Milan Kundera, svedok jednog doba, majstor nepodnošljive lakoće pisanja
Pratite nas
Književni put Milana Kundera u velikoj meri se poklapa sa književnim putem istočnoevropskih pisaca koji su do izvesne mere imali disidentski status u svojim književnostima, ali su isto tako uspevali da izgrade i zavidne književne karijere, kaže pisac i profesor Mihajlo Pantić.
Roman teško može nadjačati glupost ljudske izvesnosti
Čuveni češki pisac Milan Kundera preminuo je u 94. godini.
„Ja izmišljam priče, suprotstavljam ih međusobno, i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost dolazi iz potrebe da postoje odgovori na sve. Kad je 'Don Kihot' krenuo u svet, taj svet se pred njegovim očima pretvorio u tajnu. To je nasleđe prvog evropskog romana ostavljeno čitavoj kasnijoj istoriji romana. Romanopisac uči čitaoca da shvati svet kao pitanje. U tom stavu postoje mudrost i trpeljivost. U svetu izgrađenom na neprikosnovenim izvesnostima, takav roman je mrtav. Totalitarni svet, bez obzira da li je zasnovan na Marksu, islamu ili nečem drugom, svet je odgovora, a ne pitanja. Tu nema mesta za roman. U svakom slučaju, izgleda mi da danas, ljudi širom sveta više vole prosuđivati nego shvatati, odgovarati nego pitati, tako da glas romana teško može nadjačati glasnu glupost ljudske izvesnosti“, rekao je svojevremeno Milan Kundera.
Milanče Kunderče, srpski pisac
Pantić za Sputnjik podseća da je srpska čitalačka publika pre više decenija velikim interesovanjem i još većom podrškom prihvatila i široko čitala Kunderina najranija književna dela:
„U jednom trenutku smo ga, dok sam bio urednik u 'Književnoj reči', a tome ima već 40 godina, zvali Milanče Kunderče, srpski pisac. Zaista je toliko bio ušao u naš čitalački vidokrug i imao je nesporan uticaj, jer je za razliku od konteksta srpske književnosti u kojoj su se slobode razmicale, u slučaju poljskih i čeških pisaca to bilo do izvesne mere drukčije“.
Kundera nas je, ističe Pantić, s jedne strane privlačio ne samo svom svojom slobodom da izriče odgovarajuće kritičke ili antiideološke stavove, izazivajući osudu tadašnjeg režima u Čehoslovačkoj, nego pre svega i svojom ljudskom, egzistencijalnom slobodom da piše o svojim najintimnijim iskustvima:
„Nije bio visoko pretenciozan pisac poput Elijasa Kanetija, autora koji podrazumevaju filozofsku komponentu u svom pisanju. Naprotiv bio je vrlo prijemčiv i čitljiv, majstor dobrog i pitkog, na trenutke, duhovitog, i svakako ironičnog pripovedanja. Od njega pamtim poetički stav da je ironija osnovna perspektiva modernog romana. Ta ironija, dvosmislenost i nedoslovnost je s jedne strane, bila izuzetno efektna, a s druge ga je 'čuvala' od osude za direktno ili neuvijeno iznete svoje političke stavove“.
Persona non grata u Čekhoslovačkoj
Rođen 1929. godine u Brnu, Kundera je kao maturant 1948. oduševljeno stupio u Komunističku partiju, iz koje je dve godine kasnije isključen „zbog neprijateljskih ideja i individualističkih sklonosti“.
Morao je da prekine studije muzike i književnosti i kasnije započete studije režije i scenarija.
Posle nasilnog gušenja Praškog proleća 1968. postao je nepoželjan u Čehoslovačkoj. Napustio je domovinu i od 1975. živeo u Francuskoj gde je i objavio dela „Knjiga smeha i zaborava“, „Umetnost romana“ i „Besmrtnost“.
Obračunao se sa svojom komunističkom prošlošću u romanima „Život je drugde" (1973) i „Oproštajni valcer" (1976).
Pantić smatra da knjige koje je napisao u Francuskoj nisu imale akustiku, ni prijem, pa čak ni vrednost, kakvu su imala njegova najranija dela, kao što su „Smešne ljubavi“ (1970):
„Za razliku od njegove prve faze, knjiga koje su u Češkoj nastajale u konkretnim istorijskim i političkim okolnostima i koje su bile neka vrsta odziva, reakcije na neposrednu stvarnost, u Francuskoj je promenio perspektivu i njegovi romani su postali kontemplativniji. Dobili su esejističku dimenziju više, što je razumljivo jer je bio intelektualac prvog reda“.
