https://lat.sputnikportal.rs/20230723/film-mavena-krvna-osveta-virdzina-andrija-lekic-palic-1158955313.html
„Ogromna je snaga u strahu“: Priča o filmu koji razotkriva ono o čemu ljudi ćute ili govore uvijeno
„Ogromna je snaga u strahu“: Priča o filmu koji razotkriva ono o čemu ljudi ćute ili govore uvijeno
Sputnik Srbija
U tim situacijama poslednje o čemu razmišljate jeste da uzmete kameru i snimate. To su teme smrti, teme žrtve i dužnosti koje doprinose širem sagledavanju... 23.07.2023, Sputnik Srbija
2023-07-23T17:10+0200
2023-07-23T17:10+0200
2023-07-23T17:10+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
film i serije
festival evropskog filma palić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/07/17/1158954965_0:147:2000:1272_1920x0_80_0_0_1dc88364eb84a1b0730859c5e71e453c.jpg
Film „Mavena“ prikazan je na Festivalu evropskog filma Palić, u selekciji „Novi evropski dokumentarci“.Kroz četiri priče, snimljene u periodu od osam godina - krvna osveta i njene posledice, fenomen virdžine, ljubav između sestre i brata koji ima trajno oštećenje mozga i poslednji dani njegovog oca u terminalnoj fazi maligne bolesti, autor promišlja večna pitanja o stvarnosti, istini, potrazi za domom, sećanjima i ljubavi.Film je delom autobiografskiNakon volontiranja u područjima pogođenim cunamijem u Japanu, života sa emigrantima u zimskim noćima Pariza i vremena provedenog na albanskim Prokletijama, Lekić se 2011. godine vraća u Crnu Goru, mesto u kojem je odrastao da bi boravio pored oca koji je u terminalnoj fazi bolesti.Od Londona, preko Pariza, Japana i Prokletija do domaLekić je proveo pet godina u Londonu gde je studirao fotografiju. Zatim je u Japanu imao prvu veću samostalnu izložbu. Desio se u međuvremenu cunami, pa je volontirao u području pogođenom cunamijem i dokumentovao te trenutke.Pre toga je radio u Parizu na pričama o pridošlicama i imigraciji, a potom otišao na albanske Prokletije da bi snimio sela koja su polako nestajala usled modernizacije društva:„Tako je nastala moja trilogija o domu koju sam u filmu predstavio kroz 3D animacije. Tu sam priču kasnije nastavio sa pričama iz Crne Gore“.Strah je najveća barijeraSmatra da je taj put kroz različite kulture i tradicije neophodan da bismo šire sagledali pitanje identiteta i mentaliteta:„Drugačije karakteristike naše ličnosti dolaze do izražaja u različitim okruženjima. Kada pričamo o sebi, obično se okrećemo unutrašnjem biću, zanemarujući te spoljne faktore koji često mogu dovesti do intelektualne stimulacije, ali mnogo češće do besa, očaja i nervoze. Meni se to dogodilo i u Londonu, Parizu i Japanu da sam počeo da razvijam nova interesovanja i drugačije da posmatram stvari“.Stavljamo sebe u situaciju u kojoj nismo bili ranije, primećuje Lekić, zalazimo na nepoznate teritorije i kroz preispitivanje ogoljavamo delove sopstvene ličnosti:„Svi ti procesi donose određene strahove i nelagode. Strah je najveća barijera za mnoge stvari, ali tu leži i ogromna snaga koja, ako se oslobodi, otvara nove nivoe spoznaje“.Priče o kojima se ne govoriObrađujući teme smrti, žrtve i naše dužnosti, i ekstremne situacije koje je beležio kamerom, pomogle su mu da šire sagleda mentalitet i identitet jednog naroda.„Priče o krvnoj osveti i virdžini su mi naizgled bile manje bliske. Mislio sam da je to deo Crne Gore koji ne poznajem dobro i koji mi je stran. U tih osam godina sam proveo dosta vremena sa tim ljudima i bez kamere, razgovarao sam i pokušao da uhvatim suštinu i emociju – porodica gleda sahranu svoga sina, virdžina koja je dala reč ocu da će čuvati porodičnu kuću, a nedavno, 30 dana pre toga ostala je bez sestre, potpuno sama. Periodično sam odlazio, posećivao ih i na kraju sam imao blizu 50 sati materijala. Shvatio sam da su sve te stvari veoma povezane, da postoje niti koje spajaju naizgled nespojive stvari i doprinose široj slici“, objašnjava Lekić, čija se porodica preselila iz Beograda u Crnu Goru kada je imao šest godina.Primećuje da krvne osvete i virdžina ima sve manje u Crnoj Gori, ali i da se o tome ne govori:„Priče koje sam stavio u film su one o kojima se manje govori u konzervativnim i patrijarhalnim sredinama ili se govori uvijeno – o krvnoj osveti, virdžini, raku, koji se ne izgovara nego ljudi obično kažu 'ono najgore', o borbi sa zavisnošću, o depresiji i slično. Crna Gora se otvara i menja usled tehnološkog