https://lat.sputnikportal.rs/20230416/grdno-sudiliste-kosovo-ceka-i-jakova---iza-ugla-video-1154085432.html
„Grdno sudilište“: Kosovo čeka i Jakova - „iza ugla“ /video/
„Grdno sudilište“: Kosovo čeka i Jakova - „iza ugla“ /video/
Sputnik Srbija
„Nije realno da se očekuje otpriznavanje Kosova i to je stvar koja je vrlo jasna.“ Uz ovu konstataciju, novoizabrani predsednik još je i dodao kako Crna Gora... 16.04.2023, Sputnik Srbija
2023-04-16T20:31+0200
2023-04-16T20:31+0200
2023-05-01T12:19+0200
region
komentari i analitika
region
region – politika
crna gora
srbija
srbija – politika
jakov milatović
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/04/05/1153649359_0:144:3129:1904_1920x0_80_0_0_0ccb69354ff80e8a06edc6768a3cd550.jpg
Zaista, nije realno očekivati bilo kakvu radikalniju promenu stava zvanične Podgorice po pitanju skandalozne i nelegalne jednostrano proglašene nezavisnosti državolike tvorevine na teritoriji Republike Srbije. Nije to realno iz nekoliko razloga, kako unutrašnjih tako i spoljnih.Prvi cilj – demontaža Milovog sistemaSa jedne strane, posle junskih parlamentarnih izbora, sve su prilike - sledi početak intenzivnije demontaže Đukanovićevog sistema, a to je proces koji će imati krajnje nepredvidljiv tok. Kratkoročno, kroz krize i afere koje su neminovne i često će se „otvarati“ po inerciji, bez nekog unapred osmišljenog plana i uticaja vlasti, kroz pokušaje uticajnih pojedinaca da „preplivaju na drugu stranu“ čime će se vršiti pritisak na centre odlučivanja, pomenuta demontaža može značiti i internu destabilizaciju.U uslovima potencijalne destabilizacije neće se preduzimati bilo kakvi „krupni koraci“ zato što bi to predstavljalo „dolivanje ulja na vatru“. Kosovska „fascikla“, dakle, ostaje „u fioci“.Sa druge strane, EU i NATO prosto neće dozvoliti bilo kome u Podgorici da razmišlja na tu temu. U pogledu iz Brisela i Monsa, siromašne zapadnobalkanske zemlje su klijenti i vazali, nemaju one pravo na sopstvenu spoljnu poltiku.U tom kontekstu, statusno pitanje je na Kosovu rešeno, pomeranja nema, inače bi se Jakov Milatović našao pod baražnom paljbom zapadnih struktura na isti način kako su već decenijama izložene njegove kolege iz Beograda. Kada se ovaj briselsko – monski pogled upari sa verovatnim dešavanjima na unutrašnjem planu, postaje još očeglidnije da posledice bilo kakvih „naglih političkih zaokreta“ u ovom trenutku mogu biti katastrofalne.Međutim, pored dnevnih dešavanja i tekuće dinamike, na političke procese utiče još čitav niz elemenata. U određenim prilikama čak ti drugi elementi postaju prioritetni, opredeljuju svakodnevicu i determinišu tok. Zbog toga, kada crnogorski zvaničnici govore o kosovskom pitanju, ova slika nije „crno – bela“.Kosovo nije pitanje spoljne politikePrvo, treba podvući da u Crnoj Gori Kosovo nije spoljnopolitičko, već unutrašnjepolitičko pitanje. I to je realnost koja traje, ima svoju istoriju, hronologiju i tradiciju, naposletku je i opevana u narodnoj himni „Onamo, ’namo!“ stihovima kralja Nikole (tačnije, u trenutku pisanja pesme Nikola Petrović bejaše knjaz).Pokazalo se nemogućim i za Mila Đukanovića, da na vrhuncu svoje moći objasni nepočinstvo oko „priznavanja Kosova“ oslanjanjem isključivo na „spoljnopolitičku argumentaciju“. Između ostalog zato je i ostatak karijere proveo u ekstremnom i ektremističkom antisrpskom zanosu, pokušavajući da dokaže i sebi i drugima kako je odustajanje od „Onamo, ’namo!