Pogled na jedan istorijski period
Kada je 1984. objavio „Nepodnošljivu lakoću postojanja“, roman se širom sveta našao na listama bestselera i Kundera je postao velika zvezda. Kasnije je po njemu snimljen i film sa Žilijet Binoš i Danijelom Dej Luisom.
„Mislim da će Kunderine knjige, ne samo zato što su očuvale svoj književni i estetski kvalitet i svoju čitljivost, već naročito zato što su svedočenje o jednom dobu, ostati kao jedan književni pogled na odgovarajući evropski istorijski period“, smatra Mihajlo Pantić.
Nepravda - nije dobio Nobelovu nagradu
Književnica Vida Ognjenović, podsetivši na uzburkanost koju je u srpskoj literaturi Kundera izazvao svojim najranijim delima, kaže da je „otišao veliki, ozbiljan pisac koji je otvarao nove vidike našim piscima, ideologijom poprilično bunkerisanim“:
„Nisam ga srela, ali je bio prijatelj sa Danilom Kišom i često su se viđali stranstvujući zajedno u Parizu. Kiš je govorio o njemu kao o osobi koja ne samo da ima veliki književni dar i da gradi ozbiljno književno delo, već je i zainteresovan za književnost drugih naroda, naročito slovenskih. Nepravda je što nije dobio Nobelovu nagradu, ali to nije jedina nepravda – nije je dobio ni Borhes.“
Smrću Milana Kundere, ističe pisac i glavni urednik izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović, odlazi jedan od poslednjih velikih pripovedača 20. veka:
„Kundera je to bio i kao čitani romansijer, i kao uticajni esejista, i kao intelektualac koji je u svom dobu neprestano bio ne samo posmatrač već i svedok i učesnik. U češkom delu svog opusa, po kome je čitaocima i poznatiji, Milan Kundera je zanimljivim pripovedanjem i basnoslovnim, srednjoevropskim humorom oživljavao sivu stvarnost realnog socijalizma svedočeći o nepodnošljivim okolnostima postojanja u represivnom sistemu. Retki su pisci modernih vremena čiji su toliki naslovi postali zapamćeni i kao čitalačko iskustvo i kao način definisanja jednog vremena: od 'Nepodnošljive lakoće postojanja', preko 'Šale' do naslova kakvi su 'Život je drugde' ili 'Knjiga smeha i zaborava'“.
Pisac života koji je negde drugde
Francuska trilogija Milana Kundere, oličena u romanima „Usporavanje“, „Identitet“ i „Neznanje“, obeležena je, zapaža Božović, pripovedanjem o jednoj nemogućnosti:
„Ta nemogućnost, potpuno očekivano u svetu Kunderine književnosti, prouzrokovana je dejstvom viših sila društvene egzistencije. Naime, posle epohalnog političkog preloma, kraja Hladnog rata i pada Berlinskog zida, politički emigrant, kakav je junak Kunderinih romana pisanih na francuskom, postao politički irelevantan, dok mu je povratak u zemlju koju je svojevremeno morao da napusti postao nemoguć, jer se zemlja u međuvremenu promenila, a on više ne deli njeno iskustvo, ni iskustvo onih koji su ostali kao ketmani, pritajeni disidenti, progonjeni pojedinci ili tiha većina koja čeka rasplet događaja“.
Kundera je, naglašava Božović, zaista pisac života koji je negde drugde:
„Po tome se njegova literatura snažno ucepila u svest tolikih Evropljana s različitih strana stvarnih ili zamišljenih granica o kojima je neponovljivo svedočio. Taj život je negde drugde ne zato što je neki Kunderin junak tako hteo, niti zato što je život taj 'slučaj komedijant', kako bi rekao Crnjanski, već zbog toga što je u Kunderinom vremenu, a pogotovu na prostorima Srednje i Istočne Evrope nemoguće bilo osmisliti obični, svakodnevni, lični život bez upliva istorije, politike ili ideologije. Ponekad su ti uplivi bilo toliko dramatični da su taj život po svojoj sili otuđivali i izmeštali negde drugde“.
