Kako je nastalo jedino muzičko pozorište u regionu: 100 godina od rođenja Lole Đukića
© Foto : Sputnjiku ustupilo Pozorište na Terazijama/Arhiva
Pratite nas
„Tražim da sala bude na Terazijama – bio je moj prvi uslov. Humorističko, ili bulevarsko pozorište, koje nedostaje Beogradu, mora da bude tamo gde šetaju beskućnici i besprijateljnici, gde ljudi ubijaju vreme, a mi im onda ponudimo smešno ubijanje samoće, zabeležio je Radivoje Lola Đukić, osnivač Pozorišta na Terazijama.
Jedino muzičko pozorište u regionu
U težnji da podsete na Lolinu izuzetnu i svestranu ličnost, ali i vrednosti i ideale na kojima je Pozorište na Terazijama osnovano, danas je u tom teatru upriličena prigodna svečanost povodom 100 godina od rođenja Radivoja Đukića.
Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. godine u Smederevu. Svoj radni vek započeo je kao reporter, a zatim uređivao dečiji, dramski i zabavni program Radio Beograda.
Glumica Tanja Bošković, reditelj Zdravko Šotra, teatrolog Svetozar Rapajić i novinarka Tanja Peternek, u prisustvu Đukićeve porodice, prisetili su se samih početaka rada i okolnosti koje su dovele do stvaranja danas jedinog muzičkog pozorišta u regionu i Lolinog velikog doprinosa kako pozorištu tako i pokretanju televizijskog kulturno-umetničkog programa.
„Vi mislite da je tada bilo ovoliko diplomiranih glumaca, uigranih balerina i nezaposlenih muzičara kao sad i da je formiranje ansambla bilo zabava kao rok koncert? Trebalo je moljakati komičare, pronaći one koji izleteše iz nekog teatra, izabrati toliko i toliko muških, onoliko ženskih, ovakvih balerina, onakvih baletana, pa muzičare, korepetitore i dirigente, a o tehničkom osoblju da i ne pričam“, napisao je Đukić 1987. u knjizi „Sklerotični memoari“ sećajući se stvaranja Humorističkog pozorišta.
Teatrolog Svetozar Rapajić se prisetio da je u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata bila „ofanziva osnivanja novih kulturnih ustanova“, a u Beogradu su vlasti shvatile da jednoj metropoli nije dovoljno samo Narodno pozorište:
„Shvatili su i da je Beogradu potrebno bulevarsko pozorište koje bi negovalo komediju, operetu, spektakle za zabavu, a Lola je, sa svega 26 godina, već stekao slavu sa svojim radijskim programom i procenjeno je da je on prava ličnost za formiranje novog humorističkog teatra. Bio je njegov osnivač, i umetnički direktor, i dramaturg i reditelj i organizator. Postavljao je operete, komedije pretvarao u raskošne muzičke spektakle“.
Svečanost povodom 100 godina od rođenja Lole Đukića
© Foto : Sputnjiku ustupilo Pozorište na Terazijama/Jovo Marjanović
Pozorište osnovano uz opštu i nasmejanu saglasnost
U svojim memoarima prisetio se Đukić prve predstave 1951. godine:
„Trebalo je da Savet, koga je postavio grad Beograd, odobri pozorište kao pozorište. Nušićev Doktor bio je spreman, izvolite na probu i odlučivanje. Ako je dobro – pozorište je rođeno, ako ne valja – negde će nas valjda raspodeliti. Režija i glavna uloga – Jovan Gec. Posedao Savet u parter, proba ide dobro, ali nigde smeha. Ko da se smeje kada su tu svi službeno?! A izem ti komediju bez ceparenja. U pauzi čika Gec mi kaže: 'Sine, ja sam na mnogo mesta bio upravnik i reditelj i znam: ne mogu glumci lepo da igraju komediju ako im se ne smeju. Mi gazimo, gazimo po vicevima, a Savet se udrvenio kao bukove cepanice. Propašćemo zbog ove tišine!“.
U Savetu je bio i Đukićev drug, dramski pisac i radio-urednik Miodrag Đurđević.
„Šapnem mu 'Đuro , pomozi nam, smej se. Kako ću ovako sam? Smeh je zarazan. Baš tako. Pazi , sedi iza mene, ja znam Nušićeva smešna mesta, pa kada se ja počešem po glavi ti se zacerekaj!' Poče drugi čin. Ja sačekam vic pa se počeškam po glavi, a Đura prsne u smeh! Okrenu se mudri članovi saveta ka njemu, pogledaju ga, ja drž za glavu, a Đura vrisne. Kad to bi i treći put, počeše i oni da grgoću. Vide i čuju Đuru pa se raskravili. Pozorište je osnovano uz opštu i nasmejanu saglasnost“, napisao je mnogo godina kasnije njegov osnivač.
