Ovo roditelji moraju da znaju: Ruski model stiže u Srbiju - kako decu da zaštitimo od „predatora“
18:34 09.04.2023 (Osveženo: 18:40 09.04.2023)
© Sputnik / Maksim Blinov
/ Pratite nas
„Centri porodičnog blagostanja“, u kojima roditelji uče kako da se nose sa izazovima modernog vremena u vaspitanju dece, već neko vreme funkcionišu u Rusiji. Smatraju da je decu od predatora i zbunjujućih informacija sa interneta najbolje zaštiti razvijanjem poverenja u okviru porodice. Znanje ruskih stručnjaka u Srbiju je donela Tamara Petrović.
Posle osam godina studiranja i rada u Ruskoj Federaciji, ona se kući vratila kao stručnjak za dečju bezbednost. Kao i roditelju, cilj joj je da u Srbiji osnuje „Centar porodičnog blagostanja“ u kome se roditelji obučavaju kako da grade poverenje sa decom, da kroz igru nauče gde je rizik i kako da se bezbedno ponašaju.
Ruski Centri porodičnog blagostanja
Naša sagovornica kaže da je zapravo reč o centrima polnog obrazovanja za odrasle, jer je, i u Srbiji i u Rusiji, gotovo pravilo da ne možemo da pričamo sa decom o toj temi bez tenzije u vazduhu, jer su to tabu teme. Znanje prenose psiholozi, pedagozi i seksolozi, a edukacija je i neka vrsta odbrane, ne od novog vremena, već stvari u njemu koje se ne mogu smatrati normalnostima, a ključna reč je – porodica.
„Od dana kada dvoje odluče da je zasnuju, do starosti, porodica prođe kroz mnogo faza, promenu poslova, selidbe, dobijanje dece, njihovo odrastanje, sve to utiče na brak. Jako je lako izgubiti kompas i izaći iz porodice, zato moramo da shvatimo koliko je važno da poznajemo sebe i negujemo intimu u porodici, jer su tu ljudi bliski, postoje odnosi poverenja, ono što je teg na klackalici koji će da odluči da li će ona opstati. Suština polnog obrazovanja dece je upravo u građenju odnosa poverenja, a ono ne može da funkcioniše ako ne postoji poverenje između mame i tate“.
Decu ne donose rode
Da bi se u porodici stekao odnos poverenja, najvažnije je biti iskren, i prema deci. „Donela te roda“, generacijama je odgovor na škakljivo pitanje, Petrovićevu smo pitali šta kažu psiholozi, kako deca doživljavaju susret sa realnošću?
„Detetu sa tri ili četiri godine kažete da ga je donela roda, a kada napuni sedam, smatramo da je možda dovoljno veliko da mu kažemo istinu, to znači da smo ga lagali. Ako sam te slagala tada, kako sad da mi veruješ? Kako dete da zna kad ga mama laže, a kad ne? Mama ne treba da bude lažov, čak ni u potrebi da zaštiti dete“, ističe.
Petrovićeva dodaje da postoje načini da se ova tema prilagodi uzrastu deteta. Punim informacijama nema potrebe izlagati ih do ulaska u predpubertetsku fazu, dok ne napune jedanaest godina. Treba računati na to da se deca najčešće zadovoljavaju jednostavnim odgovorima, zato je dovoljno ići korak po korak.
„Sloj po sloj, damo jednu informaciju, ako je detetu dovoljno, u redu. Ono će opet doći, ako mu bude trebalo više. Idemo od opštih informacija, polako, kako dete raste dolazimo do konkretnijih. Imamo i divne enciklopedije za decu o anatomiji, o telu. Pa kao što ćemo da pričamo o tome kako radi srce, pluća, tako ćemo doći i do priče kako radi reprodukcija“, kaže Petrovićeva.
"Detetu treba iskreno odgovoriti na svako pitanje, ne brinite, oni se zadovoljavaju jednostavnim odgovorima".
© Depositphotos.com / Kryzhov
Predator nije čika iz mraka
Kada je reč o najvećoj opasnosti koja vreba, naša sagovornica kaže da je pre svega važno da budemo svesni činjenice da predatori nisu samo na internetu, ljudima je jako teško da prihvate da u najvećem broju slučajeva decu uznemiravaju i zlostavljaju bliski, poznati ljudi.
„Učimo decu kako da se ponašaju sa nepoznatima, stvaramo sliku strašnog čike koji vreba u mraku, da te odvuče iza nekog žbuna, ta persona uglavnom ne postoji u stvarnom životu. U njemu, osoba koja najčešće uznemirava, ako govorimo o seksualnom zlostavljanju dece, je očuh, otac, deda, kum, stariji brat, neko ko je u kući, u porodici, trener, učitelj, neko ko je blizak detetu“.
