https://lat.sputnikportal.rs/20230621/dragan-stojkovic-piksi-sport-fudbal-srbija-bugarska-jordan-napadaci-odbrana-1157493321.html
Kada će se shvatiti da neće slonče u lonče?
Kada će se shvatiti da neće slonče u lonče?
Sputnik Srbija
Jedna lekcija je naučena, druga i još važnija definitivno nije kada je u pitanju fudbalska reprezentacija Srbije. Selektor Dragan Stojković želi da igra... 21.06.2023, Sputnik Srbija
2023-06-21T22:44+0200
2023-06-21T22:44+0200
2023-06-21T22:44+0200
sport
sport
fudbal
dragan stojković piksi
fudbalska reprezentacija srbije
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/06/0f/1138557690_0:0:3073:1730_1920x0_80_0_0_317f06bc58eaaa578f84c6de72edeb0f.jpg
Govorio je selektor pred okupljanje uoči nastavka kvalifikacija za Evropsko prvenstvo da ga je Mundijal u Kataru naučio da ne sme da se oslanja na rovite fudbalere i da moraju da igraju samo oni koji su potpuno zdravi, zbog čega u timu nije bilo dvojice najboljih napadača Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića, a ni njihove zamene, Luke Jovića.Sasvim logično i racionalno razmišljanje, naročito u momentima kada su sezone završene i kada su igrači na vrhuncu fizičkog i psihičkog umora pa bi svako dalje primoravanje na napor moglo da donese i ozbiljnije posledice.S tim u vezi, trebalo je očekivati, ponovo sa racionalnog stanovišta, da se i igra koriguje, da se uspori, da se bude opreznije i taktičnije.Nenaučene lekcijeKada se već to nije naučilo pre Mundijala u Kataru, gde je Srbija praktično sama sebe izbacila iz takmičenja odustajanjem od odbrane i forsiranjem napadačkog fudbala po svaku cenu, onda je bar opomena za to trebalo da bude prijateljska utakmica protiv Jordana u Beču.Dva jeftino primljena gola od reprezentacije slabog renomea, potom preokret u poslednjim minutima, sve je to trebalo da bude alarm za konačno stavljanje prsta na čelo i razmatranje o tome šta su razlozi za tolike defanzivne propuste i igranje sa svojom sudbinom i rezultatom.Nažalost, nije se to dogodilo i u Bugarskoj su do kraja ogoljene sve slabosti, ako je bilo koja posle Mundijala i ostala sakrivena, o čemu je čak i trener sa ne toliko velikim iskustvom poput Mladena Krstajića govorio, konstatovao i na kraju umalo kaznio pobedom.Ponovo je Srbija igrala hazarderski, grešila u zadnjoj liniji, dozvoljavala je defanzivcima da budu kreatori igre, što nikako ne bi trebalo da bude njihov posao, a usput su se suočavali i sa svojim primarnim zadacima jer su Bugari strpljivo čekali grešku i priliku za kontranapad.Kolateralna štetaNajbolje oslikavanje toga sa čime se suočavaju odbrambeni igrači Srbije, uglavnom samo njih trojica, desilo se u momentu kada je Nikola Milenković dobio žuti karton jer se nalazio na četrdesetak metara od svog gola u trenutku kada je brzonogi Rudev krenuo u prodor.Nije postojala nikakva šansa da Milenković zaustavi protivnika bez faula, jednostavno on, a verovatno i nijedan drugi centralni defanzivni igrač na svetu, ne može toliko brzo da se preusmeri iz napada u odbranu i da „trči leđima“ kako bi na optimalan način zaustavio protivnika.Setimo se da je upravo Milenković označen kao krivac za primljene golove protiv Kameruna u Kataru, a sve se desilo kao posledica ekstremno visoko postavljene poslednje linije odbrane koja niti ima mogućnosti da reaguje stoprocentno na svom primarnom poslu kada je izmeštena sa radnog mesta, niti ima podršku od veznih fudbalera jer po svemu viđenom u Piksijevoj eri on kao da ne želi da otvori poziciju klasičnog defanzivnog veziste koji bi bio osigurač i podrška krhkoj odbrani.Nekada je to mogao da bude Nemanja Gudelj, ali je on sada prekomandovan na centralnog defanzivca i iz okupljanja u okupljanje postaje sve jasnije da on ima mnogo problema sa takvim zadatkom i da je velika nesigurnost za celokupnu ekipu, a naročito za golmana Vanju Milinković-Savića.Možda bi Nemanja Maksimović bio rešenje za defanzivnog vezistu, a to zaista svakako nisu Ivan Ilić, Saša Lukić, niti Marko Grujić, a pogotovo ne Uroš Račić, momci koji u svojim klubovima imaju ili ofanzivnije ili manje odgovorne uloge.Zujanje sa bokovaŠtaviše, u osiguravanju odbrane teško da mogu da pomognu ni krilni bekovi, momci izrazito ofanzivne orijentacije – Filip Kostić je navikao da se nalazi daleko u protivničkom polju, dok Andrija Živković