To će zauvek ostati noć o kojoj će se suditi samo po glasinama i legendama. Ipak, kad se uzme ono u čemu se svi slažu, uz ono što je logično i ono što je verovatno, dobija se ova slika… —
Te noći, u dva sata, Jurovski je započeo svoj krvavi posao. Probudio je cara i caricu, njihovu decu i sve koji su spavali u kući. Naredio im je da se brzo obuku i okupe u suterenu.
Bivši imperator, bivša imperatorka, četiri princeze, doktor, kuvar i lakej, izlaze iz svojih soba. Imperator nosi bivšeg naslednika prestola. Njih dvojica imaju kape na glavama, imperatorka i devojke su u haljinama, bez kaputa i bez šešira. Napred ide car sa sinom. Ne pokazuju strah, nema suza, nema pitanja…
Devojke nose jastučiće, a jedna je ponela i psića. Izlaze u dvorište, a otuda ulaze na druga vrata u sobu u suterenu. Tu sobu je Jurovski izabrao zato što je bila ukopona, pa će se iz nje manje čuti pucnji, što će mu dati vremena da odnese tela i uništi ih. Jedino nije predvideo da mali prozor te sobe gleda na dvorište, i da su dva stražara mogla sve da vide. Ali njihovo svedočenje nije bilo neophodno. Zločinci se nisu ustručavali da pričaju. Naprotiv, i Jurovski, i njegov saučesnik Medvedev, celog života će se ponositi onim što su uradili i hvaliti se kako su pucali caru direktno u glavu.
Zanimljivo je da su to izjavili svi koji su učestvovali u ovoj operaciji. I to je, najvjerovatnije, tačno. Svako od njih je hteo da bude glavni, da baš on ubije cara! A kad sve prođe, svi će oni pisati svoje uspomene, takmičiće se ko je imao više zasluga u tom zločinu! I dobijaće nagrade, ordenje… Po njima će se nazivati ulice, škole, metro stanice… I danas, kad verovatno niko više ne misli da je bilo normalno ubiti cara i caricu bez suda, pa još i njihovu decu, od kojih je troje bilo maloletno, ti nazivi nisu promenjeni.
Kad su sišli u suteren, carica se požalila da nema gde da sedne. Donete su dve stolice, za nju i za Alekseja. Jurovski naređuje da se svi postroje pored zida, uz objašnjenje da namerava da ih fotografiše:
— U Moskvi ne veruju da ste živi, moram im poslati potvrdu.
I oni su se disciplinovano poređali.
Ulaze egzekutori. Imena nekih zauvek će ostati upamćena — dva Medvedeva, komesar Jermakov, Vaganov, Nikulin, jedan nepoznati vojnik i šest vojnika iz ČK. Bilo ih je ukupno 12, sa Jurovskim koji je sebe nazivao komandantom. Prema nekim svedočenjima, među vojnicima Letoncima bio je i Imre Nađ, budući lider mađarske revolucije od 1956. godine, koji će kasnije biti streljan u Budimpešti. Treba pomenuti i dvojicu Letonaca koji su odbili da učestvuju u zločinu. Njihova imena nisu zapamćena.
Verovatno su žrtve u tom trenutku sve shvatile, ali se niko nije ni pomerio. Uostalom, nisu imali kud, u sobi površine između 30 i 35 kvadrata bilo ih je ukupno 23.
Jurovski hladnokrvno izgovara: „Vaši rođaci su pokušali da vas oslobode, ali nisu uspeli. Zato ćemo vas sada streljati!“ Kažu da je car rekao: „Šta, šta?“, a onda dodao: „Gospode, oprosti im!“, a onda: „Ne znate šta radite!“ I svih 12 pištolja puca u cara. Car odmah pada. Pala je velika ruska imperija!
Počinje besomučna pucnjava po ostalima. Ali, šta se to dešava? Meci se odbijaju od princeza! Sujeverne vojnike hvata panika. Princeze, sobarica Demidova, carević Aleksej i doktor Botkin, uprkos kiši metaka, daju znake života. Kneginja Anastazija vrišti, Demidova ustaje… I prestolonaslednik neobično dugo živi… Vojnici ne znaju šta da rade. Jurovski se ne boji Boga, on hladnokrvno prilazi i puca nekoliko puta careviću u glavu. Naslednik se smirio… Za svaki slučaj, dotući će ga bajonetima. Krv će teći u potocima…
A onda, pošto su konstatovali smrt, iznose tela i ubacuju ih u kamion… U tri noću, sve je bilo gotovo!
To je, reklo bi se, najlogičnija verzija. O broju ispaljenih metaka, vrstama oružja iz koga je pucano, biće ispisane čitave knjige. Neki učesnici tog krvavog događaja izjaviće u istrazi da je ispaljen neverovatan broj metaka. Pominju se brojevi od 500 do 700, što deluje prilično neverovatno. Čemu tolika pucnjava da bi se sa rastojanja od nekoliko metara ubilo nekoliko ljudi!?
Zločinci su preduzeli u istoriji nezapamćene mere da se nikad ne sazna šta se stvarno dogodilo u kući Ipatjeva — lažno su obavestili javnost da je samo car ubijen a porodica „smeštena na sigurno mesto“, uništavali su leševe, organizovali su lažnu sahranu, lažni sudski proces i lažni istražni komitet.