Neki fini ljudi su živeli u to vreme
Ljudi su brzo zavoleli humorističko pozorište:
„Imali smo samo jednu, ali vrlo ozbiljnu ideju vodilju – da bude smešno! Upiškiti se od smeha za nas je bio vrlo lep običaj. Gledao sam jednog oficira kako za vreme predstave 'Moja beba' udara glavom o naslon sedišta ispred sebe. Hoće čovek da umre od smejanja pa stvara sebi bol da bi se povratio. Neki fini ljudi su živeli u to vreme. Raspoloženi. I srećni što su došli bar do karte za smešno pozorište, kada druge robe nema“.
Predstava "Dr"
© Foto : Sputnjiku ustupilo POzorište na Terazijama/Aerhiva
Kritičari pak, piše Đukić, imali su drugačije mišljenje:
„Dve godine niko nije ni spomenuo naše pozorište. A ono o čemu novine ne pišu i ne postoji! Da li su kritičari bili suviše prefinjeni ili prepametni za razne Čarlijeve tetke, Dovitljive devojke i naše prve operete, ili se za mnom još vukao onaj filmsko-aferaški rep, a za novinare se zna da moraju biti mudri i oprezni – ja ne znam. U svakom slučaju - narod se upišavao, a kritičari su imali dobru bešiku. Prošla je prva, pa druga, pa petnaesta premijera, uvek u punoj i uvek zasmejanoj dvorani, a nijedan list, nijedan beleškar nije hteo da prizna da takvo pozorište uopšte i postoji u našem glavnom gradu, jer je očigledno bilo degradantno da se u njemu gaji i nešto što je lako i smešno, nešto što nije duboko i teško, što nije velika, ozbiljna umetnost ili dokazana literatura“.
Protiv kada to nije bilo u modi
Glumica Tanja Bošković je imala priliku da zaigra u njegovom filmu „Čovek sa četiri noge“:
„Hvala bogu da sam mogla da upoznam te fantastične velikane i ozbiljne ljude koji su umeli veoma ozbiljno da se smeju i podsmehnu svemu što je bilo besmisleno i glupo. Imali su hrabrosti kada nije bilo moderno da se bude protiv, a Lola je umeo da bude protiv i to vrlo nedvosmisleno i duhovito da kaže. Sa velikom radošću sam prihvatila ulogu u filmu i pošto sam želela da ispadnem pametna pred perfektno obrazovanim Lolom, dođem i pitam ga ko će biti kostimograf. Pogleda me i kaže - Ja ću biti - i donese mi šerpa plavi peškirić i kaže mi – Evo ovo je tvoj kostim. Toliko sam se smejala tokom snimanja da smo jedva snimili neke scene“.
Prvo humorističko pozorište
© Foto : Sputnjiku ustupilo Pozorište na Terazijama/Arhiva
Servisna stanica
Đukić je bio jedan od osnivača Televizije Beograd i njene škole humora. U okviru informativnog programa, ostavio je za sobom stotine satiričnih priloga. Napisao je i režirao preko 200 emisija.
Serije „Servisna stanica“, „Na tajnom kanalu“, „Muzej voštanih figura“, „Spavajte mirno“ i druge pisao je zajedno sa Novakom Novakom.
„Došao sam iz vojske 1958. godine i nisam znao šta je televizija, ali Lola me je uzeo za asistenta. Brzo je shvatio da sam loš asistent i oterao me u reditelje. 'Servisnu stanicu' smo radili tako što on i Novak pišu epizodu, daktilografkinja kuca, a ja čekam da izađe papir da ga odnesem glumcima da bar malo nauče ono što će uživo sutradan igrati. Od njega sam naučio efikasnost u radu. Dao mi je šansu da izrastem u reditelja“, prisetio se Zdravko Šotra i naglasio da je iz hrabrosti Lole Đukića izraslo i novo pozorište i televizijski program.
Na Televiziji Beograd je, u svojoj 53. godini, završio radni vek zbog političkog i programskog neslaganja.
Užasnut onim što se u događalo u državi, od 1990. do 1994. godine vratio se slikarstvu i na otvaranju svoje izložbe u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu 1992. izjavio je: „Molim vas da ovo što vidite ne vrednujete kao slikarstvo, već kao moju skromnu zabelešku o ružnim danima naše domovine i ljudima koji su stvorili vreme u kome smo postali i slepi i miševi.“
