Potresne ispovesti lekara koji su spasavali ranjene u pucnjavama u beogradskoj školi i Mladenovcu
© Tanjug / ZORAN ĆESTIC
Pratite nas
Doktori Ivana Stefanović, Zlatko Perišić i Milan Savić, koji su zbrinjavali ranjene u pucnjavama u Beogradu i Mladenovcu, govorili su o tome šta su zatekli na terenu, koliko je teško bilo u operacionim salama i kako posle dve velike tragedije izgleda briga o povređenim pacijentima.
Dr Ivana Stefanović iz Hitne pomoći izjavila je da je u sredu ujutru bila na sastanku koji se odužio jer se referisalo o četiri dana zbog praznika, tako da na sastanku nisu znali šta se dešava.
„Mene je dete pozvalo iz učionice koja je bila do te učionice i tražila da pošaljemo ekipu, nastavnica joj je rekla da zove iako je neko pre toga predao poziv“, ispričala je Stefanovićeva, dodajući da njena ćerka ide u školu „Vladislav Ribnikar“ i da je njeno odeljenje pored te učionice u kojoj se dogodila pucnjava.
Navela je da su njene kolege i ona na jutarnjem sastanku saznali o pucnjavi u školi, ali da su, kako kaže, mislili da je lažna dojava o bombi kako to đaci umeju da naprave.
„Krenuli smo prema kol-centru da vidimo da li je poziv već primljen, bio je primljen, upućene su tri ekipe“, navela je doktorka Stefanović.
"Razmišljala sam gde mi je dete"
„Razmišljala sam gde mi je dete, kako da odem po njega, u narednih 20 sekundi smo dobili stravičnu vest da ima najmanje desetoro teško povređenih i krenula sam sa prvom ekipom koja je bila planirana da ide, tako da sam na lice mesta stigla kao četvrta ekipa“, rekla je doktorka.
Stefanovićeva kaže da se, u međuvremenu, čula sa detetom koje su nastavnici izveli na drugi deo škole i znala je da je bezbedna.
„Koliko god su te vesti bile strašne, nisu mogle da nas pripreme na ono što ćemo tamo zateći. Mislila sam da ću kolegama pomoći u previjanju nekih lakše povređenih, smirivanju situacije i pošla sam što znam te profesore i ako mogu nekako da se nađem, a onda smo zatekli to što smo zatekli. Tada morate da se zaledite, da biste mogli da profesionalno obavljate svoj posao i mi smo to uradili“, ispričala je Stefanovićeva.
Ona je rekla da je važno da samo u tom trenutku nema emocija i da se ne izgubi glava, da se razmišlja o onome što možete da uradite.
Kako je objasnila, neke njene kolege kada su došle oko četiri ili pet sati po podne tog dana nisu mogli više da rade, a neko je insistirao: „pošalji me na infarkt“. Takođe, neki su govorili: „lakše mi je da brinem o tome nego da razmišljam o ovome što sam video“.
"Otrčali smo u salu, devojčica je godište moje ćerke"
Dr Zlatko Perišić, hirurg iz Kliničkog centra Srbije, bio je dežurni lekar u noći kada se dogodila tragedija u okolini Mladenovca i Smedereva.
Kaže da je bio dežuran i u utorak uveče i u sredu ujutru kada se dogodilo masovno ubistvo u beogradskoj školi.
„Nisam direktno učestvovao u zbrinjavanju dece, ali mi je bilo teško da sve to gledam. Od jednog kolege sin je bio u operacionoj sali, za sve nas je to bilo teško“, rekao je on.
Perišić je dežurao sledećeg dana, u četvrtak, i naveo da to dežurstvo nije bilo isto kao prethodna dežurstva. Bez obzira na težak posao, šalimo se, ali tog četvrtka svi smo ćutali, svi zaposleni u Urgentnom centru, istakao je on.
„Je l' neću umreti?“
Doktor Perišić se osvrnuo na slučaj povređene devojčice koja je 2005. godište.
„Kad sam video kako izgleda, doneo sam odluku da istog trenutka sa njom uđem u salu bez ikakve dijagnostike, bez ultrazvuka, ona je iskrvarila i nismo imali vremena ni za šta. Otrčali smo u salu, devojčica je godište moje ćerke, i ona nam je u liftu rekla – Je l’ neću umreti“, rekao je doktor.
Kaže da mu nije teško zbog hirurgije, nego može li nešto da uradi.
„Otvorili smo trbuh munjevito i nisam mogao da raspoznam anatomiju. Imala je tri prostrelne rane. Krvarilo je na sve strane, onda smo uočili da je bubreg razoren, zaustavili smo krvarenje i stabilizovali je u tom trenutku“, ispričao je Perišić.
Devojčici je spasen život, a danas je očekuje nova operacija.
"Izlazio sam iz dežurstva, operisao sam teško povređeno dete kolege"
Grudni hirurg doktor Milan Savić koji je primio najteže povređenog dečaka iz škole „Vladislav Ribnikar“ tog jutra je izlazio iz dežurstva, kaže da nije zbog kompleksnosti povreda bilo vremena za razmišljanje.
„Nije bilo vremena za detaljnu dijagnostiku, jer nismo mogli da rekonstruišemo mehanizam povrede. Bila je jedna prostrelna rana na vratu, prostrelna rana kroz grudni koš i metak koji se zaustavio u visini petog rebra. Morali smo vitalno da ga stabilizujemo zbog krvarenja iz grudnog koša. Zbog povreda na vratu, nismo mogli da na klasičan način pristupimo otvaranju grudnog koša, a tada smo dobili i informaciju da se radi o detetu našeg kolege. To je i vršnjak moje ćerke, ali kada dugo radite ovaj posao morate da se isključite, i da pomognete. Tako da smo doktorka Tanja Eminović i ja uradili prvu operaciju, zaustavili krvarenje i suštinski gledali kako da se reši stanje vrata. Tu su bili vaskularni hirurzi i spinalni ortopedi zbog povrede kičme i kičmenog stuba. U drugom naletu smo radili vađenje stranog tela, odnosno metka“, opisao je prve trenutke doktor Savić.
Kod tako teških višestrukih povreda, prema rečima doktora Savića, pacijent prvo mora da se stabilizuje, da se imaju osnovni vitalni znaci, što je i postignuto posle prve operacije, nakon čega se pristupilo daljoj dijagnostici vratne kičme i drugih delova tela.
Posle svega doktor Savić kaže da će sve morati da se revidira, da više razgovaramo sa decom, ako nismo dovoljno prisutni da im se više posvetimo.
„Da otvorimo tu Pandorinu kutiju, posebno u tom tinejdžerskom periodu kada nisu niti deca niti odrasli, i kada može svašta da im padne na pamet, da se ovakve stvari nikada više ne ponove. Svaki roditelj daje sve od sebe, i ja ću učiniti sve da deca izađu što manje okrnjena, da budu prvenstveno dobri i plemeniti ljudi. Za ovaj posao se opredelite, on se ne radi iz interesa“, istakao je doktor Savić za RTS.