“ zasnovano na nekoj logici, pošto je „Milošević izgubio Kosovo!“ i šta još sve od poluistina, postistina, fraza i somnabulija uz tu mantru ide na istom repertoaru.Kosovo čeka „iza ugla“ i predsednika Milatovića i novu parlamentarnu većinu, bez obzira što postoji razumevanje javnosti da nije oportuno o njemu sada raspravljati. Jer, za Crnu Goru i njenu javnost Kosovo je bilo i ostalo ne stvar jednog skupštinskog glasanja i tekuće politike, već pitanje večnog i večitog, stvar poetike i metafizike. Ko to ne razume, završiće u istoriji kao i nesrećni Đukanović.Drugo, treba podvući i da je Kosovo sa anglosaksonskog stanovišta i iz ugla evroatlantskog koncepta najpre geopolitičko pitanje! Potezom iz 2008. godine SAD su, instrumentalizujući za to EU i NATO, uspostavile geopolitički poredak na (Zapadnom) Balkanu koji treba da služi ispunjavanju njihovih strateških ciljeva. U krajnjoj liniji, region (Zapadnog) Balkana je karika ka daleko važnijim geopolitičkim zonama – bliskoistočnoj (jugoistočni vektor) i kavkasko – crnomorskoj (severoistočni vektor orijentisan ka ruskom zagraničnom pojasu i ruskim teritorijalnim vodama), te je nužno uspostaviti punu kontrolu nad tim područjem. Ili, kako je Zbignjev Bžežinski dodavao – trajnu kontrolu!Gradeći svoju „balkansku poziciju“ na diskursu turbulentnih devedesetih godina HH veka SAD su uokviravale geopolitiku koja je po automatizmu podrazumevala suzbijanje srpskog uticaja gde je god to moguće i koliko god je to bilo moguće, računajući da će naposletku Srbiji biti ostavljen samo jedan izbor – da se saglasi sa tako kreiranim okolnostima i prihvati ih za normalne.Američki „poredak“ za Balkan„Nezavisno Kosovo“ je služilo za učvršćivanje takvog diskursa i definisanje jasno utvrđenog geopopolitičkog poretka koji ima i svoju hijerarhiju. Na vrhu su SAD, ispod njih EU, pa potom regionalni akteri koji namiruju svoje interese što koristeći platforme EU i NATO što samostalnim akviziacijama, i na kraju su lokalni akteri okupljeni u format takozvane „šestorke“ integrisani u NATO kako bi se kontrolisala njihova vojno - bezbednosna komponenta i uslovljeni od EU kako bi se kontrolisali njihovi institucionalni i ekonomski kapaciteti.Ispostavilo se, ipak, da je nepristajanje Beograda na ovakav rasplet, i pored svih sporazuma i dogovora, i pored mnogobrojnih okretanja i skretanja, sprečilo učvršćivanje diskursa i izgradnju (trajnog) geopolitičkog poretka.Zapravo, nakon februara 2022. godine i tektonskoh poremećaja koji su usledili u međunarodnim odnosima sve je do te mere upitno da sutra može „propasti“ diskurs ili se urušiti poredak.Takozvana „Republika Kosovo“, spletom raznih okolnosti, može nestati za jednu noć! Da li bi uzroci tog nestanka bili reintegracija u Srbiju, ujedinjenje sa Albanijom, stvaranje „Velike Albanije“ šireg prostornog „zahvata“, novi svetski rat, novi regionalni rat, nekakva „intifada“ i unutrašnja destabilizacija, raspad NATO, to se u ovom trenutku ne može pretpostaviti sa velikom izvesnošću.Tek, reaktualizovanje ovog, kao i ostalih nerešenih pitanja u svetskoj politici odigrava se u sasvim novim, do skora potpuno nezamislivim međunarodnim okolnostima i transformisanom bezbednosnom okruženju, te je i epilog apsolutno nepoznat.Opasno vezivanje države za ZapadVezivanje politike jedne države sa opstankom „evroatlantske