https://lat.sputnikportal.rs/20230422/strogo-poverljivo-iz-pentagona-sta-se-krije-iza-curenja-tajnih-dokumenata-americke-vojske-video-1154542520.html
Strogo poverljivo iz Pentagona: Šta se krije iza curenja tajnih dokumenata američke vojske /video/
Strogo poverljivo iz Pentagona: Šta se krije iza curenja tajnih dokumenata američke vojske /video/
Sputnik Srbija
Džulijan Asanž i Edvard Snouden, čuveni uzbunjivači koji su svetu otkrili strogo poverljive tajne duboke američke države, dobili su neočekivanog naslednika... 22.04.2023, Sputnik Srbija
2023-04-22T16:26+0200
2023-04-22T16:26+0200
2023-04-22T16:26+0200
svet
svet
svet – politika
amerika
pentagon
novi sputnjik poredak s nikolom vrzićem
analize i mišljenja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111396/57/1113965743_0:0:5184:2916_1920x0_80_0_0_30b9c81d7573784e33222b3c87a75728.jpg
To je, makar, objašnjenje koje su režim u Vašingtonu i tamošnji režimski mediji ponudili domaćoj i svetskoj javnosti.Šta (ni)je verodostojnoCurenje podataka iz američke vojske, koje „Vašington post“ opisuje kao „verovatno najveće u proteklih, najmanje, desetak godina“ i inače obiluje bizarnim detaljima zbog kojih skoro svako objašnjenje ove afere deluje kao istinito. Istovremeno i kao neistinito, to jest, namerno plasirano kako bi se istina sakrila, ili, barem, zamutila.Jako dobru studiju baš ovog slučaja predstavlja tvrdnja britanskog ministra za oružane snage Džejmsa Hipija, izgovorena u utorak u Donjem domu Parlamenta, da „nisu svi procurili dokumenti verodostojni“, ali da ne može da kaže koji jesu a koji nisu.Isto to je, i to istog dana, kao da im je poruka bila koordinisana, a možda i jeste, ponovio i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.Pa se postavlja pitanje koja dokumenta jesu a koja nisu verodostojna, i kome treba da zahvalimo na tome što neka jesu a druga nisu? A opet, zašto smo uopšte dužni da poverujemo da su verodostojne ove tvrdnje Hipija i Stoltenberga. Te otuda i prethodno pitanje da li generalni sekretar NATO-a i ministar za oružane snage jedne NATO članice govore istinu, ili im je pak u zadatak palo da ovakvom tvrdnjom relativizuju ono što je objavljeno?Koliki su stvarni gubiciKao što je neko već uspešno relativizovao i — navodne — procene o gubicima ukrajinske i ruske strane. Kruže dve verzije dokumenta; u jednoj je duplo više ruskih žrtava u odnosu na ukrajinske, u drugoj, ukrajinskih je pet do šest puta više.U ovoj pojedinosti je, doduše, relativno jednostavno utvrditi šta sigurno nije tačno — kad se saberu brojke poginulih i ranjenih, varijanta s višim brojem ruskih gubitaka značila bi da je nestala čitava ona armija koja je započela Specijalnu vojnu operaciju. Kako je kasnije obavljen samo jedan krug i to samo delimične mobilizacije u Rusiji, to bi praktično značilo da u međuvremenu nije ostalo nikoga da ratuje. Što znamo da nije slučaj.Povrh toga, i sam taj strogo poverljivi dokument američke vojske — onaj u kome je naveden veći broj ruskih gubitaka — sadrži jednu važnu napomenu u zaglavlju, koja dalje čitanje praktično pretvara u delatnost zabavnog a ne informativnog karaktera: „Imamo nizak stepen poverenja u podatke o ruskim i ukrajinskim gubicima zbog nedostatka informacija (…) i potencijalne pristrasnosti u podacima koje deli Ukrajina“.Ovo pak može da znači i da američka vojska nema sopstvene izvore saznanja o najvažnijem događaju na svetu u koji je i sama duboko upletena, ali to je već posebna vrsta problema.A da potkrepi ovu tezu — da su gubici ukrajinske vojske ipak znatno veći — potrudila se predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen koja je, još krajem novembra prošle godine, neoprezno u jednom govoru izbrbljala da je Kijev već pretrpeo gubitak od 100 hiljada vojnika. Evropska komisija je tu rečenicu isekla iz njenog govora, ali prekasno.Bizarna uloga medijaIspostavilo se i da podjednako nije trebalo olako poverovati informacijama da, na primer, Srbija potajno naoružava Ukrajinu. Ne samo zato što je Srbija to demantovala, i ne samo zato što se to isto desilo i Egiptu pa je i Egipat demantovao, i ne samo zato što veterani američke obaveštajne zajednice, poput bivšeg analitičara CIA-e Lerija Džonsona, ukazuju da u ovim izveštajima mogu da se nađu i neproverene i netačne informacije; već, pre svega, zato što ove dokumente niko nije video osim zapadnih medija koji tvrde da su ih videli pa o njima izveštavaju.Ovo