„Pucajte, ja i sada držim čas“! – potvrđena istinitost čuvene poruke profesora iz Kragujevca
22:30 21.04.2023 (Osveženo: 22:33 21.04.2023)
Pratite nas
Prilikom obeležavanja Dana Muzeja žrtava genocida javnosti su predstavljeni do sad neviđeni materijali poput pisane potvrde čuvene rečenice profesora Miloja Pavlovića „Pucajte, ja i sada držim čas!“. Takođe je pronađen i davno izgubljeni spisak Diane Budisavljević sa 5.800 imena dece spasene iz hrvatskih logora smrti.
Jedno od bitnih otkrića i delova slagalice iz nacionalne istorije koje se sada nalazi u arhivu Muzeja žrtava genocida a koje je spaseno od zaborava ili uništenja jeste papir koji potvrđuje istorijsku istinitost čuvene rečenice profesora Miloja Pavlovića. „Pucajte, ja i sada držim čas“ on je izgovorio kada je u Kragujevcu, oktobra 1941. godine, vojska nacističke Nemačke na gubilište izvela đake i profesore.
„To je segment govora ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije na prvoj godišnjoj komemoraciji žrtvama Kragujevačkog oktobra gde on, govoreći o tome šta se desilo godinu dana ranije u Kragujevcu, po svedočenjima onih retkih koji su preživeli, navodi kako su se deca ponašala u tom trenutku – da su u smrt otišla dostojanstveno, da su ih predvodili njihovi profesori i da je jedan od tih profesora izgovorio čuvenu rečenicu „Pucajte, ja i sada držim čas“, rekao je direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić za Sputnjik.
Od više hiljada eksponata prikupljenih u protekloj godini javnosti su samo neki prikazani, ali će svi biti dostupni naučnoj zajednici i istraživačima iz Srbije i sveta. Ristić napominje da su neki od eksponata posebno dramatični i utiču na duševni mir pojedinca, kao i spoznaju onoga šta se dogodilo u Drugom svetskom ratu, ali da je krajnji cilj obogaćenje i objektivizacija saznanja o onome šta se desilo pripadnicima našeg naroda.
Pronađen spisak Diane Budisavljević
Jedno od takvih otkrića jeste i spisak Diane Budisavljević koja je tokom Drugog svetskog rata spasila više od 15.000 najvećim delom srpske dece iz ustaških logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Epohalno otkriće sadrži imena srpske dece iz Zavoda za gluvonemu decu u Zagrebu, nastao u drugoj polovini 1942. godine. Nakon dugogodišnjeg traganja i pretpostavki da je davno izgubljen ili čak namerno uništen, ovaj spisak je ugledao svetlost dana.
Spisak dece koje je spasila Diana Budisvljević
© Sputnik / Lola Đorđević
„U pitanju je spisak koji sadrži apsolutno sve podatke o deci, uključujući redni broj, ime i prezime deteta, ime oca i majke, mesto rođenja, datum i logor smrti iz kojeg je dete spašeno, starosnu dob deteta i ono što je posebno važno – identitet hrvatskih usvojitelja“, govori Ristić.
Sada svi oni koji još uvek tragaju za svojim identitetom kao i njihovi potomci mogu pronaći informacije o njihovom stvarnom identitetu. Iz ovog razloga, objašnjava direktor Muzeja žrtava genocida, ovo otkriće predstavlja prvorazredni istorijski izvor, do sada apsolutno nepoznat javnosti.
Posebno tužan i dramatičan segment Dianinog spiska jesu dečije naušnice. One su pripadale Radmili Radonjić, dvogodišnjoj devojčici koja je preminula početkom septembra 1942. godine.
„Ona je spašena iz logora smrti ali je bila u takvom stanju da joj nije bilo spasa i preminula je usled posledica zlostavljanja, izgladnjivanja, batinanja u logoru. Jedino što je ostalo iza nje su te dečije minđušice“.
