Granice srpske književnosti: Problem koji je počeo pre dva veka, traje i danas /video/
© Sputnik / Lola Đorđević"Vuk Karadžić", rad Đoke Jovanovića u predvorju Svečane sale Srpske akademije nauka i umetnosti
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Naš kulturni prostor nije dovoljno jasno i dovoljno dobro definisan pre svega zato što mi sebe kao naciju nismo dovoljno jasno definisali, ocenjuje dr Nenad Nikolić, jedan od učesnika četvrte Interkatedarske srbističke konferencije koja se od 23. do 25. juna održava u Tršiću sa temom „Granice srpske književnosti“.
Da je reč o događaju od velikog značaja za naš kulturni prostor i našu kulturu, potvrđuje i glavni urednik skupa, dr Slavko Petaković koji za „Orbitu kulture“ kaže da o važnosti ove konferencije svedoči i učešće predstavnika svih srbističkih katedara sa svih univerziteta, kao i učešće gostiju iz Crne Gore i Republike srpske.
„Skup je veoma važan jer se na njemu donose strateške odluke. Ove godine će biti doneta deklaracija kojom će biti definisane granice srpske književnosti. Kroz dijalog ćemo nastojati da uspostavimo predstavu o tome gde su te granice, šta to supstancijalno određuje srpsku književnost, pokušaćemo da iz raznih uglova razmotrimo ovo važno pitanje. A ono je važno jer predstava o srpskoj književnosti spada u temelje našeg kulturnog bića i identiteta“, kaže dr Petaković.
Za prof. dr Petra Pjanovića koji je u svojim studijama odavno ustanovio da je neophodno da se sami sa sobom dogovorimo šta je srpski kulturni prostor, gotovo paradoksalno zvuči da ni posle tolikog trajanja još uvek nismo definisali naš kulturni i književni prostor.
„Ne samo što do danas nismo uspeli da definišemo šta je naš književni prostor nego bih rekao da mi do danas nismo definisali ono što jeste prostor srpskog kulturnog kruga. Ova konferencija će pomoći da neka pitanja rešimo, a to je pored književnosti i pitanje celovitosti bića srpskog književnog jezika koji je biće samog naroda, znak identiteta, i instrument matične kulture.“
Objašnjavajući da naši problemi, kada je reč o celovitosti našeg kulturnog prostora, počinju od 1850. godine i Bečkog dogovora, profesor Pjanović podseća da je svojevremeno Pavle Ivić sa razlogom primetio da tokom 19. veka počinje ozbiljan problem sa jezikom, utoliko što je Vukov ijekavski govor u Hrvatskoj počeo da se prihvata kao jezička norma.
„Od tada do danas mi vidimo, zavisno od političkog konteksta, kako se to reperkutuje ne samo u politici i kulturi, nego i u samom životu. Stvari treba posmatrati u istorijskom kontekstu jer tek u toj perspektivi vide se problemi koji su nastajali u drugoj polovini 19. veka, u celom 20. veku, ali i u našem vremenu. A problem je u tome što ova pitanja ne tangiraju samo književnost i jezik, odnosno kulturu, nego na neki način tangiraju i ono što jeste društveni život“, objašnjava dr Pjanović.
Na pitanje šta bi pored jezika mogao biti uočljiv marker na osnovu kojeg bi se mogao odrediti identitet i granice književnosti jedne kulture, dr Nenad Nikolić odgovara da nabrajanje markera ne bi dalo potpun odgovor, budući da je već sama situacija sa jezikom dovoljno složena.
„Kada posmatramo jezik kao instrument srpske kulture doći ćemo do toga da su različiti jezici bili instrumenti te kulture i da se u korpus srpske književnosti uključuju dela koja su pisana ne samo današnjim jezikom, nego i na ruskoslovenskom, ruskom, slavenoserbskom. To su sve bili jezici srpske kulture kojima je izgrađivana javna svest o zajedničkom interesu. O toj zajednici mislio je i Zaharije Orfelin koji je pisao pre Francuske revolucije ali je osećao i u svom delu nagoveštavao ona svojstva kojima ćemo od Francuske revolucije početi da definišemo modernu naciju.“
© Foto : Narodna biblioteka SrbijeZaharije Orfelin, Gorki plač nekada slavne Srbije..., Venecija 1761: jedini poznati primerak prvog srpskog modernog pesničkog dela (Zbirka stare knjige)
Zaharije Orfelin, Gorki plač nekada slavne Srbije..., Venecija 1761: jedini poznati primerak prvog srpskog modernog pesničkog dela (Zbirka stare knjige)
© Foto : Narodna biblioteka Srbije
Nikolić naglašava da govoriti o srpskoj nacionalnoj književnosti zapravo znači govorimo o njoj od sredine 19. veka, od prvih tekstova Jovana Subotića, Jovana Ristića, Georgija Magaraševića, od autora koji su počeli da zasnivaju ideju o srpskoj nacionalnoj književnosti.
„Naravno i od Stojana Novakovića koji je želeo da upotrebom nedovoljno diferenciranih pojmova plemena i naroda obuhvati i Hrvate u okvir srpske nacije. On je govorio o srpskom i hrvatskom plemenu u okviru srpskog naroda, potpuno ignorišući želju Hrvata da budu nešto drugo. Oni su preuzeli jezik, ali nisu želeli da ga nazivaju srpskim i želeli su da se odrede kao posebna, sopstvena nacija. Taj pokušaj da se oni uključe u naš krug je u stvari vodio u gubljenje određenih tradicionalnih svojstava srpske nacije, to se posle nastavilo sa koncepcijom integralnog jugoslovenstva kralja Aleksandra na osnovu koje je Pavle Popović pisao o jugoslovenskoj književnosti, da bismo danas došli do situacije da se govori o regionalnoj književnosti, o „našem“ ili zajedničkom jeziku, i da se na kraju kaže – granice nisu bitne.“
(Ceo intervju pogledajte u video prilogu)