Zelena taksa i Srbiji - način da Evropa kreditira svoju industriju
© Tanjug / MILOS MILIVOJEVIC
Pratite nas
Osim plaćanja zelene takse Evropskoj uniji, najveći interes od prelaska na nove zelene tehnologije će posebno imati razvijenije članice EU, jer mi koji ne pravimo opremu neophodnu za „zelene“ elektrane ćemo u stvari kreditirati industriju onih zemalja koje ih prave. Zelena agenda je veliko pitanje i u EU i u njenim manje razvijenim zemljama ide sporo.
Posebno je usporila u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, kaže za Sputnjik, analitičar u Privrednoj komori Srbije, Bojan Stanić.
Da je u pitanju komlikovan i skup posao koji će se odužiti bilo je jasno kada su u EU posle odbacivanja jeftinih ruskih energenata, suočene sa manjkom i energenata i električne energije i najrazvijenije zemlje, poput Nemačke, ponovo vratile na scenu ugalj i termoelektrane.
Zamenik direktora analitike u PKS, Stanić smatra da će Evropska unija morati da pokaže određeno razumevanje za Srbiju i slične zemlje koje će plaćati zelenu taksu i zaduživati se za nabavku opreme za zelene elektrane. Zelenu, odnosno karbonsku taksu će morati da plaćaju izvoznici naše metalske i hemijske industrije u EU jer su veliki potrošači energije koju 70 odsto Srbija dobija iz uglja. To će, naravno, uticati na njihovu cenu i učiniti ih manje konkurentnim.
Zelena taksa –udar na privredu
EU će od oktobra meriti emitovanje ugljen-dioksida (CO2) pri proizvodnji svakog proizvoda koji će EU uvoziti. Tačnije, posebno karbonsko računovodstvo EU će od tada obračunavati koliko se ugljen-dioksida emituje prilikom proizvodnje električne energije potrošene pri proizvodnji dobara koje EU uvozi. Tako će karbonsku, odnosno zelenu taksu srazmernu emitovanom ugljen-dioksidu, koju već plaćaju proizvođači u EU, plaćati svi koji izvoze robu na tlo Unije. Cilj je da karbonska neutralnost EU bude postignuta 2050. godine.
Stanić smatra da će fazno uvođenje zelene, odnosno karbonske takse na duži rok imati značajan udar na privredu Srbije.
Karbonska taksa će Srbiju 2040. godine koštati 80 evra po toni emitovanog ugljen-dioksida
CC0 / Pixabay /
U izveštaju Svetske banke, koji su preneli mediji, navedeno je da bi 2034. godine ona i u zemljama van EU ona dostigla onu koju plaćaju proizvođači u Uniji koja trenutno iznosi 80 evra po toni emitovanog ugljen-dioksida. Zemlje Zapadnog Balkana bi od 2025. imale taksu od četiri do 26 evra po toni ugljen-dioksida, da bi se ona do 2040. postepeno povećavale do 80 evra.
Taj ekološki porez će se primenjivati na uvoz gvožđa, čelika i proizvoda napravljenih od njih, aluminijuma, cementa, veštačkih đubriva i električne energije. Prema podacima Svetske banke za prošlu godinu, 10 odsto izvoza sa Zapadnog Balkana će biti pogođeno tom merom, a više od polovine se odnosi na čelik i gvožđe.
„Postavlja se pitanje da li mi sada možemo očekivati da Srbija i slične zemlje koje gravitiraju ka EU sprovedu takve reforme a da ne uđu u neko veliko zaduženje u relativno kratkom roku koje predviđa ta zelena agenda i da prilagode svoju proizvodnju kako bi ona bila više išla ka karbonskoj neutralnosti. Mislim da to nije realno očekivati i da bi određena razumevanja morala se pokažu“, kaže Stanić.
Da li je samo ekologija
Po njegovoj oceni, ovakve mere EU se delom mogu smatrati i jednom vrstom protekcionizma, da bi se zaštitila domaća industrija od strateškog značaja. On podseća da je pre izbijanja pandemije kovida došlo do uvođenja carina na uvoz čelika u SAD, koje je potom uvela i EU, jer je domaći bio skuplji od uvoznog.
Da li su ove takse zaista zbog ekologije ili zbog protekcionizma, to je zaista teško reći, kaže naš sagovornik.
Deklaraciju o zelenoj transformaciji srpske privrede pripremila je i početkom decembra prošle godine objavila PKS, uz ocenu da će naša privreda imati nekoliko godina za prilagođavanje koje mora da počne odmah.
Pošto dve trećine energije Srbija dobija iz termoelektrana na ugalj, to znači da bismo morali mnogo da ulažemo u kapacitete za proizvodnju zelene energije što je jako skupo. A to znači da bismo morali da se zaudžujemo i da koristimo neke evropske fondove, napominje on.
Za to, po njegovoj oceni, ipak nismo mnogo kadri.
Ne može bez zaduživanja
Nabavkom opreme za zelene elektrane finansiraćemo industriju zemalja EU koje je prave
© Sputnik / Lola Đorđević
„Sada imamo vrlo visoke troškove zaduživanja. Ako smo se na međunarodnim evroobveznicama pre godinu i po dana zaduživali po stopi od jedan odsto, sada je to šest procenata. To je petostruko, šestostruko veća kamatna stopa. Ne možete previše da se orijentišete na zaduživanje zato što je ono sada skupo. Što se tiče evropskih fondova oni bi više trebalo da budu dostupni zato što mi kao zemlja kandidat moramo da se prilagođavamo novim okolnostima na koje uopšte nismo uticali, ni na uvođenje te agende, niti na aktuelan geopolitički sukob“, kaže zamenik direktora analitike u PKS.
Na pitanje da li onda to znači da ćemo mi koji ne pravimo opremu neophodnu za „zelene“ elektrane u stvari kreditirati industriju onih zemalja koje ih prave, on kaže da je praktično tako. To je, kako ističe, zapadna tehnologija koju proizvede najrazvijenije zemlje EU.
I svi se slažu da je taj vremenski okvir za postizanje karbonski neutralne proizvodnje i na nivou EU, suviše optimističan, zaključio je Stanić.
