Dodik, Vulin, ko je sledeći? Amerika sve slabija, a sve grublje igra protiv Srba /video/
© AP Photo / J. Scott Applewhite
Pratite nas
Što je moć Sjedinjenih Država manja, sve češće i intenzivnije pribegavaju grubim metodama zamene teza i otvorenim pritiscima i sankcijama, a sve zato što moć istine i međunarodnog prava više ne stoji na njihovoj strani, kaže politikolog Aleksandar Gajić povodom nedavne odluke Vašingtona da uvede restriktivne mere direktoru BIA Aleksandru Vulinu.
Sporna odluka nastavila je kontinuitet sankcionog ponašanja SAD na Balkanu, od početka devedesetih do danas, ali i popunila „crnu listu“ Vašingtona na kojoj je, između ostalih, već godinama i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
Sjedinjene Države su, smatra advokat Goran Petronijević, odabrale pogrešne metode stavljanja pod kontrolu određenog naroda ili države, a prema Srbima konstantno rade naopako - poznato je da sa njima sve možeš da uradiš na lep način ali ne i silom, koja kod Srba izaziva strahovit otpor.
Petronijević nema dilemu da je uvođenje sankcija šefu BIA pritisak ne samo na samog Vulina i na institucije i bezbednosne strukture Srbije, već i pritisak na Srbiju u celini i na predsednika Aleksandra Vučića.
Grubo mešanje u unutrašnje stvari Srbije
Kako ističe, reč je grubom narušavanju međunarodnog prava, ali i o grubom mešanju u unutrašnje stvari nezavisne i suverene Srbije.
„Nisam siguran ni da bi uvođenje sankcija Rusiji išta promenilo. To je mantra u koju nas neprekidno ubacuju kako bi nam pokazali da bismo tako rešili sve svoje probleme ili pritiske usmerene ka nama od strane anglosaksonskog dela Zapada u njihovom nastojanju da nas dovedu u što nepovoljniju poziciju kako bi nas što lakše porazili i ostvarili svoje ciljeve na Balkanu. A to je pre svega stvaranje velike Albanije, a sa druge strane slabljenje pozicija Rusije na Balkanu“, navodi Petronijević.
On podseća da takvo ponašanje SAD datira još iz devedesetih kad su navikle da kao jedina sila mogu da rade sve, a vremenom su, kako primećuje, njihove metode postajale sve ogoljenije i sve brutalnije tako da su sebe proglasile faktički i vrhovnim sudom, i tužiocem - istovremeno i optužuju i osuđuju bez dokaza i suđenja.
Komentarišući obrazloženje američkog ambasadora Kristofera Hila da sankcije Vulinu nisu vezane za bilo koju instituciju u Srbiji, već su upućene isključivo njemu kao pojedincu, Gajić kaže da se radi o lukavom diplomatskom manevru:
„Hil pravi otklon kad kaže da se ne radi o odnosu prema Srbiji i njenim institucijama nego prema jednoj ličnosti zbog njenih stavova i kontakata.“
I u saopštenju Službe za kontrolu stranih aktiva Ministarstva finansija SAD se, ukazuje Gajić, navodi da se mere protiv Vulina uvode zbog veza sa organizovanim kriminalom, trafikingom droge i prodajom javnog uticaja ali se ne daju nikakvi konkretni dokazi, a s druge strane nije logički jasno kako se ta stvar koja mu se stavlja na teret povezuje sa njegovom pozicijom u međunarodnim odnosima, odnosno s činjenicom da je on na poziciji saradnje s Rusijom i neuvođenja sankcija.
„Može se reći da se radi o paušalnoj oceni, a da je pravi suštinski problem njegova politička pozicija koja ne odgovara iz američke vizure na prostoru Balkana gde oni sebe doživljavaju kao hegemona, dominantnu silu, koja u svim pitanjima treba da ima svoje prste i donosi krajnje odluke u skladu sa svojim interesima“, uveren je politikolog.
Tri scenarija za Vulina
Normalno bi bilo, kaže Petronijević, ako su SAD imale neka saznanja o nelegalnim aktivnostima Vulina da dokaze o tome dostave pravosudnim organima Srbije, ali naravno da to neće učiniti i naravno da nemaju dokaze, po sistemu „šta će vam dokazi, pa to smo vam mi rekli“.