Gotovo čitav vek se istoričari i istraživači bave rekonstrukcijom događaja te kobne noći, i do današnjeg dana se neće složiti.
A zavera? Formalno — i zavera je postojala. Boljševicima je bio neophodan razlog za zločin koji su se spremali da učine. Zato je car jednog dana u boci od mleka koje im svakog jutra donose monahinje, našao pisamce sa planom za bekstvo, napisano na francuskom jeziku, sa pravopisnim greškama. „Mi, grupa oficira ruske armije…“
Ako su te greške i zbunile imperatora, i navodile ga na oprez — caricu nisu. Plemstvo, koje odlično govori francuski, odavno ih je izdalo. Ostali su im verni, u to carica iskreno veruje, samo „prosti“ oficiri i vojnici koji su, evo, spremni da pomognu. A njihov francuski nije baš na nivou…
Aleksandra je oduševljena — to je pomoć „odozgo“. Ona moli Nikolaja da odgovori i prihvati ponuđeni plan. Kao i obično, car je sluša. Počinje čudna prepiska.
„Morate da odlepite prozore (prozori su se u Rusiji, zimi, lepili specijalnim lepkom, kako bi se sprečio gubitak toplote), da biste mogli da ih otvorite kada zatreba. Molim vas da mi tačno kažete koji će to prozori biti. U slučaju da carević ne može da hoda, to će otežati situaciju. Pitajte doktora može li na sat ili dva da ga uspava nekim narkotikom? Ne sekirajte se, nećemo ništa preduzeti ako unapred ne budemo sigurni da ćemo uspeti…“
Car ne zna kako da neprimetno otvori prozor, ali, tamničari će se za to sami pobrinuti. Njima su dokazi neophodni, pa će prozori biti odlepljeni na Svetu Trojicu.
„Otvorili su jedan prozor… Vazduh u sobi je postao primetno čistiji“.
Car odgovara na pismo i šalje ga, takođe, u boci: „Drugi prozor od ugla koji izlazi na trg otvoren je već dva dana, čak i noću. Prozori broj 7 i 8 kod glavnog ulaza uvek su otvoreni. U sobi su komandant i njegovi pomoćnici koji predstavljaju unutrašnju stražu. Ima ih 13, naoružani su puškama, revolverima, bombama… Komandant i njegov pomoćnik ulaze kod nas kad požele. Dežurni obilazi kuću dva puta na sat. Na balkonu je jedan mitraljez, a ispod balkona drugi. Prekoputa naših prozora, s druge strane ulice, nalazi se straža u maloj kući. Ona se sastoji od 50 ljudi…“
Sve jasno, precizno, vojnički!
Čudna prepiska se nastavlja. Uveren da je sloboda blizu, imperator ne zaboravlja one koji su mu bili tako odani — doktora, dvorsku damu, kuvara… Zato pita da li može i njih da povede sa sobom. A da bekstvom ne bi doveo u nezgodnu situaciju one kojima je posao bio da ih čuvaju, a koji su koliko-toliko bili ljubazni prema njima, car objašnjava da on ne može da beži jer će onda stražari i oficiri stradati. „Mi možemo da budemo samo oteti“.
Nikolaj je oprezan, zna da u svakom trenutku straža može da uđe u sobu i pretrese ih, pa uništava pisma. Ali, po svom starom običaju, sve zapisuje u dnevnik. Pa i to da je 14. juna celu noć, po dogovoru sa „spasiocima“, cela porodica bila budna i spremna da bude oteta. „Ali, dani su prolazili a ništa se nije događalo, a čekanje i nesigurnost su za sve nas bili veoma mučni“ — zapisaće kasnije.
Kako li su se samo radovali „organizatori bekstva“ kad su videli dnevnike! Obavili su posao! Sad imaju dokaz da je postojala „monarhistička zavera s ciljem da bude oslobođena carska porodica“.
Radzinski će posle 70 godina u arhivi pronaći dokaze da je pisma potpisana nadimkom „Oficir“ pisao Petar Vojkov, član izvršnog komiteta Vanredne komisije.
Tako su boljševici i formalno obezbedili sebi dokaze da se priprema bekstvo, i mogli su da dovedu posao do kraja.
Posle streljanja Nikolaja Drugog, trg na kome se nalazila kuća nazivan je „Trgom narodne osvete“.
Do Drugog svetskog rata u kući je bio muzej, i revolucionari svih zemalja voleli su da se slikaju ispred zida — onog na čijoj su unutrašnjoj strani i dalje stajale rupe od metaka i krv koju nisu mogli da unište ni pranje ni krečenje.
Kuća je potom vraćena inženjeru Ipatjevu, ali ju je on uskoro prodao i otišao u emigraciju. Za vreme Drugog svetskog rata u njoj će se čuvati eksponati iz Ermitaža… A originalni nameštaj koji su koristili Romanovi razneće „heroji“ koji su se proslavili one strašne noći. Neke delove tog nameštaja kupiće kasnije čuveni ruski umetnici Galina Višnjevska i Msistlav Rostropovič.
(odlomak iz knjige Ljubinke Milinčić „Poslednji Romanovi — put patnje“)