I srbosjek među eksponatima
Uz spisak dece izvučene iz ustaških logora predstavljena su i tri primera hladnog oružja korišćenog od strane Hrvata za likvidaciju Srba na teritoriji NDH, posebno u njihovom sistemu koncentracionih i logora smrti – Jasenovcu i Jastrebarskom. Jedno od oružja jeste ozloglašeni srbosek i to je jedini primerak koji se trenutno nalazi na teritoriji Republike Srbije. Drugo sečivo je bodež braće Javor, čuvenih ustaških zlikovaca iz Jastrebarskog. Treći eksponat izložen javnosti je cigla koja je bila deo jednog od objekata jasenovačkog logora. Pomenuta cigla na sebi ima latinična slova BC što predstavlja skraćenicu za Bačić ciglanu – epicentar genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
Srbosek, specijalno napravljen nož kojim su ustaše u Jasenjnovcu, najstrašnijem logoru smrti, ubijali Srbe
© Sputnik / Lola Đorđević
Uz ovo se nalazi i veliki broj prepiski i spisa druge vrste, poput izveštaja ustaškog oficira o zločinu počinjenom početkom leta 1941. godine u jednom hercegovačkom selu. U pitanju je originalan dokument, vrlo detaljan i traumatičan za čitanje, u kojem oficir podnosi izveštaj svojoj pretpostavljenoj komandi i navodi u kojem selu, kog datuma i na koji način su ubijali Srbe. Pomenuti oficir nabraja i sve pripadnike svoje jedinice, nakon čega sledi gupna umrlica čitave jedne pobijene porodice.
Sakrivanje i uništavanje istorije
Direktor muzeja, istoričar dr Ristić govori da je proces pronalaska Dianinog spiska bio dugotrajan, ali o konkretnim koracima odbija da govori. On objašnjava za Sputnjik kako postoje određene strukture koje su zainteresovane za iste materijale kao i Muzej žrtava genocida, ali iz potpuno suptrotnih razloga. Te strukture, kaže Ristić, rade na pronalsku istorijskih izvora radi njihovog uništenja.
„Oni znaju da mi znamo za njih i trkamo se intenzivno. Nekad je to bukvalno pitanje minuta“, rekao je Ristić za Sputnjik.
Muzej žrtava genocica – jedini u čitavoj Evropi
Govoreći o fondu Muzeja žrtava, direktor Ristić navodi kako je muzejski fond samo tokom prošle godine obogaćen više nego u prethodnih trideset godina njegovog postojanja zajedno. Uz svesrdnu podršku Vlade Republike Srbije, prikupljeno je više hiljada artefakata, arhivskih dokumenata, fotografija, audio-vizuelnih svedočanstava iz Drugog rata i svega ostalog što doprinosi tome da beogradski Muzej žrtava genocida nastavi da bude vodeća institucija svoje vrste u čitavoj jugoistočnoj Evropi.
Naušnice dvogodišnje devojčice Radmile Radović koju je Diana Budisavljević spasila ali uprkos tome nije uspela da preživi zbog teških posledica torture kroz koju je prošla
© Sputnik / Lola Đorđević
U svetu postoje samo tri institucije ove vrste i to su Memorijalni centar Jad Vašem u Izraelu, Memorijalni muzej holokausta u SAD-u i Muzej žrtava genocida u Srbiji. Ono što ih razlikuje od drugih memorijalnih centara koji se bave jednom specifičnom lokacijom stradanja, objašnjava Ristić, jeste to što se bave samom fenomenologijom stradanja civila u Drugom svetskom ratu. Razlika je u tome što se srpski muzej bavi naučnim istraživanjima i javnom memorijalizacijom žrtava genocida počinjenog nad Srbima od strane hrvatske države tokom čitavog trajanja Drugog svetskog rata, kao i holokaustom i samudaripenom, odnosno holokaustom nad Jevrejima i Romima.
Ristić napominje da ništa ne bi bilo moguće bez vrlo konkretne i kontunuirane pomoći Vlade Republike Srbije zahvaljujući kojoj se broj stručnjaka muzeja utrostručio, a budžet duplirao drugu godinu za redom. Stručnjaci i saradnici muzeja, kaže Ristić, obrazuju tim koji radi odgovorno u javnom interesu, interesu nauke i istorijske istine, kako budući naraštaji nikada ne bi zaboravili ono što se dogodilo pripadnicima našeg naroda u Drugom svetskom ratu, posebno žrtvama genocida počinjenim nad Srbima od strane hrvatske države.