je, zapravo, strahovito važan detalj u priči koja, evo, već dve nedelje potresa čitav svet. Prvi top sekret dokumenti koji su se pojavili, odštampani pa fotografisani, i u njima neprijatni detalji o anihilaciji ukrajinskog PVO-a, o problemima s američkim pametnim bombama zbog ruskog elektronskog ometanja, o američkom špijuniranju sopstvenih saveznika i savezničkim vojnicima u Ukrajini, postoje u svom izvornom obliku i dostupni su svakome da ih vidi.A onda su počeli da se pojavljuju i dokumenti, tobože iz iste priče, koje međutim nije video niko osim tih paradržavnih zapadnih medija koji o njima izveštavaju bez objašnjenja zašto ih ne objavljuju i zašto ne možemo da ih vidimo. Kao da je u pitanju poslovična situacija pomešanog žita i kukolja…I inače je uloga tih medija u ovoj priči veoma sporna, to jest, bizarna. Evo jednog takvog detalja iz „Vašington posta“: „FBI nije sproveo raciju u Tešeirinom domu dok ’Post’ nije otkrio brojne informacije o tada još anonimnom izvoru curenja dokumenata, i dok se ’Njujork tajms’ nije na to nadovezao razotkrivši Tešeiru kao taj izvor“.A tvrdi se i da je „kriza zatekla Pentagon, koji (…) nije bio svestan da su se tajne već nedeljama širile po internetu“.Možda zaista ne treba potceniti nivo njihove nekompetentnosti. Ali se ne sme zanemariti ni važna opomena spomenutog Lerija Džonsona iz CIA-e da je Tešeira imao treći najniži čin — i samo godinu i po dana radnog iskustva — u vazduhoplovstvu Nacionalne garde iz Masačusetsa, te da u tom kapacitetu bez nadzora nadređenog oficira nije ni mogao da ima pristup tajnim i strogo poverljivim dokumentima kakvi su završili na internetu.Kako su dokumenti završili na internetu? Koji su među njima autentični, a koji ne? I čemu služi obaveštajna akcija koja je u toku?O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili kontraobaveštajni potpukovnik u penziji Ljuban Karan i politikolog Aleksandar Pavić.
amerika
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Nikola Vrzić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/0d/1127335056_32:0:1089:1057_100x100_80_0_0_9c9335a639847bc96a7a57c5369aa0bd.jpg
Nikola Vrzić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/0d/1127335056_32:0:1089:1057_100x100_80_0_0_9c9335a639847bc96a7a57c5369aa0bd.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Nikola Vrzić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/0d/1127335056_32:0:1089:1057_100x100_80_0_0_9c9335a639847bc96a7a57c5369aa0bd.jpg
svet, svet – politika, amerika, pentagon, novi sputnjik poredak s nikolom vrzićem, analize i mišljenja
svet, svet – politika, amerika, pentagon, novi sputnjik poredak s nikolom vrzićem, analize i mišljenja
Strogo poverljivo iz Pentagona: Šta se krije iza curenja tajnih dokumenata američke vojske /video/
Džulijan Asanž i Edvard Snouden, čuveni uzbunjivači koji su svetu otkrili strogo poverljive tajne duboke američke države, dobili su neočekivanog naslednika, pripadnika Nacionalne garde Džeka Tešeiru. Tajne Pentagona on je podelio u onlajn grupi ljubitelja video-igre „Vor tander“, „Tag šejker central“, nazvanoj po izrazu iz crnačkih gej porno filmova.
To je, makar, objašnjenje koje su režim u Vašingtonu i tamošnji režimski mediji ponudili domaćoj i svetskoj javnosti.
Curenje podataka iz američke vojske, koje „Vašington post“ opisuje kao „verovatno najveće u proteklih, najmanje, desetak godina“ i inače obiluje bizarnim detaljima zbog kojih skoro svako objašnjenje ove afere deluje kao istinito. Istovremeno i kao neistinito, to jest, namerno plasirano kako bi se istina sakrila, ili, barem, zamutila.
Jako dobru studiju baš ovog slučaja predstavlja tvrdnja britanskog ministra za oružane snage Džejmsa Hipija, izgovorena u utorak u Donjem domu Parlamenta, da „nisu svi procurili dokumenti verodostojni“, ali da ne može da kaže koji jesu a koji nisu.
Isto to je, i to istog dana, kao da im je poruka bila koordinisana, a možda i jeste, ponovio i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.
Pa se postavlja pitanje koja dokumenta jesu a koja nisu verodostojna, i kome treba da zahvalimo na tome što neka jesu a druga nisu? A opet, zašto smo uopšte dužni da poverujemo da su verodostojne ove tvrdnje Hipija i Stoltenberga. Te otuda i prethodno pitanje da li generalni sekretar NATO-a i ministar za oružane snage jedne NATO članice govore istinu, ili im je pak u zadatak palo da ovakvom tvrdnjom relativizuju ono što je objavljeno?
