapse i Srbe koji i dalje žive na KiM i time žele da poruče da svaki Srbin koji je bio vojno sposoban 1998/99 može biti optužen i osuđen i da je takvima najbolje da trajno napuste KiM“, konstatuje on.
Strateško antisrpsko partnerstvo Hrvatske i Prištine
Prema Pavlovićevim rečima, saradnja između zvaničnog Zagreba i Prištine ima isti ideološki pečat – fašistički. Zbog toga su veze između hrvatskih zvaničnika i kosovskih Albanaca, kako kaže, logične jer i jedni i drugi žele isto – Hrvatsku, odnosno KiM bez Srba.
Kao što su u prošlosti hrvatsko-albanske veze nosile zajednički, fašistički, ideološki pečat, danas one nose američki operativni pečat, dodaje Pavlović. Naročito u segmentu koji se odnosi na politiku prema Srbima.
„Pošto Amerikanci razumeju da su dovoljno obučili Hrvate za tehniku progona Srba kroz raznorazne pravno-vojno-bezbednosne strukture, onda njih koriste kao nekoga ko će dalje obučavati Albance, jer ne mogu da se beskonačno zadržavaju na KiM“, objašnjava Pavlović.
Sa Pavlovićevim mišljenjem slaže se i Petrović. Od nastanaka do danas, Hrvatska i tzv. Kosovo imaju iste mentore – zapadne zemlje i shodno tome koriste iste mehanizme kako bi sprovele svoje političke ciljeve.
On podseća da je hrvatsko-albanska saradnja starteški sračunata još od 1991. i početka građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji, kada je veći broj oficira, podoficira i vojnika albanske nacionalnosti iz JNA prebegao u hrvatske paravojne jedinice. Neki od njih, kao što su Rahim Ademi i Agim Čeku, postali su generali hrvatske vojske, a Čeku je bio i komandant OVK i kasnije visoki zvaničnik prištinskih vlasti.
Kada je 2011. tadašnja hrvatska premijerka Jadranka Kosor posetila KiM da bi potpisala više sporazuma sa tzv. Kosovom, jedan od domaćina bio joj je i Čeku.
Sve to ukazuje da se radi o strateškoj saradnji, napominje Petrović.
„Hrvatska i kosovskometohijski Albanci imaju jednu vrstu strateške antisrpske saradnje jer je i jednima i drugima cilj da maksimalno destabilizuju Srbiju. I jedni i drugi su u praksi ne samo vršili etnička čišćenja nad našim narodom, već su isto tako otimali srpske istorijske teritorije. Prema tome, takva vrsta saveza između dva naroda koji nemaju ništa zajedničko sem otvorene i agresivne mržnje prema Srbima i Srbiji svedoči o tome koliko je antisrpstvo kao vrsta antiideologije jako vezivno tkivo za mnoge naše neprijatelje“, zaključuje on.