nikada, osim u reprezentaciji Srbije, nije igrao desnog krilnog beka, pogotovo ne kao levonogi igrač.I ne samo da Kostić i Živković ne mogu dovoljno dobro da odgovore na zahteve u odbrani nego je i njihov napadački doprinos često nemoguće dostići jer se prečesto dešava da njihovi centaršutevi lako budu plen odbrana rivala, za šta takođe postoji objašnjenje koje otkriva slabosti Piksijeve filozofije.Nije toliko često Srbija igrala sa dva klasična napadača, ali u ekstremno ofanzivnoj ideologiji svi koji se ne nazivaju odbrambenim smatraju se i napadačkim pa je prečesto u šesnaestercu protivnika ogromna gužva i jednostavno nema prostora da ubačene lopte sa krila nađu svoje mete.Stvari su bivale nešto drugačije kada su se kao krilni bekovi nalazili na terenu Mladenović i Lazović, prvopomenuti zato što centrira na stari način, podižući loptu, ne pribegava „kolarovkama“, odnosno loptama po zemlji kakve voli da šalje Kostić, dok je kod drugog stvar daleko jednostavnija – kao desnonogi igrač prirodno je da ima bolju poziciju da reaguje sa desnog krila nego levonogi Živković.Potvrda toga da su Mladenović i Lazović bolji izbor od renomiranijih Kostića i Živkovića dogodila se u poslednje dve utakmice – Mladenović je stvarao šanse za golove protiv Jordana (bio i asistent u pobedi nad Crnom Gorom), a Lazović je postigao izjednačujući pogodak protiv Bugarske, topovskim udarcem desnom nogom iz desnog poluprostora, kako sva fudbalska logika i nalaže.Dešavala su se protiv Portugalije u Beogradu, protiv istog rivala u Lisabonu, pa i sada protiv Jordana i Bugarske.Ne može se više računati na čuda i sreću, mora se preći na razumno i racionalno razmatranje okolnosti i da se radi ono što se mora, a ne ono što se želi – napadački fudbal jeste ideal svakog ljubitelja fudbala, ali ne po cenu da bude samoubilački i da dovede do problema koji mogu skupo da koštaju.Treba shvatiti na vreme dok ne bude kasno – voleli bismo svi, ali jasno je da neće slonče u lonče, niti će napad moći da amortizuje ako se dozvoljavaju tolike rupe u odbrani, a Srbija, čini se, ne radi ništa da ih zakrpi i ostavi u istoriji.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
srbija fudbal, fudbal srbija, fudbaleri srbije, reprezentacija srbije, dragan stojkovic piksi, piksi, piksi fudbal, piksi taktika
srbija fudbal, fudbal srbija, fudbaleri srbije, reprezentacija srbije, dragan stojkovic piksi, piksi, piksi fudbal, piksi taktika
Kada će se shvatiti da neće slonče u lonče?
Jedna lekcija je naučena, druga i još važnija definitivno nije kada je u pitanju fudbalska reprezentacija Srbije. Selektor Dragan Stojković želi da igra ultraofanzivno, to ga zabavlja, čini srećnim kao ljubitelja igre, ali se kroz utakmice dokazuje da je takva filozofija neprimenljiva.
Govorio je selektor pred okupljanje uoči nastavka kvalifikacija za Evropsko prvenstvo da ga je Mundijal u Kataru naučio da ne sme da se oslanja na rovite fudbalere i da moraju da igraju samo oni koji su potpuno zdravi, zbog čega u timu nije bilo dvojice najboljih napadača Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića, a ni njihove zamene, Luke Jovića.
Sasvim logično i racionalno razmišljanje, naročito u momentima kada su sezone završene i kada su igrači na vrhuncu fizičkog i psihičkog umora pa bi svako dalje primoravanje na napor moglo da donese i ozbiljnije posledice.
S tim u vezi, trebalo je očekivati, ponovo sa racionalnog stanovišta, da se i igra koriguje, da se uspori, da se bude opreznije i taktičnije.
Kada se već to nije naučilo pre Mundijala u Kataru, gde je Srbija praktično sama sebe izbacila iz takmičenja odustajanjem od odbrane i forsiranjem napadačkog fudbala po svaku cenu, onda je bar opomena za to trebalo da bude prijateljska utakmica protiv Jordana u Beču.
Dva jeftino primljena gola od reprezentacije slabog renomea, potom preokret u poslednjim minutima, sve je to trebalo da bude alarm za konačno stavljanje prsta na čelo i razmatranje o tome šta su razlozi za tolike defanzivne propuste i igranje sa svojom sudbinom i rezultatom.
Nažalost, nije se to dogodilo i u Bugarskoj su do kraja ogoljene sve slabosti, ako je bilo koja posle Mundijala i ostala sakrivena, o čemu je čak i trener sa ne toliko velikim iskustvom poput Mladena Krstajića govorio, konstatovao i na kraju umalo kaznio pobedom.
