https://lat.sputnikportal.rs/20230414/stevan-vranes-niko-nije-ravnodusan-prema-svojoj-zemlji-pa-ni-onaj-koji-je-napusti-marija-jakovljevic-1154147302.html
Niko nije ravnodušan prema svojoj zemlji, pa ni onaj koji je napusti
Niko nije ravnodušan prema svojoj zemlji, pa ni onaj koji je napusti
Sputnik Srbija
Ljudi su stotinama godina unazad odlazili iz Srbije. Male zemlje poput naše napusti veliki broj ljudi. Razlozi su različiti, ali svako od njih se u nekom trenutku... 14.04.2023, Sputnik Srbija
2023-04-14T12:01+0200
2023-04-14T12:01+0200
2023-04-14T12:01+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
stevan vraneš
knjiga
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/04/0b/1153942578_0:174:1066:774_1920x0_80_0_0_771be0aa6d7616da075c34878ccea8d3.jpg
Izdavačka kuća „Dokaz“ nedavno je objavila Vranešov debitantski roman „Devojačka soba“, priču o novim počecima, pokušajima da se sastavi život i ponovo pronađe njegov smisao.Kako ste se odlučili da pišete roman s obzirom da ste po vokaciji dramaturg?- Dugo sam smatrao da ne bi trebalo da zalazim u prozu. Možda zbog toga što se dugo nisam bavio pisanjem drama i scenarija pa sam se vratio tome pre pet godina. Mislio sam ne pišem dovoljno ni u svojoj branši, zašto bih se širio tamo gde ne pripadam? Onda se u mojoj glavi sklopila priča koju sam video kao roman.Vaš junak Aleksandar otišao je iz Srbije kao vojni dezerter devedesetih godina i posle tri decenije vraća se u Beograd. Otkud ideja za ovu priču?- Pre tri godine sam se preselio u Englesku tako da nemam ni blizu tu vrstu iskustva dugog odsustva. S druge strane, preseljenje vam da neki specifičan ugao, počnete da rezimirate sopstveni život, nužno se otvaraju neka pitanja o kojima niste razmišljali prethodnih 10-15 godina. U tim prvim mesecima mog boravka u Bristolu, u suočavanju sa nekim najjednostavnijim stvarima – kako započeti život na nekom novom mestu – zapitao sam se kako bi to izgledalo nekom ko dolazi u Beograd da to isto uradi. Nemam dovoljno uvida kako bi strancu to izgledalo pa se rodila ideja da pišem o nekome ko je istovremeno i domaćin i gost u Beogradu. Kada 30 godina, kao moj junak, ne dolazite u svoju zemlju, vi više niste domaćin, a ne možete nikad da budete gost. Moje preseljenje je bio okidač, a inspiraciju sam crpeo iz migrantskih priča koje sam slušao u Bristolu ili od svojih prijatelja koji su decenije proveli u inostranstvu.Kakve su to priče?- Raznovrsne. Male zemlje često imaju veliki broj ljudi koji ih napuste u nekoj fazi života, a u zemljama koje su na turbulentnom geopolitičkom području kao Srbija, imaju još više. Ljudi su ovde stotinama godina unazad odlazili iz različitih razloga, naročito poslednjih decenija. Migrantske priče su zaista šarene. Neko je otišao zato što je morao, neko je bio isteran, neko zato što mu nije bila dovoljno velika scena za ambicije koje je imao i smatrao je da treba da se nađe tamo gde može da ostvari svoj potencijal, a neko je otišao samo da proba nešto novo. U skladu sa tim i emocije su različito obojene. Ono što je svima zajedničko jeste da niko nije ravnodušan prema svojoj zemlji i rodnom gradu. Uvek postoji nešto što je ostalo ovde, što ih kopka zbog čega se vrate u nekom trenutku svog života. Malo je onih koji se nikada ne vrate. U slučaju mog junaka, on je morao da ode, na neki način je bi prinuđen i dugo nije mogao da se vrati tako da su mu ostali nerazrešeni odnosi sa porodicom i prijateljima - dugački prekid koji je onda došao na naplatu.Da li je povratak u Beograd za njega vraćanje u prošlost ili traženje novog sveta?