On se osvrnuo i na ocenu Kristofera Hila da odluka o merama protiv Vulina ima za cilj da se zaštite SAD i njihovi interesi. Pita se ironično da li je Vulin eventualno mogao da ugrozi te interese dok je, kao ministar unutrašnjih poslova, razbijao velike kriminalne grupe švercera kokaina iz Latinske Amerike u Evropu ili, recimo, time što je otkrio informatore američkih obaveštajnih službi u redovima BIA.
Na pitanje kako vidi dalji razvoj događaja u vezi sa sankcijama Vulinu, Petronijević kaže da su moguća tri scenarija: prvi, i najbliži principu nemešanja u unutrašnje stvari suverene države jeste da se traže dokazi od SAD o navodnom nelegalnom delovanju Vulina, a ako ih nema više se o tome ne raspravlja. Drugi može biti, kako kaže, da se izvrši pritisak na vlast u Srbiji i da ona kao neku vrstu kolateralne štete s ciljem da se smanje zapadni pritisci pristane da smeni Vulina, dok treći može biti pritisak na samog Vulina da podnese ostavku.
Već viđeno
Podsećajući da je na udaru američkih sankcije od 2017. i predsednik Srpske Milorad Dodik, Gajić ocenjuje da to daje osnova da se može govoriti o jasnom cilju SAD i zapadnih država da se stvori određena politička klima ne bi li se diskvalifikovale pojedine ličnosti u Srbiji i Srpskoj, u javnom mnjenju stvorila predstava o njihovoj negativnosti i tako pospešili procesi koje žele da sprovedu na ovim prostorima, a koji se tiču promene političkog sistema koji je na vlasti.
„Ovo je mnogo puta viđeno u zadnjih 20 godina, počev od prve obojene revolucije, petooktobarske u Beogradu pa preko čitavog niza revolucija po Srednjoj Aziji, Bliskom istoku tokom Arapskog proleća zaključno sa ukrajinskim Majdanom i situacija koje su se dešavale na prostoru Gruzije“, smatra Gajić.
On ističe da takvim pristupom SAD često ne postižu željeni efekat nego dovode do velike destabilizacije na prostoru na kom deluju, ali istovremeno i do dalje erozije sopstvene moći jer se stvari otimaju njihovoj kontroli.
„Međutim, s obzirom da imaju superiornu poziciju i nastupaju sa pozicije da ono što one kažu jeste istina ne žele da se preispituju ili ne daj bože da priznaju da po nekom pitanju nisu bili u pravu, nego tvrdoglavo nastavljaju da insistiraju na jednom zauzetoj poziciji i onda sve dublje i dublje tonu. To vidimo i po pitanju rata u Ukrajini, gde su svojom pozicijom da će Rusiju da pobede i nastavkom podrške Kijevu doveli situaciju do samog pucanja“, obrazlaže Gajić.
Opasna politika
On tako tumači i političke poruke sa nedavnog samita NATO u Vilnjusu, koje su po njemu potvrda stalnog samozavaravanja da su oni u pravu iako ih realnost razuverava.
„To je jako opasna politika u međunarodnim odnosima koja počiva na deluziji sopstvene veličine i na istrajavanju u doslednosti u svojim promašenim zahtevima, namerama, ciljevima, proklamovanim vrednostima koje iza njih navodno stoje. Vrše zamenu teza i optužuju druge za ono što sami rade“, upozorava Gajić.
I više od toga jer se, kako kaže, nadovezuje na priču o „pravoj strani istorije“.
„To se naziva duhovnom samoobmanom – kad ste ubeđeni da su vam istorijske sile i tokovi naklonjeni i da vi znate šta je ishod istorije, da ste u poziciji da je svaka odluka koju donesete unapred ispravna, a da su drugi dužni i obavezni da je slede. Jer, ako na bilo koji način posumnjaju u ispravnost vaših procena nalaze se na pogrešnoj strani istorije. A onda je prema njima dozvoljeno koristiti sva sredstva, što je izuzetno opasno. Videli smo kroz istoriju da kada ljudi imaju deluzivne predstave o sopstvenoj veličini da se to obično završava loše po ljude, pokrete i države i imperije koje su nastupale sa tih pozicija“, zaključuje Gajić.