Petrovićeva dodaje da nemamo kulturu da učimo decu kako da uspostave lične granice, kako da se zaštite od sebi bliskih ljudi, kako da kažu, „ne“, jer to je ružna reč u vaspitanju kod nas. Treba ih naučiti kako da sutra odbiju kontakt koji je nepriličan, a može biti traumatičan i štetan.
Seminarima o dečjoj bezbednosti koje naša sagovornica organizuje za sada prisustvuju samo žene, one su otvorenije i hrabrije za ove teme. Dolaze i majke koje su instinktivno nešto primetile, koje sumnjaju na najgore. U mnogim slučajevima predatori su ljudi koji dugo stvaraju intiman odnos sa detetom.
„Nisu svi koji stvaraju takav odnos sa decom opasni, ali je naša odgovornost kao roditelja da držimo oči i uši otvorene, itekako treba da verujemo svojim instinktima, jer skoro uvek kada su se dešavale neke stvari koje nisu bile u redu, mame su imale osećaj u stomaku da nešto nije u redu, ali su to ućutkivale. Posmatrajte, više otvorite oči, ali ne skačite odmah, jer nije sve što je sumnjivo opasno“.
Najvažnije je, dodaje, imati otvoren odnos sa detetom, da među vama nema tajni, da deca čak nemaju tajne sa bakama i dekama. Mama i tata moraju da znaju sve, oni su osobe od poverenja. I ovde je ključna reč, porodica. Mama i tata moraju da budu ljudi kojima će dete doći slobodno, da ispriča šta god da se desilo, lepo ili ružno.
„Ako se trudimo da vaspitavamo dete u duhu straha, da se plaši kazne, tu ulazimo u problem. Predatori decu upravo ubede da su sami krivi, da će mama i tata da se ljute. Nateraju ih da to bude njihova tajna. Zato je važno, baš od najranijeg uzrasta razvijati odnos poverenja u porodici“.
Trauma iz mobilnog telefona
Petrovićeva ističe da su i srpsko i rusko društvo decenijama bili u sistemu u kome lično nije bilo važno, pa su tako polni razvoj i seksualno vaspitanje bili duboko potisnuti. Često je dostupna pornografija bila prvi kontakt sa tom temom, međutim, sada je pred decom ona i mnogo ranije i potpuno drugačija, deca dobijaju nerealnu sliku o temi koja određuje dobar deo njihove ličnosti.
„Savet je da deca do polaska u školu kod kuće dobiju sve informacije koje su vezane za razlike među polovima, kako su došli na svet, da znaju da postoji pornografija. Naš je zadatak kao roditelja da im do polaska u školu sve to ispričamo, naravno, prilagođeno njihovom uzrastu, na taj način možemo da ih zaštitimo. Obraća mi se jako veliki broj roditelja čije su ćerke došle kući istraumirane, jer su im dečaci u školi, u prvom razredu, pokazivali pornografske snimke sa telefona, sada ta iskustva imaju sa 5-6 godina. Čak i u vrtiću, ako vaše dete nema telefon, ima ga drugo dete“, kaže Tamara i dodaje da nema potrebe da deca do predpuberteta budu izložena gledanju takvih sadržaja.
Seksualno vaspitanje ne može da se preskoči
Upitana, da li se bombardovani „novim vrednostima“, seksualnom orijentacijom dece bavimo više nego što bi trebalo, jer to za mladog čoveka može da bude zbunjujuće, ona kaže da se i na ovoj temi vraćamo na osnovu, a to je odnos poverenja u porodici.
"Deca treba da znaju da pornografija postoji, ali ne treba da joj budu izložena pre vremena".
© Fotolia / Africa Studio
„Ako dete pita nešto na tu temu sa pet godina i dobije odgovor koji nije - sram te bilo, ne želim više da čujem tu reč - već ste mu normalno odgovorili, šta god da vas je pitalo, koliko god da vam je „strašno“. Ono će doći i sa 11, 12, godina, kada kreće faza otkrivanja, kad dolazi do buđenja erotskog libida, kreću snovi i interesovanja za osobe istog ili drugog pola. Sve su to faze koje dete prođe dok se traži, ali je jako važno da sa roditeljima može o tome da razgovara, a ne da odgovore traži na internetu, od drugih odraslih koji možda nisu dobronamerni“.
Ovaj stručnjak za bezbednost dece dodaje da su najčešće i žrtve deca kod kojih predatori prepoznaju da nemaju takav odnos sa roditeljima, pa im oni „otvaraju oči“.
„Ne dozvolite ni da razne organizacije, koje imaju svoje namere, s vašom decom razgovaraju o tome, jer je vama to tabu i sramota. Bombardovani smo sadržajima koji su jako seksualizovani, reklame, spotovi, filmovi, od toga se nije moguće odbraniti. Baš zbog toga što živimo u takvom vremenu, neodgovorno je sa decom ne pričati o tome“.
