Veliki gubitak za društvo: Kakav je to albaharijevski svet koji nam je ostao
Pratite nas
Nikada nisam verovao da pisac ima bilo kakvu ulogu, osim da sledi inspiraciju kada se pojavi ili da ćuti ukoliko nema nadahnuća na vidiku. Moje knjige govore o mojim bolovima i radostima, nastojanjima da shvatim svet, da se snađem u lavirintu svesti, da na trenutak budem neko drugi ili upravo onaj koji jesam i to me čini srećnim.
Ovako je govorio David Albahari, jedan od najznačajnijih pripovedača i romansijera u srpskoj književnosti druge polovine 20. i u prvim decenijama 21. veka, koji je preminuo 30. jula u 75. godini života.
Njegov odlazak je, kako ističu iz Srpske akademije nauka i umetnosti čiji je član bio, veliki gubitak za sveukupno društvo i kulturu:
„Svojim bogatim opusom, koji odlikuje izrazita inovativnost na stilskom planu, stekao je status kultnog pisca jugoslovenske i srpske književnosti“.
Pišem priče jer verujem u dušu
„Kada pogledam unazad, ne uspevam da pronađem trenutak u kojem sam pomislio – 'Biću pisac'. Možda takvog trenutka nikada nije ni bilo? U svakom slučaju, nije bilo trenutka u kojem sam video pred sobom svoj književni život i opus ili sačinio plan za njihovo ostvarenje, plan kojem sam se kasnije u potpunosti posvetio, ali bi najiskrenije bilo reći da ni sada ne znam zašto se sve tako desilo. Ako pokušam da na sebe i ono što sam uradio pogledam 'nepristrasnim' okom, vidim nekoga ko – kada se već našao u vrtlogu književnog života – najviše energije posvećuje radu na poboljšanju odnosa prema kratkoj priči kod nas“, izjavio je jednom prilikom Albahari.
Na književnoj sceni debitovao je 1973. godine sa zbirkom priča „Porodično vreme“. Kritika i čitalačka publika već u njegovim prvim delima prepoznala je jedan od najdarovitijih autorskih glasava tadašnje jugoslovenske književnosti.
„Albahari je započeo i izuzetan književni glas stekao kao pripovedač. Pripovetka je forma koju nikada nije napustio. Prvo u romanu 'Cink', potom u seriji romana napisanih u devedesetim, od 'Kratke knjige' i 'Snežnog čoveka', preko 'Mamca' i 'Geca i Majera', do 'Svetskog putnika' i 'Mraka', pa onda u romanima pisanim dvehiljaditih, među kojima posebno mesto pripada 'Pijavicama', Albahari je oblikovao prepoznatljiv pripovedački glas u modernom srpskom romanu“, ističe za Sputnjik pisac i glavni urednik izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović.
„Ja sam prozni pisac i pišem priče. Pišem ih zato što i dalje, sasvim staromodno, verujem u dušu, iako ne znam šta je duša, kako izgleda i kuda odlazi kada nas više nema. Pišem ih zato što su priče jedina odbrana od bezličnosti istorije“, govorio je Albahari, naglašavajući da upravo u pričama kao nigde drugde u stvarnosti nalazi utehu.
Tu utehu u književnosti Davida Albaharija, kaže Božović, nalazili su je i toliki njegovi čitaoci, najpre na srpskom jeziku, a od početka devedesetih i na gotovo svim evropskim jezicima:
„Književnosti su potrebni veliki i posvećeni pisci u svim generacijama i u svim okolnostima. U generacijama čitalaca i pisaca koji su u srpsku književnost došli posle Danila Kiša i Borislava Pekića David Albahari je izgradio takav glas i nenametljivo, kakav je bio, stekao takav status“.
David Albahari
© Tanjug / RADE PRELIĆ
Albaharijevski svet
U pričama i romanima David Albahari je postigao, prema rečima Božovića,ono što je u književnosti najteže i najvažnije – oblikovao je svoj svet i svoj pripovedački ton:
„Stišan glas, stilska upečatljivost i iznijansiranost, jezička preciznost, verodostojnost u detalju, a potom i u opštoj slici, tihi, delikatni, ali utoliko dalekosežniji humor, jednostavnost, mudrost pričanja – samo su neki od elemenata tog albaharijevskog tona i sveta. I taj svet i taj ton zovemo po imenu pisca – albaharijevskim. I da nije potpisivao svoje priče i romane, čitaoci bi znali da ih je on napisao“.