- I jedno i drugo. Moj junak ima pedesetak godina i želi da pronađe novi život, da proživi ono što smatra da mu je oduzeto. Kada ne svojom voljom napustite neki prostor, ostane osećaj da vam je neko nešto oteo, da vam je uzeta mladost. I on se vraća da proba to da nadoknadi, da proživi na način na koji smatra da treba i da mu pripada. Međutim, možemo da probamo da se obračunamo sa prošlošću, ali ne možemo da je promenimo pogotovo ako su u pitanju odnosi sa ljudima koji više nisu živi.Šta su Aleksandrova očekivanja, a šta zatiče nakon tri decenije?- Njegova očekivanja su obojena utiscima koje je mogao putem interneta i društvenih mreža da stekne. Nakon 2000. ljudi u inostranstvu više nisu bili toliko odsečeni. On dolazi sa nekom idejom kako Beograd izgleda, ima kontakte sa nekoliko ljudi, ali se sve menja kada stigne u grad.Kakav je Beograd posle 30 godina?- Beograd se mnogo menja kao glavni grad. Kada prođete ulicama zapazićete nove zgrade, ali izazovi koje Beograd stavlja pred svoje stanovnike ne menjaju se toliko. U poslednjih 30 godina to su veoma slične borbe, unutrašnje i spoljašnje koje se ponavljaju i idu u nekim ciklusima - kakav ćete život voditi u ovom gradu, koliko ćete biti aktivni učesnik u njegovom životu, da li vas jedan velegrad i sve što on nosi ispunjava ili vam to smeta… Veliki je broj ljudi koji kontinuirano dolazi, nekome to sve strašno smeta, a neko to smatra šarmom. Ti kontrasti koje Beograd ima, kao spoj Istoka i Zapada, preplavljuju svakog. Sve su to dileme i pojave koje ostaju.Beograd je jedan od likova u romanu?- Tako je. Pokušao sam da svoja zapažanja o promenama prikažem na način koji ne donosi nikakvu presudu, već nudi čitaocu moje uvide kroz glavnog junaka. Svako naspram svog doživljaja Beograda, bez obzira da li živi u njemu ili je iz njega otišao, može da oformi svoj sud o svemu tome. Ja sam pokušao, u romanu, da se zavučem u razne delove grada, da prikažem i ono što smatramo starim Beogradom i ono što danas nastaje, za ljude iz prošlosti i za ljude iz sadašnjosti, za one koji su se sklonili i one koji aktivno u njegovom životu učestvuju. Moj junak je neutralan tako da moj prikaz Beograda ostavlja dovoljno prostora da svako može da učita ono što želi.Koliko se Vaš doživljaj Beograda promenio od kada ste ga napustili?- Pošto nisam davno otišao, ne mogu da kažem da se moje viđenje Beograda mnogo promenilo. Samo što ja sada živim u malom gradu koji je vrlo uređen, miran, gde je život jako dobro organizovan, tako da je moj prvi utisak prilikom dolaska u Beograd velika količina nervoze. Ne mogu da prosudim da li je to realnost ili moj subjektivni doživljaj, jer u kraju u kome ja živim posle 20 časova nećete videti nikog osim lisica.Šta simboliše devojačka soba u naslovu knjige?