Spirala zla: Deca kopiraju zločince ali i imitiraju – „zapadne modele“
© AFP 2023 / MYCHELE DANIAU
Pratite nas
Deca u pubertetu uče kopirajući druge i taj oblik socijalizacije zove se učenje po modelu. Deca i adolescenti, kao još neformirane ličnosti, oponašaju postupke vršnjaka – bilo loše ili dobre. Izuzetno su podložni spoljašnjim uticajima i kada se oni ukombinuju sa lošim uticajima donetim iz kuće, to je solidna podloga za nasilje, smatraju stručnjaci.
Socijalni psiholog Vesna Tomić smatra da je sistem vrednosti u našoj zajednici pripreman godinama i da je nastupila totalna inverzija vrednosti koja podrazumeva da se sve što je bilo negativno počelo smatrati normalnim i socijalno prihvatljivim.
Samo dan nakon masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, širom zemlje su se pojavili primeri oponašanja gde su dečaci i devojčice pokušali da imitiraju bolesno ponašanje masovnog ubice. Neki su imali nameru da se našale, dok su drugi pokušaji izvedeni sa ozbiljnošću. Društvene mreže prepune su komentara divljenja i podrške za ubicu, a kulminacija je bila sinoćnja tragedija u Mladenovcu, kada je mladić ubio osmoro i ranio više ljudi. Kao da je pokrenuta spirala zla.
Učenje po modelu – uzori za nedela
Problem kod neprihvatljivog ponašanja mladih ljudi, objašnjva Tomić, jeste taj što deca tokom odrastanja uče jedni od drugih i kao ličnosti koje se još pronalaze i grade, upijaju postupke svojih vršnjaka, nevezano za to da li su oni pozitivni ili ne. Taj metod socijalnog učenja zove se učenje po modelu i u prevodu znači da su deca izuzetno podložna uticaju okoline i podržavaju ga.
Uz ogroman uticaj okoline na detetovo ponašanje, opasnost dolazi i iz roditeljskog doma. Deca koja od malena nisu dobijala i razmenjivala potrebna osećanja u okviru svoje porodice, ostaju na neki način oštećena u daljem životu. Ovo je jedan od razloga jezivo velikog broja dece koja ne saosećaju sa drugima, odnosno koja nemaju razvijenu empatiju.
Imamo problem što ta deca u kući i pre puberteta, dakle tokom kompletnog psihofizičkog razvoja od kad su se rodila, nisu dobila potrebne ni emocije, ni ljubav, ni znanja, nisu imala ni kontrolu roditelja da ih usmeravaju u određenom pravcu. Institucija porodice je ruinirana.
Ono što je po Tomićevoj dodatni poraz u socijalno-psihološkom smislu jesu reakcije po kojima se vidi da živimo u društvu u kojem zabrinjavajuće veliki broj dece i odraslih podržava masovnog ubicu. Tomićeva je vrlo izričita i trinaestogodišnjeg K.K. koji je hladnokrvo ubio svoje vršnjake i vršnjakinje naziva „masovnim ubicom“, napominjući da se on više nikako ne može nazvati dečakom.
Deca pale sveće
© Sputnik / Lola Đorđević
Umesto pričanja i zaštite već dovoljno zaštićene dece na koju se više ne primenjuju školske ili porodične sankcije, Tomić smatra da bi u cilju sprečavanja budućih sličnih događaja trebalo na prvom mestu vratiti autoritet porodici, a zatim i školi. Ukoliko bi se ponovo uspostavili jaki i „ispravni“ modeli ponašanja, učenje po modelu ne bi dolazilo sa pogrešnih strana, niti bi bilo pogubno za omladinu.
Patologija traje 40 dana
Katarina Pfaf Krstić, psiholog i profesor u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji govori o mogućnostima prevencije tragedija inspirisanih jednim izolovanim i bolesnim slučajem i apeluje da je nakon ovakvih stravičnih događaja potrebno više nego inače obratiti pažnju na ponašanje. Roditelji i nastavnici bi trebalo da prate bilo kakve promene koje bi se eventualno pojavile u detetovom ponašanju.
Ozbiljna istraživanja naročito vezana za masovna ubistva koja se dešavaju u Americi pokazuju da postoji taj neki prozor od 40 dana nakon ovakvih zločina gde dolazi do naglog porasta patologije u ljudima, smatra Pfaf Krstić i ističe da nekad i jedan razgovor može promeniti sve, a da je samo jedna osoba koja bi bila spremna da sasluša dovoljna.
I ona govori o naučenim modelima ponašanja i ističe da je odsustvo empatije kod novijih generacija naučeno ponašanje, preneseno od strane roditelja i staratelja.
To je apsolutni nedostatak empatije i ovo društvo kroz njega prolazi već dugo vremena. To je neki ostatak devedesetih koji se u međuvremenu pritajio, pa se sad pokazuje u punoj meri, smatra Katarina Pfaf Krstić
Otuđenje ljudi – učenje po zapadnom modelu ponašanja
Vesna Tomić kao jedan od sporednih razloga razaranja društvene i porodične osnove navodi i izolaciju prouzrokovanu kovid virusom koja je trajala čitave tri godine, tokom kojih ljudi nisu međusobno socijalno interagovali, već su isključivo i intenzivno koristili savremene tehnologije. Ona takođe smatra da je uticaj zapadnog modela ponašanja, koji se nameće većini zemaljske kugle, poguban za srpsko društvo.
Pokušaj da se imitiraju i nameću zapadne vrednosti, gde je novac imperativ kvaliteta života, gde je nenormalno ponašanje smatrano normalnim i socijalno poželjnim i gde se uvode dečija prava koja podrazumevaju da vi u školama ne smete da skrenete pažnju rukovodiocu, odnosno direktoru ili psihološko-pedagoškim službama ukoliko registrujete da dete konzumira ili diluje drogu jer se smatra da tako etiketirate dete. U takvom sistemu ovo su logične posledice.
Sve širi opseg prava deteta koji mu omogućavaju da prođe nekažnjeno za počinjeno nedelo i potpuno odsustvo osećaja odgovornosti za ono što je učinilo, ukombinovano sa obespravljivanjem prosvetnih radnika i nedostatkom roditeljskog autoriteta dovode celokupno društvo u situaciju krize, zaključuje Tomić.