Posvećen istraživanju jezika i njegovim nijansama i prelazima, Albahari je, naglašava Božović, vrhunskim stilom pripovedao i svoje priče „porodičnih vremena“ i svoje povesti u kojima se, kako već u modernim vremenima biva, suočio sa iskušenjima istorije i geografije, unutrašnjim čovekovim rascepima i njegovim nemogućnostima da sopstveni život oblikuje mimo velikih sila egzistencije:
„Ovaj čarobnjak priče bio je veliki pripovedni inovator i modernizator. Kao retko koji pisac njegovog vremena, Albahari je osluškivao i razumevao moderna vremena“.
Sigurnost priča
Analizirajući Albaharijeve priče, pisac i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Mihajlo Pantić, primećuje da one stalno iskazuju otvorenost za egzistencijalne, umetničke i poetičke promene pripadajućeg mu kulturnog kruga i njima saglasnog načina književnog mišljenja::
„Na delu je, pre svega, bio nepragmatičan, relativizujući pristup odabranim 'mikroskopskim' temama, više okrenutim jeziku u kojem se uobličava moguće iskustvo sveta, a manje iskustvu sveta koje se uobličava u jeziku. O tome, na poseban, neponovljiv, albaharijevski način govori i knjiga 'Hoćemo još malih priča, još, još i još'.
Roman „Mamac“, u kojem Albahari obrađuje neke od glavnih tema svog stvaralačkog opusa kao što su porodična istorija i holokaust, ovenčan je NIN-ovom nagradom za najbolji roman 1996. godine, nagradom „Narodne biblioteke Srbije“, kao i nagradama, „Balkanika“ i „Most Berlin“.
„Pišući o porodici zapravo sam otkrivao pravu istoriju mojih roditelja i predaka. Pamtim, iz detinjstva, nekoliko porodičnih praznina, gotovo tajni, u čijoj senci sam rastao. S vremenom se taj svet, ti paralelni svetovi i ti senasti likovi, otvarao preda mnom, nudio se kao priča, ali me i uvlačio u sebe kao deo priče. Pisao sam iznutra, pokušavajući da izađem napolje, a kada bih stigao napolje, žurio sam ponovo unutra, gde je – u sigurnosti priče – sve nudilo utehu i spokoj“, govorio je Albahari.
Temu porodične hronike kroz priču o ocu obradio je i u romanu „Cinik“ (1988), dok se tema holokusta javlja u mnogim njegovim delima, a posebno u romanu „Gec i Majer“ (1998).
Pantić ističe i da svaki pisac vidi drukčije predmet koji opisuje i interpretira ga iz ugla svoje individualne osećajnosti, ali Albahari ide dalje od toga:
„On, naime, pokušava da nasluti kako predmeti vide nas, i čini to opisujući način na koji se sam subjekt menja kada prođe kroz zonu radijacije tih predmeta ili dok, ljudski, gleda u njih“.
Istančan i pažljiv sagovornik
Urednik izdavačke kuće „Arhipelag“ naglašava da u savremenoj srpskoj književnosti nije upoznao većeg profesionalca nego što je bio David Albahari:
„Poštovao je rokove, prema njemu su se mogli navijati satovi i kada je reč o susretu i kada je reč o rukopisu, ali je posebno poštovao svoje čitaoce. Znam to izbliza, jer sam sa Albaharijem, odlazeći na književne večeri, nekoliko puta obišao Srbiju. Bio je veliki čitalac i istančan i pažljiv sagovornik. Nekolike generacije srpskih pripovedača ulazile su u književnost uz njegovu uredničku, čitalačku ili prijateljsku podršku. Ne znam nikoga koga nije podržao ili za koga nije imao neku dobronamernu i probranu reč“.
Bolest ga je napala u naponu ljudskih i književnih snaga, ali joj je on odolevao s neviđenom hrabrošću.
Priča je, napisao je negde Albahari, „ono što ostane nakon smenjivanja trajnog i nepostojanog - pokušaj da se dosegne svet, i uvid da se, čak i u najboljem slučaju, može stići samo do opisa sveta“.
„Taj tihi i mirni, istrajni i dobri, sabrani i mudri čovek David Albahari ostavio je izuzetno delo, opisao je svet koji će kao retko gde drugde biti postojan, upečatljiv i uverljiv u njegovoj književnosti“, zaključuje Božović.