- Devojačka soba predstavlja taj protok vremena i promene. To je ona sobica u beogradskim salonskim stanovima, u zgradama pre Drugog svetskog rata, u kojoj je boravila posluga. To su veoma male sobe od četiri kvadrata. Onda se menjala kultura stanovanja i društveno - političke okolnosti pa jedno vreme su se takvi stanovi delili i u njima je stanovalo više porodica pa je i u toj sobi boravilo više od jedne osobe. Kasnije neke porodice su uspele da takve stanove uzmu za sebe pa je ta soba bila za njihovo dete u tinejdžerskom periodu. Danas neko u tome vidi spasonosni izvor prihoda i izdaje tu sobu kao posebnu stambenu jedinicu. Devojačka soba oslikava razvoj društva. Ako biste posmatrali jedan stan oko Kalemegdana, videli biste šta se u njemu sve dogodilo u proteklih sto godina.Da li je teško izboriti sa prošlošću?- Dosta je teško. Veliki su lomovi u ljudima ako pokušaju da isprave ono što je bilo u prošlosti. Ishod te borbe ne može biti pobeda, može biti samo neka vrsta pronalaženja sopstvenog mira sa prošlošću i zdravijeg pogleda ka budućnosti.Da li razmišljate o ekranizaciji romana?- Inicijalno nisam o tome razmišljao, ali ima dosta glasova koji kažu da bi to bio lep film ili serija. Pre mesec dana sam čitao poslednju ruku rukopisa, tako da je ta priča još veoma blizu mene. Moguće da ću sa nekom distancom i ja videti to kao film.Vaš sin Vasa već je zvezda zahvaljujući ulozi u filmu „Vikend sa ćaletom“. Kako ste vi to doživeli?- Za njega je to bilo lepo iskustvo. Ne bih rekao da je zvezda. Nismo nikada voleli da to tako nazivamo. Deca ne treba da budu zvezde. Iz ugla roditelja, to ne podržavam, ali drago mi je što je dva i po meseca imao visok nivo radne etike. Nijednom se nije desilo da se probudi i kaže - ja ne mogu, neću, mrzi me - svestan da ogromna ekipa zavisi od njega. Mislim da je to važna lekcija koju nije rano dobiti ni sa 12 godina koliko je imao kada je snimao film. Mi ga učimo da sve dođe i prođe, da nema stare slave, da je važno naći šta te ispunjava. Bavi se i dalje pomalo glumom u Engleskoj. Jednom nedeljno odlazi u bristolsko pozorište, ima radionice i uživa u tome. Najvažnije je da njemu to prija.Da li pišete novi komad ili se bolje osećate kao romanopisac?- Imam neku priču u glavi koja će svoj put pre pronaći u prozi. Ja radim na specifičan način. Pisanje je za mene odlazak u izolaciju na nedelju ili dve i sebi sam već zakazao kraj juna kada ću pokušati da na ekran ili papir prnesem to što mi se kuva u glavi.
https://lat.sputnikportal.rs/20201028/mlada-zvezda-filma-vikend-sa-caletom-vasa-vranes--kad-porastem-bicu-glumac-video-foto-1123678302.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, stevan vraneš, knjiga
kultura, kultura – intervjui i analitika, stevan vraneš, knjiga
Niko nije ravnodušan prema svojoj zemlji, pa ni onaj koji je napusti
Ljudi su stotinama godina unazad odlazili iz Srbije. Male zemlje poput naše napusti veliki broj ljudi. Razlozi su različiti, ali svako od njih se u nekom trenutku vrati u svoj grad, kaže dramaturg Stevan Vraneš.
Izdavačka kuća „Dokaz“ nedavno je objavila Vranešov debitantski roman „Devojačka soba“, priču o novim počecima, pokušajima da se sastavi život i ponovo pronađe njegov smisao.
Kako ste se odlučili da pišete roman s obzirom da ste po vokaciji dramaturg?
- Dugo sam smatrao da ne bi trebalo da zalazim u prozu. Možda zbog toga što se dugo nisam bavio pisanjem drama i scenarija pa sam se vratio tome pre pet godina. Mislio sam ne pišem dovoljno ni u svojoj branši, zašto bih se širio tamo gde ne pripadam? Onda se u mojoj glavi sklopila priča koju sam video kao roman.
Vaš junak Aleksandar otišao je iz Srbije kao vojni dezerter devedesetih godina i posle tri decenije vraća se u Beograd. Otkud ideja za ovu priču?