napretka i dostupnosti informacija, svest se polako širi. To je moj utisak“. Teški momenti na njihovom vrhuncuKaže da retko dobijemo priliku da snimamo teške momente na njihovom vrhuncu, u terminalnoj fazi bolesti recimo, periodu određene zarobljenosti, periodu nemogućnosti da se stvari promene:„U tim situacijama poslednje o čemu razmišljate jeste da uzmete kameru i snimate, ali posle nekog vremena sam to učinio. Svog druga koji je u filmu sam posećivao decenijama. Umro je prošle godine, posle 19 godina takvog stanja. Često sam imao kameru sa sobom i pomalo snimao. Sa ocem isto posle nekog vremena sam uzeo kameru. Kada je kancer metastazirao i ušao u terminalnu fazu, uglavnom je bio na opioidima. Većinu vremena bih samo sedeo pored njega, a on spavao. Onda sam odlučio da snimim deo atmosfere o kojoj ljudi malo pričaju i da probam da sve to stavim u širi kontekst. Već sam imao materijal o krvnoj osveti i virdžini, kasnije sam se i njima vraćao, dopunjavao materijal. Ne znam šta da mislim o svemu tome, verovatno treba još vremena da prođe. Osećao sam unutrašnju potrebu da treba da snimim neke stvari, mislio sam da će meni biti lakše da shvatim određene stvari“.Ceo proces mu je pomogao, kaže, da shvati da nas mnogo manje vodi svesno nego nesvesno:„Osim ličnih asocijacija na koje sam nailazio shvatimo da ne možemo u potpunosti da kontrolišemo svoje živote, što ne znači da treba da se prepustimo sudbini, već da sa većom svesnošću ulazimo u novi dan. Iznenađujuće je koliko nas malo vodi svesno, a mnogo više nesvesno“.Film „Mavena“ je premijeru imao na Međunarodnom festivalu dugometražnog dokumentarnog filma DOK #5 i dobio nagradu publike:„ Posmatranje reakcije publike pred filmom u kojem se ogoljava i deo sopstvene ličnosti je bilo posebno iskustvo. Ostali su nakon projekcije, razgovarali smo. Naišao sam na pitanja o kojima nisam razmišljao. To iskustvo je otvorilo neke nove teme za razmišljanje“.
https://lat.sputnikportal.rs/20230206/dokumentarci-moj-prijatelj-tomi-i-mavena--najbolji-na-dok-5-festivalu-marija-jakovljevic-1150496843.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, film i serije, festival evropskog filma palić
kultura, kultura – intervjui i analitika, film i serije, festival evropskog filma palić
„Ogromna je snaga u strahu“: Priča o filmu koji razotkriva ono o čemu ljudi ćute ili govore uvijeno
U tim situacijama poslednje o čemu razmišljate jeste da uzmete kameru i snimate. To su teme smrti, teme žrtve i dužnosti koje doprinose širem sagledavanju identiteta i mentaliteta jednog naroda. O tim pričama se manje ili uvijeno govori u patrijarhalnim i konzervativnim sredinama, kaže Andrija Lekić, autor dokumentarnog filma „Mavena”.
Film „Mavena“ prikazan je na Festivalu evropskog filma Palić, u selekciji „Novi evropski dokumentarci“.
Kroz četiri priče, snimljene u periodu od osam godina - krvna osveta i njene posledice, fenomen virdžine, ljubav između sestre i brata koji ima trajno oštećenje mozga i poslednji dani njegovog oca u terminalnoj fazi maligne bolesti, autor promišlja večna pitanja o stvarnosti, istini, potrazi za domom, sećanjima i ljubavi.
Film je delom autobiografski
Nakon volontiranja u područjima pogođenim cunamijem u Japanu, života sa emigrantima u zimskim noćima Pariza i vremena provedenog na albanskim Prokletijama, Lekić se 2011. godine vraća u Crnu Goru, mesto u kojem je odrastao da bi boravio pored oca koji je u terminalnoj fazi bolesti.
„Film je delom autobiografski. Zasnovan je i na iskustvima mnogih ljudi koje poznajem i razgovorima koje sam vodio sa njima. Godine 2012. sam počeo da snimam dve priče koje su mi naizgled bile manje bliske – o krvnoj osveti i virdžini. Kasnije sam počeo da snimam i dve veoma lične priče – o mom prijatelju koji je pao u komu i probudio se sa trajnim oštećenjem mozga i njegovoj sestri koja je brinula o njemu, kao i o poslednjim danima mog oca. Hteo sam da stvorim unutrašnji pejzaž i približim se opštim urođenim obrascima mišljenja, delovanja i ponašanja koji u tim ekstremnim situacijama najviše dolaze do izražaja“, kaže Lekić za Sputnjik.
Od Londona, preko Pariza, Japana i Prokletija do doma
Lekić je proveo pet godina u Londonu gde je studirao fotografiju. Zatim je u Japanu imao prvu veću samostalnu izložbu. Desio se u međuvremenu cunami, pa je volontirao u području pogođenom cunamijem i dokumentovao te trenutke.