građevine“ u Prištini ne samo da je opasno zbog daljeg spoljnopolitičkog pozicioniranja, nego u konkretnom slučaju i zbog unutrašnje stabilnosti (pošto je to i stvar unutrašnje politike!). Braneći „suverenitet Kosova“ drugi mogu ostati bez svog suvereniteta. I to ne važi samo za Crnu Goru.Jednom urušen geopolitički poredak ne može se ponovo izgraditi, isto kao što ni bezbednosni vakuum ne može beskonačno dugo trajati. A to u prevodu znači da će se nakon kriza i ratova, završili se oni za godinu ili deceniju – svejedno, uspostavljati novi poredak sa nekim novim balansom snaga eksternih aktera i lokalnih činilaca regionalnih odnosa.Štititi anglosaksonsko stanovište i podržavati albansku državoliku tvorevinu već sada ima svoju cenu, a po svoj prilici ta cena će protokom vremena drastično rasti. Da li su u Podgorici oni koji će preuzeti odgovornost za donošenje odluka spremni da je plate?„O Kosovo, grdno sudilište!“ Pisao je lovćenski tajnovidac, Petar Drugi Petrović! I pogodio, tačno u središte. Uz dodatak da to nije samo „grdno sudilište“ za nas, Srbe i Crnogorce, te one koji su između ova dva određenja, podrazumeva se i komšije Albance koji na toj teritoriji ili pored nje žive, nego i sve druge koji su se Kosova (geo)politički „dohvatili“. Lako se na Kosovo stiže, teško se sa njega odlazi.To što je realnost danas takva kakva jeste, pa ne dozvoljava brzo otvaranje kosovske tematike i diskusija na tu temu, apsolutno ne znači i da to neće biti jedno od gorućih pitanja unutrašnje politike u skorijoj budućnosti. Ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori, pa čak i šire, na celokupnom (Zapadnom) Balkanu!
https://lat.sputnikportal.rs/20230405/jakov-milatovic-se-izjasnio-o-povlacenju-priznavanja-kosova-1153634021.html
crna gora
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
komentari i analitika, region, region – politika, crna gora, srbija, srbija – politika, jakov milatović, emisija „prorok“
komentari i analitika, region, region – politika, crna gora, srbija, srbija – politika, jakov milatović, emisija „prorok“
„Grdno sudilište“: Kosovo čeka i Jakova - „iza ugla“ /video/
20:31 16.04.2023 (Osveženo: 12:19 01.05.2023) „Nije realno da se očekuje otpriznavanje Kosova i to je stvar koja je vrlo jasna.“ Uz ovu konstataciju, novoizabrani predsednik još je i dodao kako Crna Gora neće menjati svoju spoljnu politiku.
Zaista, nije realno očekivati bilo kakvu radikalniju promenu stava zvanične Podgorice po pitanju skandalozne i nelegalne jednostrano proglašene nezavisnosti državolike tvorevine na teritoriji Republike Srbije. Nije to realno iz nekoliko razloga, kako unutrašnjih tako i spoljnih.
Prvi cilj – demontaža Milovog sistema
Sa jedne strane, posle junskih parlamentarnih izbora, sve su prilike - sledi početak intenzivnije demontaže Đukanovićevog sistema, a to je proces koji će imati krajnje nepredvidljiv tok. Kratkoročno, kroz krize i afere koje su neminovne i često će se „otvarati“ po inerciji, bez nekog unapred osmišljenog plana i uticaja vlasti, kroz pokušaje uticajnih pojedinaca da „preplivaju na drugu stranu“ čime će se vršiti pritisak na centre odlučivanja, pomenuta demontaža može značiti i internu destabilizaciju.
U uslovima potencijalne destabilizacije neće se preduzimati bilo kakvi „krupni koraci“ zato što bi to predstavljalo „dolivanje ulja na vatru“. Kosovska „fascikla“, dakle, ostaje „u fioci“.