- Pre tri godine sam se preselio u Englesku tako da nemam ni blizu tu vrstu iskustva dugog odsustva. S druge strane, preseljenje vam da neki specifičan ugao, počnete da rezimirate sopstveni život, nužno se otvaraju neka pitanja o kojima niste razmišljali prethodnih 10-15 godina. U tim prvim mesecima mog boravka u Bristolu, u suočavanju sa nekim najjednostavnijim stvarima – kako započeti život na nekom novom mestu – zapitao sam se kako bi to izgledalo nekom ko dolazi u Beograd da to isto uradi. Nemam dovoljno uvida kako bi strancu to izgledalo pa se rodila ideja da pišem o nekome ko je istovremeno i domaćin i gost u Beogradu. Kada 30 godina, kao moj junak, ne dolazite u svoju zemlju, vi više niste domaćin, a ne možete nikad da budete gost. Moje preseljenje je bio okidač, a inspiraciju sam crpeo iz migrantskih priča koje sam slušao u Bristolu ili od svojih prijatelja koji su decenije proveli u inostranstvu.
- Raznovrsne. Male zemlje često imaju veliki broj ljudi koji ih napuste u nekoj fazi života, a u zemljama koje su na turbulentnom geopolitičkom području kao Srbija, imaju još više. Ljudi su ovde stotinama godina unazad odlazili iz različitih razloga, naročito poslednjih decenija. Migrantske priče su zaista šarene. Neko je otišao zato što je morao, neko je bio isteran, neko zato što mu nije bila dovoljno velika scena za ambicije koje je imao i smatrao je da treba da se nađe tamo gde može da ostvari svoj potencijal, a neko je otišao samo da proba nešto novo. U skladu sa tim i emocije su različito obojene. Ono što je svima zajedničko jeste da niko nije ravnodušan prema svojoj zemlji i rodnom gradu. Uvek postoji nešto što je ostalo ovde, što ih kopka zbog čega se vrate u nekom trenutku svog života. Malo je onih koji se nikada ne vrate. U slučaju mog junaka, on je morao da ode, na neki način je bi prinuđen i dugo nije mogao da se vrati tako da su mu ostali nerazrešeni odnosi sa porodicom i prijateljima - dugački prekid koji je onda došao na naplatu.
Da li je povratak u Beograd za njega vraćanje u prošlost ili traženje novog sveta?
- I jedno i drugo. Moj junak ima pedesetak godina i želi da pronađe novi život, da proživi ono što smatra da mu je oduzeto. Kada ne svojom voljom napustite neki prostor, ostane osećaj da vam je neko nešto oteo, da vam je uzeta mladost. I on se vraća da proba to da nadoknadi, da proživi na način na koji smatra da treba i da mu pripada. Međutim, možemo da probamo da se obračunamo sa prošlošću, ali ne možemo da je promenimo pogotovo ako su u pitanju odnosi sa ljudima koji više nisu živi.
Šta su Aleksandrova očekivanja, a šta zatiče nakon tri decenije?
- Njegova očekivanja su obojena utiscima koje je mogao putem interneta i društvenih mreža da stekne. Nakon 2000. ljudi u inostranstvu više nisu bili toliko odsečeni. On dolazi sa nekom idejom kako Beograd izgleda, ima kontakte sa nekoliko ljudi, ali se sve menja kada stigne u grad.
Kakav je Beograd posle 30 godina?
- Beograd se mnogo menja kao glavni grad. Kada prođete ulicama zapazićete nove zgrade, ali izazovi koje Beograd stavlja pred svoje stanovnike ne menjaju se toliko. U poslednjih 30 godina to su veoma slične borbe, unutrašnje i spoljašnje koje se ponavljaju i idu u nekim ciklusima - kakav ćete život voditi u ovom gradu, koliko ćete biti aktivni učesnik u njegovom životu, da li vas jedan velegrad i sve što on nosi ispunjava ili vam to smeta… Veliki je broj ljudi koji kontinuirano dolazi, nekome to sve strašno smeta, a neko to smatra šarmom. Ti kontrasti koje Beograd ima, kao spoj Istoka i Zapada, preplavljuju svakog. Sve su to dileme i pojave koje ostaju.
Beograd je jedan od likova u romanu?