Pre toga je radio u Parizu na pričama o pridošlicama i imigraciji, a potom otišao na albanske Prokletije da bi snimio sela koja su polako nestajala usled modernizacije društva:
„Tako je nastala moja trilogija o domu koju sam u filmu predstavio kroz 3D animacije. Tu sam priču kasnije nastavio sa pričama iz Crne Gore“.
Strah je najveća barijera
Smatra da je taj put kroz različite kulture i tradicije neophodan da bismo šire sagledali pitanje identiteta i mentaliteta:
„Drugačije karakteristike naše ličnosti dolaze do izražaja u različitim okruženjima. Kada pričamo o sebi, obično se okrećemo unutrašnjem biću, zanemarujući te spoljne faktore koji često mogu dovesti do intelektualne stimulacije, ali mnogo češće do besa, očaja i nervoze. Meni se to dogodilo i u Londonu, Parizu i Japanu da sam počeo da razvijam nova interesovanja i drugačije da posmatram stvari“.
Stavljamo sebe u situaciju u kojoj nismo bili ranije, primećuje Lekić, zalazimo na nepoznate teritorije i kroz preispitivanje ogoljavamo delove sopstvene ličnosti:
„Svi ti procesi donose određene strahove i nelagode. Strah je najveća barijera za mnoge stvari, ali tu leži i ogromna snaga koja, ako se oslobodi, otvara nove nivoe spoznaje“.
Priče o kojima se ne govori
Obrađujući teme smrti, žrtve i naše dužnosti, i ekstremne situacije koje je beležio kamerom, pomogle su mu da šire sagleda mentalitet i identitet jednog naroda.
„Priče o krvnoj osveti i virdžini su mi naizgled bile manje bliske. Mislio sam da je to deo Crne Gore koji ne poznajem dobro i koji mi je stran. U tih osam godina sam proveo dosta vremena sa tim ljudima i bez kamere, razgovarao sam i pokušao da uhvatim suštinu i emociju – porodica gleda sahranu svoga sina, virdžina koja je dala reč ocu da će čuvati porodičnu kuću, a nedavno, 30 dana pre toga ostala je bez sestre, potpuno sama. Periodično sam odlazio, posećivao ih i na kraju sam imao blizu 50 sati materijala. Shvatio sam da su sve te stvari veoma povezane, da postoje niti koje spajaju naizgled nespojive stvari i doprinose široj slici“, objašnjava Lekić, čija se porodica preselila iz Beograda u Crnu Goru kada je imao šest godina.
Primećuje da krvne osvete i virdžina ima sve manje u Crnoj Gori, ali i da se o tome ne govori:
„Priče koje sam stavio u film su one o kojima se manje govori u konzervativnim i patrijarhalnim sredinama ili se govori uvijeno – o krvnoj osveti, virdžini, raku, koji se ne izgovara nego ljudi obično kažu 'ono najgore', o borbi sa zavisnošću, o depresiji i slično. Crna Gora se otvara i menja usled tehnološkog napretka i dostupnosti informacija, svest se polako širi. To je moj utisak“.
Teški momenti na njihovom vrhuncu
Kaže da retko dobijemo priliku da snimamo teške momente na njihovom vrhuncu, u terminalnoj fazi bolesti recimo, periodu određene zarobljenosti, periodu nemogućnosti da se stvari promene:
„U tim situacijama poslednje o čemu razmišljate jeste da uzmete kameru i snimate, ali posle nekog vremena sam to učinio. Svog druga koji je u filmu sam posećivao decenijama. Umro je prošle godine, posle 19 godina takvog stanja. Često sam imao kameru sa sobom i pomalo snimao. Sa ocem isto posle nekog vremena sam uzeo kameru. Kada je kancer metastazirao i ušao u terminalnu fazu, uglavnom je bio na opioidima. Većinu vremena bih samo sedeo pored njega, a on spavao. Onda sam odlučio da snimim deo atmosfere o kojoj ljudi malo pričaju i da probam da sve to stavim u širi kontekst. Već sam imao materijal o krvnoj osveti i virdžini, kasnije sam se i njima vraćao, dopunjavao materijal. Ne znam šta da mislim o svemu tome, verovatno treba još vremena da prođe. Osećao sam unutrašnju potrebu da treba da snimim neke stvari, mislio sam da će meni biti lakše da shvatim određene stvari“.
Ceo proces mu je pomogao, kaže, da shvati da nas mnogo manje vodi svesno nego nesvesno:
„Osim ličnih asocijacija na koje sam nailazio shvatimo da ne možemo u potpunosti da kontrolišemo svoje živote, što ne znači da treba da se prepustimo sudbini, već da sa većom svesnošću ulazimo u novi dan. Iznenađujuće je koliko nas malo vodi svesno, a mnogo više nesvesno“.
Film „Mavena“ je premijeru imao na Međunarodnom festivalu dugometražnog dokumentarnog filma DOK #5 i dobio nagradu publike:
„ Posmatranje reakcije publike pred filmom u kojem se ogoljava i deo sopstvene ličnosti je bilo posebno iskustvo. Ostali su nakon projekcije, razgovarali smo. Naišao sam na pitanja o kojima nisam razmišljao. To iskustvo je otvorilo neke nove teme za razmišljanje“.