Sa druge strane, EU i NATO prosto neće dozvoliti bilo kome u Podgorici da razmišlja na tu temu. U pogledu iz Brisela i Monsa, siromašne zapadnobalkanske zemlje su klijenti i vazali, nemaju one pravo na sopstvenu spoljnu poltiku.
U tom kontekstu, statusno pitanje je na Kosovu rešeno, pomeranja nema, inače bi se Jakov Milatović našao pod baražnom paljbom zapadnih struktura na isti način kako su već decenijama izložene njegove kolege iz Beograda. Kada se ovaj briselsko – monski pogled upari sa verovatnim dešavanjima na unutrašnjem planu, postaje još očeglidnije da posledice bilo kakvih „naglih političkih zaokreta“ u ovom trenutku mogu biti katastrofalne.
Međutim, pored dnevnih dešavanja i tekuće dinamike, na političke procese utiče još čitav niz elemenata. U određenim prilikama čak ti drugi elementi postaju prioritetni, opredeljuju svakodnevicu i determinišu tok. Zbog toga, kada crnogorski zvaničnici govore o kosovskom pitanju, ova slika nije „crno – bela“.
Kosovo nije pitanje spoljne politike
Prvo, treba podvući da u Crnoj Gori Kosovo nije spoljnopolitičko, već unutrašnjepolitičko pitanje. I to je realnost koja traje, ima svoju istoriju, hronologiju i tradiciju, naposletku je i opevana u narodnoj himni „Onamo, ’namo!“ stihovima kralja Nikole (tačnije, u trenutku pisanja pesme Nikola Petrović bejaše knjaz).
Pokazalo se nemogućim i za Mila Đukanovića, da na vrhuncu svoje moći objasni nepočinstvo oko „priznavanja Kosova“ oslanjanjem isključivo na „spoljnopolitičku argumentaciju“. Između ostalog zato je i ostatak karijere proveo u ekstremnom i ektremističkom antisrpskom zanosu, pokušavajući da dokaže i sebi i drugima kako je odustajanje od „Onamo, ’namo!“ zasnovano na nekoj logici, pošto je „Milošević izgubio Kosovo!“ i šta još sve od poluistina, postistina, fraza i somnabulija uz tu mantru ide na istom repertoaru.
Kosovo čeka „iza ugla“ i predsednika Milatovića i novu parlamentarnu većinu, bez obzira što postoji razumevanje javnosti da nije oportuno o njemu sada raspravljati. Jer, za Crnu Goru i njenu javnost Kosovo je bilo i ostalo ne stvar jednog skupštinskog glasanja i tekuće politike, već pitanje večnog i večitog, stvar poetike i metafizike. Ko to ne razume, završiće u istoriji kao i nesrećni Đukanović.
Drugo, treba podvući i da je Kosovo sa anglosaksonskog stanovišta i iz ugla evroatlantskog koncepta najpre geopolitičko pitanje! Potezom iz 2008. godine SAD su, instrumentalizujući za to EU i NATO, uspostavile geopolitički poredak na (Zapadnom) Balkanu koji treba da služi ispunjavanju njihovih strateških ciljeva. U krajnjoj liniji, region (Zapadnog) Balkana je karika ka daleko važnijim geopolitičkim zonama – bliskoistočnoj (jugoistočni vektor) i kavkasko – crnomorskoj (severoistočni vektor orijentisan ka ruskom zagraničnom pojasu i ruskim teritorijalnim vodama), te je nužno uspostaviti punu kontrolu nad tim područjem. Ili, kako je Zbignjev Bžežinski dodavao – trajnu kontrolu!
Gradeći svoju „balkansku poziciju“ na diskursu turbulentnih devedesetih godina HH veka SAD su uokviravale geopolitiku koja je po automatizmu podrazumevala suzbijanje srpskog uticaja gde je god to moguće i koliko god je to bilo moguće, računajući da će naposletku Srbiji biti ostavljen samo jedan izbor – da se saglasi sa tako kreiranim okolnostima i prihvati ih za normalne.