Ponovo je Srbija igrala hazarderski, grešila u zadnjoj liniji, dozvoljavala je defanzivcima da budu kreatori igre, što nikako ne bi trebalo da bude njihov posao, a usput su se suočavali i sa svojim primarnim zadacima jer su Bugari strpljivo čekali grešku i priliku za kontranapad.
Najbolje oslikavanje toga sa čime se suočavaju odbrambeni igrači Srbije, uglavnom samo njih trojica, desilo se u momentu kada je Nikola Milenković dobio žuti karton jer se nalazio na četrdesetak metara od svog gola u trenutku kada je brzonogi Rudev krenuo u prodor.
Nije postojala nikakva šansa da Milenković zaustavi protivnika bez faula, jednostavno on, a verovatno i nijedan drugi centralni defanzivni igrač na svetu, ne može toliko brzo da se preusmeri iz napada u odbranu i da „trči leđima“ kako bi na optimalan način zaustavio protivnika.
Setimo se da je upravo Milenković označen kao krivac za primljene golove protiv Kameruna u Kataru, a sve se desilo kao posledica ekstremno visoko postavljene poslednje linije odbrane koja niti ima mogućnosti da reaguje stoprocentno na svom primarnom poslu kada je izmeštena sa radnog mesta, niti ima podršku od veznih fudbalera jer po svemu viđenom u Piksijevoj eri on kao da ne želi da otvori poziciju klasičnog defanzivnog veziste koji bi bio osigurač i podrška krhkoj odbrani.
Nekada je to mogao da bude Nemanja Gudelj, ali je on sada prekomandovan na centralnog defanzivca i iz okupljanja u okupljanje postaje sve jasnije da on ima mnogo problema sa takvim zadatkom i da je velika nesigurnost za celokupnu ekipu, a naročito za golmana Vanju Milinković-Savića.
Možda bi Nemanja Maksimović bio rešenje za defanzivnog vezistu, a to zaista svakako nisu Ivan Ilić, Saša Lukić, niti Marko Grujić, a pogotovo ne Uroš Račić, momci koji u svojim klubovima imaju ili ofanzivnije ili manje odgovorne uloge.
Štaviše, u osiguravanju odbrane teško da mogu da pomognu ni krilni bekovi, momci izrazito ofanzivne orijentacije – Filip Kostić je navikao da se nalazi daleko u protivničkom polju, dok Andrija Živković nikada, osim u reprezentaciji Srbije, nije igrao desnog krilnog beka, pogotovo ne kao levonogi igrač.
I ne samo da Kostić i Živković ne mogu dovoljno dobro da odgovore na zahteve u odbrani nego je i njihov napadački doprinos često nemoguće dostići jer se prečesto dešava da njihovi centaršutevi lako budu plen odbrana rivala, za šta takođe postoji objašnjenje koje otkriva slabosti Piksijeve filozofije.
Nije toliko često Srbija igrala sa dva klasična napadača, ali u ekstremno ofanzivnoj ideologiji svi koji se ne nazivaju odbrambenim smatraju se i napadačkim pa je prečesto u šesnaestercu protivnika ogromna gužva i jednostavno nema prostora da ubačene lopte sa krila nađu svoje mete.
Stvari su bivale nešto drugačije kada su se kao krilni bekovi nalazili na terenu Mladenović i Lazović, prvopomenuti zato što centrira na stari način, podižući loptu, ne pribegava „kolarovkama“, odnosno loptama po zemlji kakve voli da šalje Kostić, dok je kod drugog stvar daleko jednostavnija – kao desnonogi igrač prirodno je da ima bolju poziciju da reaguje sa desnog krila nego levonogi Živković.
Potvrda toga da su Mladenović i Lazović bolji izbor od renomiranijih Kostića i Živkovića dogodila se u poslednje dve utakmice – Mladenović je stvarao šanse za golove protiv Jordana (bio i asistent u pobedi nad Crnom Gorom), a Lazović je postigao izjednačujući pogodak protiv Bugarske, topovskim udarcem desnom nogom iz desnog poluprostora, kako sva fudbalska logika i nalaže.
„Mi jesmo navikli ljude da pravimo čuda, ali čuda nisu moguća svaki dan“, rekla je nedavno selektorka košarkašica Srbije Marina Maljković, a takve poruke bi trebalo da budu svesni i svi fudbalski akteri u Srbiji jer se čini da je džak sa čudima već poprilično ispražnjen.
Dešavala su se protiv Portugalije u Beogradu, protiv istog rivala u Lisabonu, pa i sada protiv Jordana i Bugarske.
Ne može se više računati na čuda i sreću, mora se preći na razumno i racionalno razmatranje okolnosti i da se radi ono što se mora, a ne ono što se želi – napadački fudbal jeste ideal svakog ljubitelja fudbala, ali ne po cenu da bude samoubilački i da dovede do problema koji mogu skupo da koštaju.
Treba shvatiti na vreme dok ne bude kasno – voleli bismo svi, ali jasno je da neće slonče u lonče, niti će napad moći da amortizuje ako se dozvoljavaju tolike rupe u odbrani, a Srbija, čini se, ne radi ništa da ih zakrpi i ostavi u istoriji.