Kao što je neko već uspešno relativizovao i — navodne — procene o gubicima ukrajinske i ruske strane. Kruže dve verzije dokumenta; u jednoj je duplo više ruskih žrtava u odnosu na ukrajinske, u drugoj, ukrajinskih je pet do šest puta više.
U ovoj pojedinosti je, doduše, relativno jednostavno utvrditi šta sigurno nije tačno — kad se saberu brojke poginulih i ranjenih, varijanta s višim brojem ruskih gubitaka značila bi da je nestala čitava ona armija koja je započela
Specijalnu vojnu operaciju. Kako je kasnije obavljen samo jedan krug i to samo delimične mobilizacije u Rusiji, to bi praktično značilo da u međuvremenu nije ostalo nikoga da ratuje. Što znamo da nije slučaj.
Povrh toga, i sam taj strogo poverljivi dokument američke vojske — onaj u kome je naveden veći broj ruskih gubitaka — sadrži jednu važnu napomenu u zaglavlju, koja dalje čitanje praktično pretvara u delatnost zabavnog a ne informativnog karaktera: „Imamo nizak stepen poverenja u podatke o ruskim i ukrajinskim gubicima zbog nedostatka informacija (…) i potencijalne pristrasnosti u podacima koje deli Ukrajina“.
Ovo pak može da znači i da američka vojska nema sopstvene izvore saznanja o najvažnijem događaju na svetu u koji je i sama duboko upletena, ali to je već posebna vrsta problema.
A da potkrepi ovu tezu — da su gubici ukrajinske vojske ipak znatno veći — potrudila se predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen koja je, još krajem novembra prošle godine, neoprezno u jednom govoru izbrbljala da je Kijev već pretrpeo gubitak od 100 hiljada vojnika. Evropska komisija je tu rečenicu isekla iz njenog govora, ali prekasno.
Ispostavilo se i da podjednako nije trebalo olako poverovati informacijama da, na primer, Srbija potajno naoružava Ukrajinu. Ne samo zato što je
Srbija to demantovala, i ne samo zato što se to isto desilo i Egiptu pa je i Egipat demantovao, i ne samo zato što veterani američke obaveštajne zajednice, poput bivšeg analitičara
CIA-e Lerija Džonsona, ukazuju da u ovim izveštajima mogu da se nađu i neproverene i netačne informacije; već, pre svega, zato što ove dokumente niko nije video osim zapadnih medija koji tvrde da su ih videli pa o njima izveštavaju.
Ovo je, zapravo, strahovito važan detalj u priči koja, evo, već dve nedelje potresa čitav svet. Prvi top sekret dokumenti koji su se pojavili, odštampani pa fotografisani, i u njima neprijatni detalji o anihilaciji ukrajinskog PVO-a, o problemima s američkim pametnim bombama zbog ruskog elektronskog ometanja, o američkom špijuniranju sopstvenih saveznika i savezničkim vojnicima u Ukrajini, postoje u svom izvornom obliku i dostupni su svakome da ih vidi.
A onda su počeli da se pojavljuju i dokumenti, tobože iz iste priče, koje međutim nije video niko osim tih paradržavnih zapadnih medija koji o njima izveštavaju bez objašnjenja zašto ih ne objavljuju i zašto ne možemo da ih vidimo. Kao da je u pitanju poslovična situacija pomešanog žita i kukolja…
I inače je uloga tih medija u ovoj priči veoma sporna, to jest, bizarna. Evo jednog takvog detalja iz „Vašington posta“: „FBI nije sproveo raciju u Tešeirinom domu dok ’Post’ nije otkrio brojne informacije o tada još anonimnom izvoru curenja dokumenata, i dok se ’Njujork tajms’ nije na to nadovezao razotkrivši Tešeiru kao taj izvor“.
A tvrdi se i da je „kriza zatekla Pentagon, koji (…) nije bio svestan da su se tajne već nedeljama širile po internetu“.
Možda zaista ne treba potceniti nivo njihove nekompetentnosti. Ali se ne sme zanemariti ni važna opomena spomenutog Lerija Džonsona iz CIA-e da je Tešeira imao treći najniži čin — i samo godinu i po dana radnog iskustva — u vazduhoplovstvu Nacionalne garde iz Masačusetsa, te da u tom kapacitetu bez nadzora nadređenog oficira nije ni mogao da ima pristup tajnim i strogo poverljivim dokumentima kakvi su završili na internetu.
Kako su dokumenti završili na internetu? Koji su među njima autentični, a koji ne? I čemu služi obaveštajna akcija koja je u toku?
O ovim su pitanjima u „
Novom Sputnjik poretku“ govorili kontraobaveštajni potpukovnik u penziji Ljuban Karan i politikolog Aleksandar Pavić.