Američki „poredak“ za Balkan
„Nezavisno Kosovo“ je služilo za učvršćivanje takvog diskursa i definisanje jasno utvrđenog geopopolitičkog poretka koji ima i svoju hijerarhiju. Na vrhu su SAD, ispod njih EU, pa potom regionalni akteri koji namiruju svoje interese što koristeći platforme EU i NATO što samostalnim akviziacijama, i na kraju su lokalni akteri okupljeni u format takozvane „šestorke“ integrisani u NATO kako bi se kontrolisala njihova vojno - bezbednosna komponenta i uslovljeni od EU kako bi se kontrolisali njihovi institucionalni i ekonomski kapaciteti.
Ispostavilo se, ipak, da je nepristajanje Beograda na ovakav rasplet, i pored svih sporazuma i dogovora, i pored mnogobrojnih okretanja i skretanja, sprečilo učvršćivanje diskursa i izgradnju (trajnog) geopolitičkog poretka.
Zapravo, nakon februara 2022. godine i tektonskoh poremećaja koji su usledili u međunarodnim odnosima sve je do te mere upitno da sutra može „propasti“ diskurs ili se urušiti poredak.
Takozvana „Republika Kosovo“, spletom raznih okolnosti, može nestati za jednu noć! Da li bi uzroci tog nestanka bili reintegracija u Srbiju, ujedinjenje sa Albanijom, stvaranje „Velike Albanije“ šireg prostornog „zahvata“, novi svetski rat, novi regionalni rat, nekakva „intifada“ i unutrašnja destabilizacija, raspad NATO, to se u ovom trenutku ne može pretpostaviti sa velikom izvesnošću.
Tek, reaktualizovanje ovog, kao i ostalih nerešenih pitanja u svetskoj politici odigrava se u sasvim novim, do skora potpuno nezamislivim međunarodnim okolnostima i transformisanom bezbednosnom okruženju, te je i epilog apsolutno nepoznat.
Opasno vezivanje države za Zapad
Vezivanje politike jedne države sa opstankom „evroatlantske građevine“ u Prištini ne samo da je opasno zbog daljeg spoljnopolitičkog pozicioniranja, nego u konkretnom slučaju i zbog unutrašnje stabilnosti (pošto je to i stvar unutrašnje politike!). Braneći „suverenitet Kosova“ drugi mogu ostati bez svog suvereniteta. I to ne važi samo za Crnu Goru.
Jednom urušen geopolitički poredak ne može se ponovo izgraditi, isto kao što ni bezbednosni vakuum ne može beskonačno dugo trajati. A to u prevodu znači da će se nakon kriza i ratova, završili se oni za godinu ili deceniju – svejedno, uspostavljati novi poredak sa nekim novim balansom snaga eksternih aktera i lokalnih činilaca regionalnih odnosa.
Štititi anglosaksonsko stanovište i podržavati albansku državoliku tvorevinu već sada ima svoju cenu, a po svoj prilici ta cena će protokom vremena drastično rasti. Da li su u Podgorici oni koji će preuzeti odgovornost za donošenje odluka spremni da je plate?
„O Kosovo, grdno sudilište!“ Pisao je lovćenski tajnovidac, Petar Drugi Petrović! I pogodio, tačno u središte. Uz dodatak da to nije samo „grdno sudilište“ za nas, Srbe i Crnogorce, te one koji su između ova dva određenja, podrazumeva se i komšije Albance koji na toj teritoriji ili pored nje žive, nego i sve druge koji su se Kosova (geo)politički „dohvatili“. Lako se na Kosovo stiže, teško se sa njega odlazi.
To što je realnost danas takva kakva jeste, pa ne dozvoljava brzo otvaranje kosovske tematike i diskusija na tu temu, apsolutno ne znači i da to neće biti jedno od gorućih pitanja unutrašnje politike u skorijoj budućnosti. Ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori, pa čak i šire, na celokupnom (Zapadnom) Balkanu!