- Tako je. Pokušao sam da svoja zapažanja o promenama prikažem na način koji ne donosi nikakvu presudu, već nudi čitaocu moje uvide kroz glavnog junaka. Svako naspram svog doživljaja Beograda, bez obzira da li živi u njemu ili je iz njega otišao, može da oformi svoj sud o svemu tome. Ja sam pokušao, u romanu, da se zavučem u razne delove grada, da prikažem i ono što smatramo starim Beogradom i ono što danas nastaje, za ljude iz prošlosti i za ljude iz sadašnjosti, za one koji su se sklonili i one koji aktivno u njegovom životu učestvuju. Moj junak je neutralan tako da moj prikaz Beograda ostavlja dovoljno prostora da svako može da učita ono što želi.
Koliko se Vaš doživljaj Beograda promenio od kada ste ga napustili?
- Pošto nisam davno otišao, ne mogu da kažem da se moje viđenje Beograda mnogo promenilo. Samo što ja sada živim u malom gradu koji je vrlo uređen, miran, gde je život jako dobro organizovan, tako da je moj prvi utisak prilikom dolaska u Beograd velika količina nervoze. Ne mogu da prosudim da li je to realnost ili moj subjektivni doživljaj, jer u kraju u kome ja živim posle 20 časova nećete videti nikog osim lisica.
Šta simboliše devojačka soba u naslovu knjige?
- Devojačka soba predstavlja taj protok vremena i promene. To je ona sobica u beogradskim salonskim stanovima, u zgradama pre Drugog svetskog rata, u kojoj je boravila posluga. To su veoma male sobe od četiri kvadrata. Onda se menjala kultura stanovanja i društveno - političke okolnosti pa jedno vreme su se takvi stanovi delili i u njima je stanovalo više porodica pa je i u toj sobi boravilo više od jedne osobe. Kasnije neke porodice su uspele da takve stanove uzmu za sebe pa je ta soba bila za njihovo dete u tinejdžerskom periodu. Danas neko u tome vidi spasonosni izvor prihoda i izdaje tu sobu kao posebnu stambenu jedinicu. Devojačka soba oslikava razvoj društva. Ako biste posmatrali jedan stan oko Kalemegdana, videli biste šta se u njemu sve dogodilo u proteklih sto godina.
Da li je teško izboriti sa prošlošću?
- Dosta je teško. Veliki su lomovi u ljudima ako pokušaju da isprave ono što je bilo u prošlosti. Ishod te borbe ne može biti pobeda, može biti samo neka vrsta pronalaženja sopstvenog mira sa prošlošću i zdravijeg pogleda ka budućnosti.
Da li razmišljate o ekranizaciji romana?
- Inicijalno nisam o tome razmišljao, ali ima dosta glasova koji kažu da bi to bio lep film ili serija. Pre mesec dana sam čitao poslednju ruku rukopisa, tako da je ta priča još veoma blizu mene. Moguće da ću sa nekom distancom i ja videti to kao film.
Vaš sin Vasa već je zvezda zahvaljujući ulozi u filmu „Vikend sa ćaletom“. Kako ste vi to doživeli?
- Za njega je to bilo lepo iskustvo. Ne bih rekao da je zvezda. Nismo nikada voleli da to tako nazivamo. Deca ne treba da budu zvezde. Iz ugla roditelja, to ne podržavam, ali drago mi je što je dva i po meseca imao visok nivo radne etike. Nijednom se nije desilo da se probudi i kaže - ja ne mogu, neću, mrzi me - svestan da ogromna ekipa zavisi od njega. Mislim da je to važna lekcija koju nije rano dobiti ni sa 12 godina koliko je imao kada je snimao film. Mi ga učimo da sve dođe i prođe, da nema stare slave, da je važno naći šta te ispunjava. Bavi se i dalje pomalo glumom u Engleskoj. Jednom nedeljno odlazi u bristolsko pozorište, ima radionice i uživa u tome. Najvažnije je da njemu to prija.
Da li pišete novi komad ili se bolje osećate kao romanopisac?
- Imam neku priču u glavi koja će svoj put pre pronaći u prozi. Ja radim na specifičan način. Pisanje je za mene odlazak u izolaciju na nedelju ili dve i sebi sam već zakazao kraj juna kada ću pokušati da na ekran ili papir prnesem to što mi se kuva u glavi.
